Човек тим

Ја сам победник! Бољи сам од других, бржи, јачи, спремнији, одлучнији, све.
Вероватно сам и више желео победу од осталих, навикнутих да побеђују. Од оних који су помислили да ће већ по инерцији и без неког претераног труда, рутински поново освојити оно за шта су били у заблуди да им беспоговорно припада.
Будале!
Збуњено су посматрали мој тријумф и даље несвесни у чему су погрешили, убеђени у своју безгрешност. Отегле су им се вилице док су глупо бленули у мене док високо подижем трофеј који сам толико жарко желео. и у том тренутку, док ми је победнички пехар чврсто у рукама, у тренутку у коме нема дилеме да сам апсолутни шампион, доминантна фигура и нови владар, у мени се рађа неочекивано питање : “У јеботе, шта сад?“
“Па ја сам навикао да јурим за тим механичким зецом. Толико сам га дуго јурио да сам већ и изгубио из вида могућност да га једнога дана заиста и ухватим.“
Да ли је тога дана механички зец био нешто спорији, а ја нешто бржи или је ....а биће ипак да је то...механизам већ увелико иструлио, па је и зец посрнуо као колатерална штета трулог механизма, тек ево ми га овај трофеј с којим не знам ни куд ћу ни шта ћу.
Одлучујем се зато на једино могуће.
Иако ми је трофеј већ у рукама, настављам да радим једино што умем ““ да се борим за трофеј.
Сам играм утакмицу у којој сам већ победио.
Противници су се већ одавно повукли са терена, поскидали су дресове које нису поштено ни натопили знојем, пресвукли се, отишли кућама и могу мирно да посматрају меч у коме више не учествују.
Моји саиграчи су на клупи за резервне играче.
Правилно процењујем да нема потребе да их убацујем у игру.
Ако ћемо искрено и не може се баш бог зна шта ни очекивати од њих.
Наиме ја сам и голман и одбрана и везни ред и нападач. Ја сам капитен и тренер. Ако затреба ја сам и физиотерапеут, и економ и директор стадиона. и шишам траву. И цепам карте на улазу.
Ја сам и судија.
И пресудио сам да се утакмица мора наставити.
Нема полувремена и нема тајм аута.
Од раног јутра па до дубоко у ноћ проливам литре премијерских суза и премијерског зноја, борим се срчано, уклизавам, шаљем из фазе одбране дуге лопте ка противничкој половини, онда трчим колико ме ноге носе не бих ли прихватио лопту коју сам сам себи послао и хитам ка голу.
Пуцам у празан гол и погађам.
Журим да вратим лопту на центар па опет.
Баш необична утакмица.
И овим мојима на клупи је мало чудно, али ко сме шта да ми приговори?
“Ћути седи, битно је да побеђујемо“.
Моји навијачи су у трансу. Вођство је све убедљивије и убедљивије.
Дисциплиновано навијају кад год се за то укаже потреба.
Ови противнички ту и тамо нешто довикну, више реда ради опљуну, али све их је мање и мање.
И занимљиво, ови најгрлатији један по један нестају са стадиона. Е сад, дал су нешто неприкладно скандирали, па су удаљени, или су сами отишли јер виде да нема смисла више навијати, тек...готово да се ништа више и не чује сем ових што певају мени у част.
Задихан и уморан, али и одлучан да наставим, прекидам игру тек да бих дао изјаву за новине и телевизију.
Иако је очигледно колико сам знојав, не пропуштам прилику да исцедим дрес и кажем “ево зноја мог“.
Иако сви виде да сам једини на терену, увек истакнем да сам не само постигао, већ и наместио гол.
Иако противничких навијача више нема, и даље се жалим на њихове срамне и увредљиве навијачке песме, усмерене директно против мене и моје породице.
Мој драгоцени трофеј, мој свети грал, блиста на постољу свега пар метара од аут линије.
Помисао да останем без њега, неподношљива је.
Док се рефлектори полако гасе, у глуво доба ноћи, сада већ скоро у мрклом мраку, јуришам ка голу противника. Дезоријентисан и на измаку снага, без подршке тима који би ме усмерио на праву страну, заборављам који је противнички гол а који мој.
Сва срећа па никога нема на стадиону да примети да сам почео да дајем све више и више ““ аутоголова.