МИЛУТИН Ж. ПАВЛОВ
СЛИКА ЕДВАРДА МУНКА У КУЋИ МОГ БРАТА
(Четврти део)
Светлост батеријске лампе, кроз водњикаву ленију њива, котрља се на предњем точку бицикла.
Ноћ натопљена влагом, лепљива, подмукло тиха.
Сипи прохладна киша, пуном оштрином засипа ми образе.
У даљинској равни светиљкама натруњена варош. Ждронца блатобран бицикла, разговарам са њим, вртим речи на педалама, у празно, да не будем сам на бициклу у овако мокрој мрклини узораних њива.
И ноћ ме у костима отежава неверицом.
Немир иште утеху, али адресе нема, саговорник је невидив. И сећања су застала у мраку, не мичу се, ни да се осврну, огртач туге нико не дотиче, туга ме гори.
Светлуца фењер на подигнутој рампи пружног прелаза. Воза, ни у слутњи, на прузи нема. На скрајнутом колосеку сабласт теретног вагона.
Ђаво не броји прагове гвоздених шина, не уврће расклиматане спојнице, али обесно фијуче зимским ветровима.
Пруга је давно отпутовала из ове мртваје над којом је звонило небо.
Пропета коњоглава рампа са јднооким фењером остала ми иза леђа.
Осип зимске кише раствара шећерлеме равничарских улица. Фасадни укрштаји у ноћном плетиву. На угловима чкиљаво намигују бандере.
Куће тону у топли и сладуњави мирис чађи.
Однекуд, ненадано, мирис ваниле и ситних колачића које је Гриша волео.
Померио сам леву руку са кормана бицикла, у висини очију, да вински наздравим јануарску ноћ брату. Нисам љубитељ вина, али кадикад испијем чашу ризлинга, уме та винска позлата врело да ми се узјогуни у очима.
Мимоишла нас ноћ, без винских чаша, и био је Божић, и свети Стефан јуче, а данас махнула ме рука чијим прстима не ћутим уличне шећерлеме минулих година које је појела зимска помрчина. Помињем винске чаше, ех, да ме самоћа не загуби.
Прозор.
Свећа у прозору, на моменте ме пожарно пламиња у очима, жежено по срцу и мозгу... Смирује ме благо осветљени зид, кућни забат, и кров ми је некако воштан са том свећом у прозору.
Враћам се кровној грађи, и кошуљама за мајсторе. Дотичу ми ноздрве мириси свежег малтера и тесаног дрвета, шире се као потоп у повратним мислима.
(Крај)
Ноћ натопљена влагом, лепљива, подмукло тиха.
Сипи прохладна киша, пуном оштрином засипа ми образе.
У даљинској равни светиљкама натруњена варош. Ждронца блатобран бицикла, разговарам са њим, вртим речи на педалама, у празно, да не будем сам на бициклу у овако мокрој мрклини узораних њива.
И ноћ ме у костима отежава неверицом.
Немир иште утеху, али адресе нема, саговорник је невидив. И сећања су застала у мраку, не мичу се, ни да се осврну, огртач туге нико не дотиче, туга ме гори.
Светлуца фењер на подигнутој рампи пружног прелаза. Воза, ни у слутњи, на прузи нема. На скрајнутом колосеку сабласт теретног вагона.
Ђаво не броји прагове гвоздених шина, не уврће расклиматане спојнице, али обесно фијуче зимским ветровима.
Пруга је давно отпутовала из ове мртваје над којом је звонило небо.
Пропета коњоглава рампа са јднооким фењером остала ми иза леђа.
Осип зимске кише раствара шећерлеме равничарских улица. Фасадни укрштаји у ноћном плетиву. На угловима чкиљаво намигују бандере.
Куће тону у топли и сладуњави мирис чађи.
Однекуд, ненадано, мирис ваниле и ситних колачића које је Гриша волео.
Померио сам леву руку са кормана бицикла, у висини очију, да вински наздравим јануарску ноћ брату. Нисам љубитељ вина, али кадикад испијем чашу ризлинга, уме та винска позлата врело да ми се узјогуни у очима.
Мимоишла нас ноћ, без винских чаша, и био је Божић, и свети Стефан јуче, а данас махнула ме рука чијим прстима не ћутим уличне шећерлеме минулих година које је појела зимска помрчина. Помињем винске чаше, ех, да ме самоћа не загуби.
Прозор.
Свећа у прозору, на моменте ме пожарно пламиња у очима, жежено по срцу и мозгу... Смирује ме благо осветљени зид, кућни забат, и кров ми је некако воштан са том свећом у прозору.
Враћам се кровној грађи, и кошуљама за мајсторе. Дотичу ми ноздрве мириси свежег малтера и тесаног дрвета, шире се као потоп у повратним мислима.
(Крај)
Најновији број
25. април 2024.
