ДРАГОЉУБ ДРАЖА ПЕТРОВИЋ, НАЈПОЗНАТИЈИ СРПСКИ КОЛУМНИСТА
НОВИНАРИ КАО ТРУБАЧИ У ДРАГАЧЕВУ
Премијер је серијски убица слободе штампе, нема класичне цензуре, али има диктатуре над медијима и поплаве Вучића у медијима. Свака власт најпре воли да “оседла“ медије. Заражен једном врстом “стокхолмског синдрома“, везао сам се за “отмичаре“, тачније напредњаке
Драгољуб Дража Петровић је наш најпознатији колумниста. Утисак је да је мањи број медија за које не пише, него оних који објављују његове текстове. Једни га проглашавају за државног непријатеља број један, док га други сматрају за новог Нушића. Његова сатира ретко оставља читаоце равнодушним. За „Глас Подриња“, одмах, без длаке на језику, у свом стилу коментарише ситуацију у српским медијима.
- Премијер је серијски убица слободе штампе. Вучић је преосетљив на медије био одувек. Он је одличан политичар, јер је само то у животу радио, још бољи медијски манипулатор, али не зна ништа друго сем да се бави сопственим маркетингом. Међутим, јасно вам је када видите да је српски премијер она врста људи који сами о себи говоре у трећем лицу једнине, што ће рећи - сами себи се диве до бескраја. Зато није ни чудо да му није непријатно ни када његов главни медијски сарадник, власник Информера, објави насловну страну на којој пише масним словима да Вучић “има муда“. Шта рећи о реформатору коме су главна медијска подршка најгори новинар у Србији по гласовима колега и најгора телевизија на Балканском полуострву.
Има ли цензуре?
- У Србији нема класичне цензуре, али има диктатуре над медијима и поплаве Вучића у медијима. Напредњаци се понашају као нека револуционарна власт. Не дају никоме ни педаљ слободе ако није њихов истомишљеник.
Колико теби недостају Утисак недеље, Кесић, Радио Б92, Инсајдер...?
- Медије у Србији није јахао само ко није стигао. Свака власт најпре воли да “оседла“ медије. Проблем је што сад то више не раде само са државним гласилима, већ утичу и на приватне медије, пошто они живе од реклама, а оглашивачи не би баш да се замерају политичарима, јер и њихов бизнис зависи од политике. Новинари се практично ту мало питају. Можеш ти изигравати некаквог Дон Кихота, али текстове пуштају уредници, које постављају власници, а који су у разноразним попречним везама са властима. И онда ти једино преостаје да седнеш и да плачеш. Кесић, Утисак и Радио Б92 су били добра ствар, јер смо уз њих могли да сами себи докажемо како још нисмо одлепили. Али је власник Б92, Грк који овде није дошао да шири слободу говора већ да заради паре, под дебелим утицајем власти, решио да се реши Оље и радија, јер му то може само правити проблеме. Зато је Утисак и био први на списку за одстрел. Кад се таква ствар деси једној Ољи Бећковић, вероватно најбољој ТВ новинарки у Србији, шта да очекују новинари за које нико не зна. А, логика власти у случају Утиска недеље била је управо логика која се примењује у масовним тучама ““ ако на почетку одмах пребијеш најјачег на супротној страни, остали ће се разбежати. Мислим да Кесића донекле толеришу зато што напредњаци, ем не схватају ту врсту сатире, ем “24 минута“ гледају само они који неће гласати за СНС. Ти који хоће прате “Курсаџије“.
Коначно је смењен министар одбране Братислав Гашић због увреде новинарки изречене у Трстенику. Цео овај случај је некако показао да добар део професије, али и целог друштва ипак ““ клечи.
- Новинарство је, нажалост, постала професија која се много не разликује од драгачевског трубача. И трубача и новинара можеш да тераш да свира на столу за скроман бакшиш. Можеш и да га пењеш на дрво. Због тога нису криви новинари, већ власници медија. И власнике медија можеш да пењеш на сто и дрво, али због тога нису криви новинари, већ политичари. Проблем је што су многе колеге отишле на Гашићеву конференцију за штампу уместо да га приморамо да се Вучићу извини пред празним столицама. У препуној сали он је између редова поручио: “Сем новинарки, волим и остале припаднике седме силе који лако клекну“. Очекивао сам и да сваком од присутних новинара Гашић поклони по флашу клековаче у знак извињења.
Како коментаришете то што премијер нема времена да одговори на захтеве новинара окупљених око иницијативе „Новинари не клече“?
- Био сам на свих пет новинарских протеста у Београду. На другом сам визионарски предвидео говорећи за вести Н1, убеђен да нисам у праву, али да то добро звучи, како ћемо гарантовано испред зграде Владе дочекати календарску Нову годину, Српску нову и Кинеску нову. Дан пре Кинеске премијер је сменио Гашића. То је први пут у новијој историји да неки новинар тако прецизно погоди потезе премијера. Свака част мени, али премијер је овим показао да га за новинаре и новинарство савршено боли ћошак. Новинаре који нису онај смешни чика из Информера, премијер сматра непријатељском живом силом, па се тако и понаша према њима. Кад једна власт новинаре сматра непријатељима, онда та власт има дијагнозу: манија гоњења . А то је већ посао за психијатре, не за новинаре.
Како даље?
- Вучић ће, ово вам кажем у поверењу, срушити сам себе. Његова власт је режим са унутрашњим сагоревањем. Био је једном онај играч Звезде, Јуришић, који је на свакој утакмици давао по један аутогол. Е, то вам је Вучић после четири године власти. Окружен полтронима и митским медиокритетима, то је човек који има две солуције: или да мења народ или да мења странку. Али, сада му је касно за обе варијанте. Прва озбиљна опозиција која се појави, има да га прегази. Тајна његовог успеха и јесте што нема никакву политичку опозицију. Ова постојећа не би могла да сруши ни кућни савет у некој згради у Булевару револуције. Као што људи данас кажу да је Коштуница био успаван политичар у чије време се најбоље живело, а нема га нигде, тако ће Вучић остати упамћен као енергичан политичар у чије време се најгоре живело од 5. октобра.
Колико се плашиш могућности да ова власт једног дана буде смењена?
- Биће ми жао, јер сам као новинар заражен једном врстом “стокхолмског синдрома“, везао сам се за “отмичаре“, тачније напредњаке. Понекад затекнем себе како озбиљно размишљам да гласам за СНС, јер је много теже писати о некој власти где нема оволико невероватних тупсона. Гласати за СНС није добро за државу, али јесте за сопствену инспирацију.
Недавно сте рекли да се плашите да ће доћи тренутак када ћете бранити премијера од људи који му сада подилазе.
- Као што сам бранио и Драгана Ђиласа. Једина колумна у животу која ми није пуштена у штампу из политичких разлога, била је о Ђиласу док је био градоначелник и заменик председника ДС. Он тврди да нема везе са тим. Помало му и верујем, јер су најгори они који редакцијску цензуру спроводе превентивно, не питајући главног актера. Сада браним чак и Мишковића од његових блиских сарадника из времена када је био најмоћнији човек у држави. Из тог времена остала је изјава Драгана Вучићевића дата пре шест година поводом неке Делтине прославе, која дословно гласи: „Кад кажем Делта, мислим највећа фирма у Србији. Просто, без успешне Делте нема успешне Србије. То је тако. То је чињенично стање, свиђало се то некоме или не.“ Вучићевић је сада главни идолог теорије да Вучића и СНС иза сваког ћошка вреба Мишковић, јер је напрасно променио мишљење да „без успешне Делте, нема успешне Србије“, па сад тврди да „без успешног Вучића, нема успешне Србије“. То само говори да је морал кварљива роба. И да ће Вучић страдати од таквих типова кад падне с власти. Па ћемо сви ми морати да их бранимо.
СА ШАПЦЕМ НА ИСТОЈ ТАЛАСНОЈ ДУЖИНИ
Чест сте гост Шапца. Некако Вас и доживљавамо као својег. Колико је битан тај контакт са обичним светом на трибинама и улицама?
- Идем по разним трибинама широм Србије у последње време и на тим сусретима са људима имам занимљива искуства: негде су у публици они са којима се савршено капираш на прву лопту, то видиш по њиховој рекацији већ када почнеш да причаш, а негде су то ликови који вас гледају као да сте пали с Марса. Само у Шапцу и Новом Саду је публика реаговала као да се познајемо сто година. Са Шапчанима сам на истој таласној дужини, што ми је драго. Сем тога, мој лепи плави бицикл марке „мерида“ родом је Шапчанка, тако да на Шабац гледам као на неку врсту ближе родбине. Бицикл ми је тренутно по важности шести члан фамилије, купио сам га у Шапцу од Александра Ерског, чувеног шабачког мајстора за бицикле, и могу рећи да ме служи већ годину и по дана без да сам га поправљао. Умеју Шапчани да извуку чивију из точка, али срећом, не из бициклистичког.
КАМПАЊА ДЕСЕТ ДАНА НЕДЕЉНО
Како гледате на могућност да избори у Србији буду заказани за 1. мај, Празник рада, али уједно и православни и католички Ускрс?
- Ако изборе Вучић закаже на Ускрс, гарантовано нам следује једно незаборавно туцање. Наравно, ту мислим на фарбана јаја .
Иако избори још нису расписани, утисак је да је лидер СНС већ испуцао бонус од десет дана, колико је рекао да ће да проведе у кампањи.
- Вучић води кампању десет дана недељно већ три и по године. Он је у сталној кампањи, од врата до врата, од тоалета до тоалета, тешко га је пратити. Понаша се као штребер коме се коначно исплатило све што је радио у животу, па се окружио штреберима свог ранга. И у томе ужива.
- Премијер је серијски убица слободе штампе. Вучић је преосетљив на медије био одувек. Он је одличан политичар, јер је само то у животу радио, још бољи медијски манипулатор, али не зна ништа друго сем да се бави сопственим маркетингом. Међутим, јасно вам је када видите да је српски премијер она врста људи који сами о себи говоре у трећем лицу једнине, што ће рећи - сами себи се диве до бескраја. Зато није ни чудо да му није непријатно ни када његов главни медијски сарадник, власник Информера, објави насловну страну на којој пише масним словима да Вучић “има муда“. Шта рећи о реформатору коме су главна медијска подршка најгори новинар у Србији по гласовима колега и најгора телевизија на Балканском полуострву.
Има ли цензуре?
- У Србији нема класичне цензуре, али има диктатуре над медијима и поплаве Вучића у медијима. Напредњаци се понашају као нека револуционарна власт. Не дају никоме ни педаљ слободе ако није њихов истомишљеник.
Колико теби недостају Утисак недеље, Кесић, Радио Б92, Инсајдер...?
- Медије у Србији није јахао само ко није стигао. Свака власт најпре воли да “оседла“ медије. Проблем је што сад то више не раде само са државним гласилима, већ утичу и на приватне медије, пошто они живе од реклама, а оглашивачи не би баш да се замерају политичарима, јер и њихов бизнис зависи од политике. Новинари се практично ту мало питају. Можеш ти изигравати некаквог Дон Кихота, али текстове пуштају уредници, које постављају власници, а који су у разноразним попречним везама са властима. И онда ти једино преостаје да седнеш и да плачеш. Кесић, Утисак и Радио Б92 су били добра ствар, јер смо уз њих могли да сами себи докажемо како још нисмо одлепили. Али је власник Б92, Грк који овде није дошао да шири слободу говора већ да заради паре, под дебелим утицајем власти, решио да се реши Оље и радија, јер му то може само правити проблеме. Зато је Утисак и био први на списку за одстрел. Кад се таква ствар деси једној Ољи Бећковић, вероватно најбољој ТВ новинарки у Србији, шта да очекују новинари за које нико не зна. А, логика власти у случају Утиска недеље била је управо логика која се примењује у масовним тучама ““ ако на почетку одмах пребијеш најјачег на супротној страни, остали ће се разбежати. Мислим да Кесића донекле толеришу зато што напредњаци, ем не схватају ту врсту сатире, ем “24 минута“ гледају само они који неће гласати за СНС. Ти који хоће прате “Курсаџије“.
Коначно је смењен министар одбране Братислав Гашић због увреде новинарки изречене у Трстенику. Цео овај случај је некако показао да добар део професије, али и целог друштва ипак ““ клечи.
- Новинарство је, нажалост, постала професија која се много не разликује од драгачевског трубача. И трубача и новинара можеш да тераш да свира на столу за скроман бакшиш. Можеш и да га пењеш на дрво. Због тога нису криви новинари, већ власници медија. И власнике медија можеш да пењеш на сто и дрво, али због тога нису криви новинари, већ политичари. Проблем је што су многе колеге отишле на Гашићеву конференцију за штампу уместо да га приморамо да се Вучићу извини пред празним столицама. У препуној сали он је између редова поручио: “Сем новинарки, волим и остале припаднике седме силе који лако клекну“. Очекивао сам и да сваком од присутних новинара Гашић поклони по флашу клековаче у знак извињења.
Како коментаришете то што премијер нема времена да одговори на захтеве новинара окупљених око иницијативе „Новинари не клече“?
- Био сам на свих пет новинарских протеста у Београду. На другом сам визионарски предвидео говорећи за вести Н1, убеђен да нисам у праву, али да то добро звучи, како ћемо гарантовано испред зграде Владе дочекати календарску Нову годину, Српску нову и Кинеску нову. Дан пре Кинеске премијер је сменио Гашића. То је први пут у новијој историји да неки новинар тако прецизно погоди потезе премијера. Свака част мени, али премијер је овим показао да га за новинаре и новинарство савршено боли ћошак. Новинаре који нису онај смешни чика из Информера, премијер сматра непријатељском живом силом, па се тако и понаша према њима. Кад једна власт новинаре сматра непријатељима, онда та власт има дијагнозу: манија гоњења . А то је већ посао за психијатре, не за новинаре.
Како даље?
- Вучић ће, ово вам кажем у поверењу, срушити сам себе. Његова власт је режим са унутрашњим сагоревањем. Био је једном онај играч Звезде, Јуришић, који је на свакој утакмици давао по један аутогол. Е, то вам је Вучић после четири године власти. Окружен полтронима и митским медиокритетима, то је човек који има две солуције: или да мења народ или да мења странку. Али, сада му је касно за обе варијанте. Прва озбиљна опозиција која се појави, има да га прегази. Тајна његовог успеха и јесте што нема никакву политичку опозицију. Ова постојећа не би могла да сруши ни кућни савет у некој згради у Булевару револуције. Као што људи данас кажу да је Коштуница био успаван политичар у чије време се најбоље живело, а нема га нигде, тако ће Вучић остати упамћен као енергичан политичар у чије време се најгоре живело од 5. октобра.
Колико се плашиш могућности да ова власт једног дана буде смењена?
- Биће ми жао, јер сам као новинар заражен једном врстом “стокхолмског синдрома“, везао сам се за “отмичаре“, тачније напредњаке. Понекад затекнем себе како озбиљно размишљам да гласам за СНС, јер је много теже писати о некој власти где нема оволико невероватних тупсона. Гласати за СНС није добро за државу, али јесте за сопствену инспирацију.
Недавно сте рекли да се плашите да ће доћи тренутак када ћете бранити премијера од људи који му сада подилазе.
- Као што сам бранио и Драгана Ђиласа. Једина колумна у животу која ми није пуштена у штампу из политичких разлога, била је о Ђиласу док је био градоначелник и заменик председника ДС. Он тврди да нема везе са тим. Помало му и верујем, јер су најгори они који редакцијску цензуру спроводе превентивно, не питајући главног актера. Сада браним чак и Мишковића од његових блиских сарадника из времена када је био најмоћнији човек у држави. Из тог времена остала је изјава Драгана Вучићевића дата пре шест година поводом неке Делтине прославе, која дословно гласи: „Кад кажем Делта, мислим највећа фирма у Србији. Просто, без успешне Делте нема успешне Србије. То је тако. То је чињенично стање, свиђало се то некоме или не.“ Вучићевић је сада главни идолог теорије да Вучића и СНС иза сваког ћошка вреба Мишковић, јер је напрасно променио мишљење да „без успешне Делте, нема успешне Србије“, па сад тврди да „без успешног Вучића, нема успешне Србије“. То само говори да је морал кварљива роба. И да ће Вучић страдати од таквих типова кад падне с власти. Па ћемо сви ми морати да их бранимо.
СА ШАПЦЕМ НА ИСТОЈ ТАЛАСНОЈ ДУЖИНИ
Чест сте гост Шапца. Некако Вас и доживљавамо као својег. Колико је битан тај контакт са обичним светом на трибинама и улицама?
- Идем по разним трибинама широм Србије у последње време и на тим сусретима са људима имам занимљива искуства: негде су у публици они са којима се савршено капираш на прву лопту, то видиш по њиховој рекацији већ када почнеш да причаш, а негде су то ликови који вас гледају као да сте пали с Марса. Само у Шапцу и Новом Саду је публика реаговала као да се познајемо сто година. Са Шапчанима сам на истој таласној дужини, што ми је драго. Сем тога, мој лепи плави бицикл марке „мерида“ родом је Шапчанка, тако да на Шабац гледам као на неку врсту ближе родбине. Бицикл ми је тренутно по важности шести члан фамилије, купио сам га у Шапцу од Александра Ерског, чувеног шабачког мајстора за бицикле, и могу рећи да ме служи већ годину и по дана без да сам га поправљао. Умеју Шапчани да извуку чивију из точка, али срећом, не из бициклистичког.
КАМПАЊА ДЕСЕТ ДАНА НЕДЕЉНО
Како гледате на могућност да избори у Србији буду заказани за 1. мај, Празник рада, али уједно и православни и католички Ускрс?
- Ако изборе Вучић закаже на Ускрс, гарантовано нам следује једно незаборавно туцање. Наравно, ту мислим на фарбана јаја .
Иако избори још нису расписани, утисак је да је лидер СНС већ испуцао бонус од десет дана, колико је рекао да ће да проведе у кампањи.
- Вучић води кампању десет дана недељно већ три и по године. Он је у сталној кампањи, од врата до врата, од тоалета до тоалета, тешко га је пратити. Понаша се као штребер коме се коначно исплатило све што је радио у животу, па се окружио штреберима свог ранга. И у томе ужива.
Н. Кулачин
Најновији број
25. април 2024.
