ДРВО СРПСКЕ СЛОБОДЕ

Наслов овог текста преузели смо из назива једне од најлепших родољубивих песама Петра Протића - Сокољанина, написане пре 160 година. Већина Протићевих песама и поема родољубивог је садржаја. Будући да је умро веома млад, са тек навршених 27 година, само два месеца пошто је одбранио докторску дисертацију „обеју права“ на универзитету у Хајделбергу, стваралаштво овог великог српског интелектуалца, песника и родољуба, могло је бити знатно веће, а допринос народу и држави, из које је потекао, и коју је свим срцем волео, изузетно важно. Србији која се, средином претпрошлог века, враћала под окриље Европе, којој је географски и историјски одувек припадала, вишеструко образован, наочит и племенит, „Сокољанин је био један од оних младих људи, школованих на најпрестижнијим европским универзитетима, од којих је Србија много очекивала“. Прерана смрт спречила је младог Протића да вољеној Отаџбини „дарује целог себе“.
Рођен је 1827. године у Горњој Буковици, у засеоку Шапари, у Азбуковици. По оцу, проти Марку Јовановићу (у то време још није била донета уредба књаза Милоша да се презиме не мења по очевом имену, или занимању, са сваком новом генерацијом), пореклом је од Савковића, који су се, средином 18-ог века, доселили из Пиве. Протићева мајка Јелица била је у сродству са устаничким прваком Петром Николајевићем - Молером. Основну школу учио је у Азбуковици, нижу гимназију у Шапцу, и вишу гимназију и Лицеј: филозофски и правни одсек, у Београду. Права и државне науке студирао је на универзитетима у Берлину и Хајделбергу, на коме је, у новембру 1854. године, промовисан за доктора „обеју права“. На жалост, непуна два месеца касније, крајем децембра (по старом календару), умро је од туберкулозе. Сахрањен је на сиротињском хајделберском гробљу. Заузимањем његових другова студената, касније су његови посмртни остаци пренети и покопани на угледније гробље.