Свакодневица на крупањској пијаци
КУПУЈМО ДОМАЋЕ
Цене приступачне, квалитет проверен, продавци насмејани. Понуда основних животних намирница. Вера у људе и нада у боље сутра
У непосредној близини аутобуске станице у Крупњу налази се зелена пијаца. А на пијаци, к“™о на пијаци. Свега и свачега. За свачији укус и џеп. Цене су сличне, тврде да нема нелојалне конкуренције. Као по неком неписаном правилу по коме су сви сложни и јединствени. Највише, зато што се, продавајући робу, управо на пијаци друже и виђају годинама.
Са најдужим „стажом“ од скоро 40 година Анка Петровић из Томња сваког петка пређе неколико километара до Крупња да би продала пасуљ, јаја, кајмак, сир, млеко, бели лук и остале домаће производе који су, како и сама каже „органски“, непрскани и незагађени. Верујемо јој на реч, јер сазнајемо да је поштена, вредвна и чиста жена. Према њеним речима, ових дана нема много купаца, јер продавнице ове производе нуде на одложено плаћање.
Цене уравнотежене, па килограм кајмака кошта 500 динара, тврдог сира 300 а младог 250, белог лука 700, пасуља од 300 до 350 динара. Има међу њима и оних који размеравају на пола килограма па су самим тим и цене мало веће. Још увек су у неверици да бели лук, поред оваквог домаћег, увозимо чак из Кине.
Винка Антонић из Врбића до пијаце сваке седмице превали десетак километара у једном смеру, тако да њој највише проблема ствара лош пут који од овог села почиње макадамом, а наставља се асфалтом који је одавно требало поправити и заменити. Она већ 20 година купцима нуди непрскан кромпир који тренутно кошта 300 динара по џаку од 10 килограма. Каже да је на велико продала пет тона кромпира по цени од 25 динара за килограм. У понуди има и суву шљиву за 250 динара коју суши на традиционалан начин у пушници. Само два домаћинства у њеном селу су задржала овај метод сушења шљиве, некада препознатљивог производа скоро сваког сеоског домаћинства у Рађевини. Таквих задруга више нема.
Произведе преко 500 кг малине и тону купине током године, а код куће са сином, снајом и два унука брине о неколико крава, 20 оваца, 30 свиња и узгаја домаће кокошке и расне пилиће које продаје сталним муштеријама. У сезони је на ногама већ у 4 сата изјутра, а леже када позавршава све дневне послове, често око поноћи. Ето такав је живот на селу, тежак али поштен.
Миланка Стакић из Томња у понуди има и пројино брашно по цени од 80 динара за килограм. Задовољство купаца оправдава добрим квалитетом који траје скоро 20 година. Поред малине и купине, гаји краве, овце, козе, свиње, и кокошке које не храни концентратом. Највећи проблем је кад производе не прода па је приморана да их врати кући. Ипак, сви су насмејани, задовољни и срдачни. Нико их на то не тера и верују у боље сутра.
Новак Манојловић из Крупња продаје јабуке за 55 динара, домаћу колачару за 70, а млевени парадајз за 100 динара. У понуди има и природни домаћи мед по цени од 700 динара за килограм и прополис капи за 100 динара по флашици. Напомиње да продаје искључиво домаће производе, као и већина осталих продаваца са којима дели сличну судбину.
- Тешко се преживљава, народу је тешко угодити, држим се правила да је муштерија увек у праву. Од недавно сам на овој пијаци и имам регистровано пољопривредно домаћинство, пчелињак са 50 кошница. Од пчела живимо. Самостално се бавим пчеларством од 7. разреда основне школе, стриц ме научио. Иако сам имао понуду да идем у иностранство, ипак сам остао у Рађевини - говори Новак и додаје: „Ко почиње да пчелари за златну се браву хвата. Питање је за какву ће се ухватити“. Тврди да је то најлепши посао који постоји. Ако је нерасположен, оде у пчелињак где сви проблеми нестају. Вели да са пчелама разговара као са људским бићима. Тепа им „моје мале лепотице, раднице...“ и додаје да је захваљујући пчелама троје деце школовао.
Гордана Кесеровић из Завлаке продаје јабуке познатих врста на домаћем тржишту по цени од 30 динара па навише. Са супругом, сином и снахом одржава воћњак у површини од пет хектара са око 7000 стабала. Примењују све агротехничке мере, а главни проблем представља дистрибуција. Идеја за садњу и производњу јабука потекла је од девера проф. Зорана Кесеровића који је редовни професор Пољопривредног факултета у Новом Саду и истакнути стручњак у овој области.
Александар Радановић из Лознице бави се производњом воћно-лозног садног материјала и има све врсте садница крушке, јабуке, трешње, вишње, дуње, мушмуле, кајсије, брескве, нектарине и стубастог воћа. Планира оснивање матичног засада малине како би и у тој области производио безвирусну садницу, што је иначе стандард у његовој производњи. Породични посао је са женом започео пре пет година. Задовољни су јер народ у овом крају сади све више воћа што је главни услов за његов опстанак у производњи, која је захтевна, јер се сваки дан проводи уз пуно обавеза.
- Има доста посла, а саднице воћа се по комаду продају за 150 динара, а винове лозе по 10 динара. Препознатљиви смо и по ценама које се нису мењале од почетка - истиче Александар и додаје да калеми старе аутохтоне сорте јабука попут колачаре, будимке и кожаре, које су цењене и тражене јер не захтевају прскање.
Са најдужим „стажом“ од скоро 40 година Анка Петровић из Томња сваког петка пређе неколико километара до Крупња да би продала пасуљ, јаја, кајмак, сир, млеко, бели лук и остале домаће производе који су, како и сама каже „органски“, непрскани и незагађени. Верујемо јој на реч, јер сазнајемо да је поштена, вредвна и чиста жена. Према њеним речима, ових дана нема много купаца, јер продавнице ове производе нуде на одложено плаћање.
Цене уравнотежене, па килограм кајмака кошта 500 динара, тврдог сира 300 а младог 250, белог лука 700, пасуља од 300 до 350 динара. Има међу њима и оних који размеравају на пола килограма па су самим тим и цене мало веће. Још увек су у неверици да бели лук, поред оваквог домаћег, увозимо чак из Кине.
Винка Антонић из Врбића до пијаце сваке седмице превали десетак километара у једном смеру, тако да њој највише проблема ствара лош пут који од овог села почиње макадамом, а наставља се асфалтом који је одавно требало поправити и заменити. Она већ 20 година купцима нуди непрскан кромпир који тренутно кошта 300 динара по џаку од 10 килограма. Каже да је на велико продала пет тона кромпира по цени од 25 динара за килограм. У понуди има и суву шљиву за 250 динара коју суши на традиционалан начин у пушници. Само два домаћинства у њеном селу су задржала овај метод сушења шљиве, некада препознатљивог производа скоро сваког сеоског домаћинства у Рађевини. Таквих задруга више нема.
Произведе преко 500 кг малине и тону купине током године, а код куће са сином, снајом и два унука брине о неколико крава, 20 оваца, 30 свиња и узгаја домаће кокошке и расне пилиће које продаје сталним муштеријама. У сезони је на ногама већ у 4 сата изјутра, а леже када позавршава све дневне послове, често око поноћи. Ето такав је живот на селу, тежак али поштен.
Миланка Стакић из Томња у понуди има и пројино брашно по цени од 80 динара за килограм. Задовољство купаца оправдава добрим квалитетом који траје скоро 20 година. Поред малине и купине, гаји краве, овце, козе, свиње, и кокошке које не храни концентратом. Највећи проблем је кад производе не прода па је приморана да их врати кући. Ипак, сви су насмејани, задовољни и срдачни. Нико их на то не тера и верују у боље сутра.
Новак Манојловић из Крупња продаје јабуке за 55 динара, домаћу колачару за 70, а млевени парадајз за 100 динара. У понуди има и природни домаћи мед по цени од 700 динара за килограм и прополис капи за 100 динара по флашици. Напомиње да продаје искључиво домаће производе, као и већина осталих продаваца са којима дели сличну судбину.
- Тешко се преживљава, народу је тешко угодити, држим се правила да је муштерија увек у праву. Од недавно сам на овој пијаци и имам регистровано пољопривредно домаћинство, пчелињак са 50 кошница. Од пчела живимо. Самостално се бавим пчеларством од 7. разреда основне школе, стриц ме научио. Иако сам имао понуду да идем у иностранство, ипак сам остао у Рађевини - говори Новак и додаје: „Ко почиње да пчелари за златну се браву хвата. Питање је за какву ће се ухватити“. Тврди да је то најлепши посао који постоји. Ако је нерасположен, оде у пчелињак где сви проблеми нестају. Вели да са пчелама разговара као са људским бићима. Тепа им „моје мале лепотице, раднице...“ и додаје да је захваљујући пчелама троје деце школовао.
Гордана Кесеровић из Завлаке продаје јабуке познатих врста на домаћем тржишту по цени од 30 динара па навише. Са супругом, сином и снахом одржава воћњак у површини од пет хектара са око 7000 стабала. Примењују све агротехничке мере, а главни проблем представља дистрибуција. Идеја за садњу и производњу јабука потекла је од девера проф. Зорана Кесеровића који је редовни професор Пољопривредног факултета у Новом Саду и истакнути стручњак у овој области.
Александар Радановић из Лознице бави се производњом воћно-лозног садног материјала и има све врсте садница крушке, јабуке, трешње, вишње, дуње, мушмуле, кајсије, брескве, нектарине и стубастог воћа. Планира оснивање матичног засада малине како би и у тој области производио безвирусну садницу, што је иначе стандард у његовој производњи. Породични посао је са женом започео пре пет година. Задовољни су јер народ у овом крају сади све више воћа што је главни услов за његов опстанак у производњи, која је захтевна, јер се сваки дан проводи уз пуно обавеза.
- Има доста посла, а саднице воћа се по комаду продају за 150 динара, а винове лозе по 10 динара. Препознатљиви смо и по ценама које се нису мењале од почетка - истиче Александар и додаје да калеми старе аутохтоне сорте јабука попут колачаре, будимке и кожаре, које су цењене и тражене јер не захтевају прскање.
Д.Жугић
Најновији број
25. април 2024.
