РАЗГОВОР СА НОВИНАРОМ И СПОЉНОПОЛИТИЧКИМ КОМЕНТАТОРОМ БОШКОМ ЈАКШИЋЕМ
МИГРАНТСКА КРИЗА ОПАСНИЈА
Ервопа данас не само да је поново суочена са нејединством, већ и кризом демократије и основних вредности свог заједништва. Требало би затворити све амбасаде Србије у кризним државама. Једном приликом српски премијер се наљутио што сам нашу спољну политику оценио као „лелујаву“
Мигрантска криза је много опаснија од грчке кризе презадужености која је довела до кризе унутар зоне еура. Ервопа данас не само да је поново суочена са нејединством, већ и кризом демократије и основних вредности свог заједништва. Избеглички талас послужио је као повод застрашујућем расту десничарских популиста, њихове ксенпфобије, исламофобије, отвореног расизма ““ каже на почетку разговора за “Глас Подриња“ наш познати новинар и спољополитички коментатор Бошко Јакшић.
Какав је могући исход када је реч о мигрантима, али и о ЕУ?
-Створена је слика да су десничари само на европском истоку и да се захваљајући њима ЕУ драматично поделила упадајући у кризу солидарности, да они са истока угрожавају универзалне вредности либералних демократија са Запада, да су с једне стране хуманизам и солидарност, а с друге национално, етничко и социјално себичњаштво. Верујем да су се “нелибералне“ демократије са истока скандалозно понеле према избеглицама, али на затварању граница, максималним ограничењима досељавања, ускраћивању помоћи, чак и захтевима да се пуца на илегалне имигранте и те како су радили ““ показује се успешно ““ многи на западу Уније. Представљајући се као “бранитељи народа“ од неспособних или корумпираних елита и бирократских институција, популисти се најчешће везују за евроскептике, анти-имиграционе и националистичке снаге. У Европском парламенту чак 114 посланика (више од 15 одсто) припада анти-имиграционим партијама које траже драконске мере како би се избеглицама онемогућио долазак и ограничило слободно кретање онима који су “дошли да троше европски новац“. Све су то симптоми веома озбиљне кризе пропраћене попустљивошћу лидера ЕУ према десници. Волео бих да претерујем, али много тога ме подсећа на 1930-е године када су британски и француски премијери, Чемберлен и Даладје, срамно устукнули пред Хитлером.
Како коментаришете став Ангеле Меркел по питању миграната, и да ли је она почела да плаћа цех после губитка на покрајинским изборима?
- Политика широм отворених врата Ангеле Меркел је највећа жртва продора десног популизма. Забрињавајуће је да је Европа у старту избегличке кризе хвалила њен хуманизам и солидарност према људима који беже од рата, да би се данас све завршило затварањем граница и Балканске руте. Канцеларка није издржала притиске споља, унутар свог кабинета па ни њене Хришћанско демократске уније. На крају су јој озбиљан ударац задали већи конзервативци од ње: анти-имиграциона странка Алтернатива за Немачку. Није проблем што би ово могао да буде почетак краја фрау Ангеле, већ каква политика ће је наследити?
Да ли је и Ваш утисак да се Србија понаша одговорно у овој кризи?
- Без икаквих могућности да утиче на ток кризе, Србија је од старта следила политику Берлина. Што је био добар, хуман и одговоран избор. Епилог је да се у финишу и Београд придружио политици коју је у почетку критиковао. Затварање граница. Но, све су то изнуђени потези и Србија може да буде поносна како се понела.
Има ли „лека“ за Исламску државу?
- Такав „лек“ за сада не видим. Свет се драматично променио, а плашим се да тога нисмо у довољној мери свесни. Глобални сукоб до сада је спречавала „равнотежа страха“ између две нуклеарне силе, Америке и Русије. Сада се успоставља „неравнотежа страха“: на једној страни имате свет који се плаши смрти, на другој се регрутују они који су као „шахиди“ ““ мученици ““ спремни да са осмехом крену у смрт на путу ка Алаху. Исламска држава је најновији, најопаснији, најбогатији и најбруталнији симбол те неравнотеже. Свет нема одговарајући антидот. И Американци и Руси су свесни да не могу да победе бомбардовањима, а копнене снаге Ирака или Сирије су недовољне и, што је још важније, без воље да уђу у одлучујући обрачун. Калифат Абу Бакра ал Багдадија ће ускоро славити две године свог постојања. У међувремену је проширио своје територије, укинуо неке границе, избацио Курде у први план, поделио Блиски исток, нанео незамисливе штете Турској. То је само део биланса. Не видим да велике силе одустају од кључног разлога настанка свих терористичких организација, па и ове: интервенционизам и наметање својих вредности исламском свету. Док то не престане, неће моћи да се окупи „критична маса“ која би уништила исламисте. А, без Арапа нема трајне победе.
И Србија се нашла на листи држава чији су држављани настрадали у сукобу великих сила са ИД. Како коментаришете чињеницу да и даље имамо амбасаде у кризним државама?
- Ако мислимо на исте држављане, велико је питање да ли су они страдали у сукобу са ИД, или су жртве ко зна каквих, и чијих нерашчишћених рачуна. Аутентични исламисти ситуације отмица решавају на један једини начин: погубљењем. Било да се ради о америчком новинару, француском хуманитарцу, хрватском службенику у Египту, војнику сиријске армије, шииту, хришћанским Коптима. Званично објашњење што се те амбасаде не затварају гласи: те земље држале су своје дипломате у Београду током бомбардовања 1999. Околности су ипак непоредиве. У Ираку, Сирији или Либији влада безвлашће. Тешко је гарантовати безбедност дипломатама. Требало би их све затворити. Без обзира какав је конкретан повод.
Да ли је изводљива политика „и ЕУ и Русија и војна неутралност“?
- Политика „и Еу и Русија“ неодољиво ме подсећа на оно „и ЕУ и Косово“. Пошто присуствујемо незваничном погребу ове друге „догме“, за претпоставити је да ни прва неће издржати дуго. Сваким даном приближавања ЕУ, сваким новим отвореним поглављем, Србија преузима све веће обавезе да следи заједничку политику Уније. То не значи да неће моћи да сарађује са Русијом ““ и ЕУ данас сарађује, мада значајно мање због санкција које ће се ипак једног дана укинути. Што се „неутралности“ тиче, подсетио бих да нема самопроглашене неутралности. Њу свет мора да призна. Нашу „неутралност“ хвале и у Москви и у Вашингтону, али је ни Русија ни САД нису званично прихватили. Што се више примичемо ЕУ, бићемо ближи и НАТО јер је управо НАТО основ безбедносне политике Уније. Можемо на исток, нека о томе одлуче политичари и народ. Али, без емоција, него уз озбиљно сагладавање интереса Србије.
Како оцењујете спољну политику Србије у овом тренутку?
- Једном приликом српски премијер се наљутио што сам је оценио као „лелујаву“. Остајем код те оцене.
СреЋом, спољну политику
креира Влада Србије
Колико „жути људи“, љубљење три пута у образ, подела тајни и осећања, штети дипломатији Србије?
- Председник Србије често се љути на медије, а требало би прво да се љути на себе, потом на своје саветнике. Нису му медији ставили у уста да иде на „беатификацију“ уместо на инаугурацију папе. Беатификација је свечаност проглашавања свеца, инаугурација је устоличење. Нису медији криви за његово недипломатско понашање које брани традицијама српства. Нису медији натерали шеф Србије да са одушевљењем себе представља као неког коме је „прва мајка Србија, друга Русија“. То без сваке сумње наноси штету на Западу, а не доноси превелике користи са Истока. Срећом, председник Републике није креатор спољне политике већ је то Влада Србије.
Какав је могући исход када је реч о мигрантима, али и о ЕУ?
-Створена је слика да су десничари само на европском истоку и да се захваљајући њима ЕУ драматично поделила упадајући у кризу солидарности, да они са истока угрожавају универзалне вредности либералних демократија са Запада, да су с једне стране хуманизам и солидарност, а с друге национално, етничко и социјално себичњаштво. Верујем да су се “нелибералне“ демократије са истока скандалозно понеле према избеглицама, али на затварању граница, максималним ограничењима досељавања, ускраћивању помоћи, чак и захтевима да се пуца на илегалне имигранте и те како су радили ““ показује се успешно ““ многи на западу Уније. Представљајући се као “бранитељи народа“ од неспособних или корумпираних елита и бирократских институција, популисти се најчешће везују за евроскептике, анти-имиграционе и националистичке снаге. У Европском парламенту чак 114 посланика (више од 15 одсто) припада анти-имиграционим партијама које траже драконске мере како би се избеглицама онемогућио долазак и ограничило слободно кретање онима који су “дошли да троше европски новац“. Све су то симптоми веома озбиљне кризе пропраћене попустљивошћу лидера ЕУ према десници. Волео бих да претерујем, али много тога ме подсећа на 1930-е године када су британски и француски премијери, Чемберлен и Даладје, срамно устукнули пред Хитлером.
Како коментаришете став Ангеле Меркел по питању миграната, и да ли је она почела да плаћа цех после губитка на покрајинским изборима?
- Политика широм отворених врата Ангеле Меркел је највећа жртва продора десног популизма. Забрињавајуће је да је Европа у старту избегличке кризе хвалила њен хуманизам и солидарност према људима који беже од рата, да би се данас све завршило затварањем граница и Балканске руте. Канцеларка није издржала притиске споља, унутар свог кабинета па ни њене Хришћанско демократске уније. На крају су јој озбиљан ударац задали већи конзервативци од ње: анти-имиграциона странка Алтернатива за Немачку. Није проблем што би ово могао да буде почетак краја фрау Ангеле, већ каква политика ће је наследити?
Да ли је и Ваш утисак да се Србија понаша одговорно у овој кризи?
- Без икаквих могућности да утиче на ток кризе, Србија је од старта следила политику Берлина. Што је био добар, хуман и одговоран избор. Епилог је да се у финишу и Београд придружио политици коју је у почетку критиковао. Затварање граница. Но, све су то изнуђени потези и Србија може да буде поносна како се понела.
Има ли „лека“ за Исламску државу?
- Такав „лек“ за сада не видим. Свет се драматично променио, а плашим се да тога нисмо у довољној мери свесни. Глобални сукоб до сада је спречавала „равнотежа страха“ између две нуклеарне силе, Америке и Русије. Сада се успоставља „неравнотежа страха“: на једној страни имате свет који се плаши смрти, на другој се регрутују они који су као „шахиди“ ““ мученици ““ спремни да са осмехом крену у смрт на путу ка Алаху. Исламска држава је најновији, најопаснији, најбогатији и најбруталнији симбол те неравнотеже. Свет нема одговарајући антидот. И Американци и Руси су свесни да не могу да победе бомбардовањима, а копнене снаге Ирака или Сирије су недовољне и, што је још важније, без воље да уђу у одлучујући обрачун. Калифат Абу Бакра ал Багдадија ће ускоро славити две године свог постојања. У међувремену је проширио своје територије, укинуо неке границе, избацио Курде у први план, поделио Блиски исток, нанео незамисливе штете Турској. То је само део биланса. Не видим да велике силе одустају од кључног разлога настанка свих терористичких организација, па и ове: интервенционизам и наметање својих вредности исламском свету. Док то не престане, неће моћи да се окупи „критична маса“ која би уништила исламисте. А, без Арапа нема трајне победе.
И Србија се нашла на листи држава чији су држављани настрадали у сукобу великих сила са ИД. Како коментаришете чињеницу да и даље имамо амбасаде у кризним државама?
- Ако мислимо на исте држављане, велико је питање да ли су они страдали у сукобу са ИД, или су жртве ко зна каквих, и чијих нерашчишћених рачуна. Аутентични исламисти ситуације отмица решавају на један једини начин: погубљењем. Било да се ради о америчком новинару, француском хуманитарцу, хрватском службенику у Египту, војнику сиријске армије, шииту, хришћанским Коптима. Званично објашњење што се те амбасаде не затварају гласи: те земље држале су своје дипломате у Београду током бомбардовања 1999. Околности су ипак непоредиве. У Ираку, Сирији или Либији влада безвлашће. Тешко је гарантовати безбедност дипломатама. Требало би их све затворити. Без обзира какав је конкретан повод.
Да ли је изводљива политика „и ЕУ и Русија и војна неутралност“?
- Политика „и Еу и Русија“ неодољиво ме подсећа на оно „и ЕУ и Косово“. Пошто присуствујемо незваничном погребу ове друге „догме“, за претпоставити је да ни прва неће издржати дуго. Сваким даном приближавања ЕУ, сваким новим отвореним поглављем, Србија преузима све веће обавезе да следи заједничку политику Уније. То не значи да неће моћи да сарађује са Русијом ““ и ЕУ данас сарађује, мада значајно мање због санкција које ће се ипак једног дана укинути. Што се „неутралности“ тиче, подсетио бих да нема самопроглашене неутралности. Њу свет мора да призна. Нашу „неутралност“ хвале и у Москви и у Вашингтону, али је ни Русија ни САД нису званично прихватили. Што се више примичемо ЕУ, бићемо ближи и НАТО јер је управо НАТО основ безбедносне политике Уније. Можемо на исток, нека о томе одлуче политичари и народ. Али, без емоција, него уз озбиљно сагладавање интереса Србије.
Како оцењујете спољну политику Србије у овом тренутку?
- Једном приликом српски премијер се наљутио што сам је оценио као „лелујаву“. Остајем код те оцене.
СреЋом, спољну политику
креира Влада Србије
Колико „жути људи“, љубљење три пута у образ, подела тајни и осећања, штети дипломатији Србије?
- Председник Србије често се љути на медије, а требало би прво да се љути на себе, потом на своје саветнике. Нису му медији ставили у уста да иде на „беатификацију“ уместо на инаугурацију папе. Беатификација је свечаност проглашавања свеца, инаугурација је устоличење. Нису медији криви за његово недипломатско понашање које брани традицијама српства. Нису медији натерали шеф Србије да са одушевљењем себе представља као неког коме је „прва мајка Србија, друга Русија“. То без сваке сумње наноси штету на Западу, а не доноси превелике користи са Истока. Срећом, председник Републике није креатор спољне политике већ је то Влада Србије.
Н. К.
Најновији број
25. април 2024.
