Хуманост и казна

Вратио сам се пре неколико година на скоро угашено родитељско огњиште, верујући да селом провејава тих и миран живот. Рачунао сам: питома равница, чист ваздух, мирисом липа и ружа окићено село, сваког јутра ћу се будити у свом дворишту пуном зеленила. Иза мајке ми остао један остарели пас, петао са две кокошке и две мачке. Време је у почетку споро промицало, минула јесен и село засуо снег. Пролазила је зима, све чешће се чуло мјаукање мачора и мачака. У пролеће сам већ гајио мачиће, неке сам поделио по комшилуку, а они што остадоше, одрастају код мене. Временом се повећавао број мачака у дворишту, на прсте сам их бројао.
Последњих година шабачка Комунална полиција се натоврзла на мене. Набројали шест мачака и веле да по градским прописима смем да држим само две вакцинисане мачке; написали пријаву. Одем код њиховог начелника, а он рече да две мачке оставим, они ће се побринути за остале. Кажем му забринут да то не могу учинити, маце су ми прирасле за срце, са мном живе уместо деце; то би било као да двоје деце одвојим а треће да некоме предам, не знајући шта ће са њим бити. Тада ћете трпети казне, рече начелник без милости.
Дошли су поново комунални полицајци после пет дана, написали казну од пет хиљада динара. Рекох им да новац откидају од мојих троје деце: двоје завршили факултете, треће је апсолвент. А посла немају, један син има трећину часова у школи.
Ових дана је новчана казна преиначена у казну затвора.
Ја више не знам шта ћу ни куда ћу. Да предам мачке не могу, да трпим казне не знам како ћу, откуд ми новац за то, да се селим из рођене куће, са вековног огњишта, где ћу? Можда у другу општину?! Сада сам сигуран да ни на селу нема мира. А у селу се зна: што више мачака, то мање мишева и пацова. О томе би требало да поведу рачуна чланови градске скупштине и промене бесмислену уредбу.
Ето, и то се дешава у овој поремећеној земљи Србији из које не одох на време, јер су ме родитељи васпитавали да треба служити својој земљи.
Питам се: зар је то земаљска правда, да они који мачке газе на путу, трују преко отрованих мишева, пуштају псе да их даве... пролазе без казне, а онај који их храни и одгаја, пази као рођену децу, бива кажњен због тога. Све ово ми није блиско разуму, јер је и животиње створио Бог, као и људе.