ЈУРИШ У ЗОРУ

Историја је забележила да је након слома Првог српског устанка 1813. године и невероватних турских злочина дошло до дизања Другог српског устанка, на Цвети, 11. априла 1815. ( 23. априла 1815.) у Такову под вођством Милоша Обреновића. Огорчени турским зверствима, осокољени поразом Наполеона од Русије, српски устаници предвођени Милошем, нанели су Турцима неколико пораза на Љубићу, Полежу и Пожаревцу.
Турци су одлучили да угуше устанак. Марашли Али паша је напао Србију са југа, а Хуршид паша из Босне. Главни српско-турски оружани сукоб у Шабачкој нахији одиграо се у Мачви. Босански везир Хуршид паша упутио је из Босне у помоћ турском гарнизону у Шапцу Ибрахим пашу никшићког са 1.300 војника. По преласку Дрине Турску војску су устаници опколили и приморали да се ушанчи, код Дубља. Турке су држали под опсадом прота Никола Смиљанић, Јаков Јакшић, Никола и Сима Катић са устаницима.
Милошева тактика
Историчар млађе генерације Александар Вешић, каже да је кнез Милош Обреновић са својим устаницима, прво опколио Турке на Дубљу, наредивши својим војницима, да сваки понесе по један храстов колац. Тако су око противничког логора направљена српска утврђења. Овим је део Куршидове војске био одсечен од главнине и онемогућено му је снабдевање.
- Лукави Милош је пре почетка боја на Дубљу послао Куршид паши писмо у коме му је објаснио да се Срби нису побунили против цара, већ против зулума Сулејман паше Скопљака и да ће Срби остати верна раја, ако добију уверавања од стране султана да ће зулуми престати. Овим писмом српски кнез је хтео да заврши две веома важне ствари. Прво да Куршиду паши стави до знања да устаници желе преговоре, а друго веома вешто га је обмануо да не шаље појачање својој војсци у Дубљу, наглашава Вешић.
Милош је 25. јула одржао саветовање са војводама у Липолисту. Донета је одлука да се Турци одмах нападну и униште. Ноћни диверзиони напад извршила је српска коњица предвођена Петром Николајевићем-Молером. Кад је свануло у зору, отпочеле су припреме за јуриш српске пешадије.
Бој у историјском запису
- Пешадија је наступала у стројевима, гурајући испред себе колске трапове са љесама од храстових дасака. Након испаљених плотуна у турски шанац су ускочили “голаћи“, Срби из Босне са јатаганима. Први је у шанац ускочио Тешан Тепавчевић, човек висок преко два метра и необичне снаге. Затим је следио јуриш српске коњице. Војвода Сима Ненадовић јуришао је на челу својих Ваљеваца, на главну капију шанца. На свом виловитом Зеленку, ускочио је у шанац и испалио обе кубуре у Турке али је пао погођен са више кугли. Војвода Милић Дринчић је успео да провали у шанац. Одликовала га је велика снага и упорност. Немилосрдно је секао Турке, крчећи пут ка њиховом барјактару. Погинуо је испред самог циља, а турског барјактара посече извесни Милисав Зујовић али и сам погибе. Турци у паници почеше да беже из шанца али их ту дочека српска коњица, Никола Смиљанић и Јаков Јакшић. Покољ је био страховит, каже Петар Јакшић, историчар старије генерације.
Поново бележимо историјске податке. Од 1.300 Турака, погинуло је 1.200 војника. Заробљена су 82. Турчина, а 18. је успело да се пробије до Дрине и побегне у Босну. Срби су имали 50 погинулих. Нажалост погинуле су две српске војводе: Сима Ненадовић и Милић Дринчић. Милош Обреновић је поклонио живот заробљеном Ибрахим паши и са даровима га испратио у Босну.
После ове битке Турци су схватили да не могу силом постићи своје циљеве. Отпочели су мукотрпни преговори и назирао се крај српским мукама.
Даљи ток историјских догађања је показао колико је Милош био способан да предвиди разне ситуације и у том правцу организује своју дипломатију. Слава којом је Милош овенчао устанике боја на Дубљу, као и слава самог боја, остали су до данас златним словима уписане у нововековну историју Србије. Сваке године, а тако ће бити и ове, јубиларне, обележава се Бој на Дубљу у црквеном дворишту, самог центра села.