ГЕНЕРАЛ МИЛОШ ЂОШАН, АУТОР КЊИГЕ “ОД НАТО АГРЕСИЈЕ ДО ХАШКОГ ТРИБУНАЛА“
ГИНУЛИ СМО И ОД ШИШТАРСКОГ МЕТКА
Када су пуштени шиптарски терористи, представници шиптарских власти у Приштини, нису имали никаквог разлога ни мотива да мењају заробљенике. Данас су људски органи веома тражена роба, а шиптари су познати као вешти трговци, поручује генерал Ђошан
Ко сте Ви господине генерале? Када и како сте заслужили највиши војнички чин? Ко Вам га је уручио?
- Рођен сам 28. фебруара 1949. године у селу Бистрица, општина Жепче у бившој Босни и Херцеговини. Гимназију сам завршио у Завидовићима, Ваздухопловно-техничку војну академију у Рајловцу, а затим све војне школе, рачунајући и Школу националне одбране. Службовао сам у Карловцу, Церкљу, Обреновцу, Приштини, Книну, Бања Луци, Ђаковици, Нишу и на крају у Београду. Обављао сам све војне дужности у ракетним јединицама противваздушне одбране, од командира вода до команданта бригаде и главног инспектора ВЈ за јединице ПВО. У ратовима на територији бивше СФРЈ, обављао сам дужности команданта бригаде што ми је омогућило да пишем истину из првих борбених редова. У чин генерала унапређен сам 31.12.2000. године, Указом Председника СРЈ др Војислава Коштунице.
Зашто сте се одлучили да напишете књигу о догађајима с краја Ваше војничке каријере?
Желим да од заборава отргнем све оне људе из јединице који су положили своје животе. Да их има ко споменути и када њихови најмилији више не буду живи. Нажалост, у мојој јединици је погинуло највише младих војника, који су оставили уцвељене родитеље. С друге стране, желим оставити сведочанство о једном тешком и веома суровом времену. Јер, ако не пишемо ми који смо учесници, писаће они који нису. Писаће онако како им се плати, или како им газде нареде. То се нажалост већ дешава. Због тога незнања, наш народ, чини ми се, ћутке прелази преко одлука злогласног Хашког трибунала.
- Рођен сам 28. фебруара 1949. године у селу Бистрица, општина Жепче у бившој Босни и Херцеговини. Гимназију сам завршио у Завидовићима, Ваздухопловно-техничку војну академију у Рајловцу, а затим све војне школе, рачунајући и Школу националне одбране. Службовао сам у Карловцу, Церкљу, Обреновцу, Приштини, Книну, Бања Луци, Ђаковици, Нишу и на крају у Београду. Обављао сам све војне дужности у ракетним јединицама противваздушне одбране, од командира вода до команданта бригаде и главног инспектора ВЈ за јединице ПВО. У ратовима на територији бивше СФРЈ, обављао сам дужности команданта бригаде што ми је омогућило да пишем истину из првих борбених редова. У чин генерала унапређен сам 31.12.2000. године, Указом Председника СРЈ др Војислава Коштунице.
Зашто сте се одлучили да напишете књигу о догађајима с краја Ваше војничке каријере?
Желим да од заборава отргнем све оне људе из јединице који су положили своје животе. Да их има ко споменути и када њихови најмилији више не буду живи. Нажалост, у мојој јединици је погинуло највише младих војника, који су оставили уцвељене родитеље. С друге стране, желим оставити сведочанство о једном тешком и веома суровом времену. Јер, ако не пишемо ми који смо учесници, писаће они који нису. Писаће онако како им се плати, или како им газде нареде. То се нажалост већ дешава. Због тога незнања, наш народ, чини ми се, ћутке прелази преко одлука злогласног Хашког трибунала.
Најновији број
25. април 2024.
