НЕУМОРНИ ДЕЧЈИ САГОВОРНИК

Невелик је број људи који има привилегију да воли свој посао, а још је мање оних који су свесни свог послања, који целоживотно, са радошћу и одговорношћу, савесно обављају. Један од њих је доктор медицинских наука (први доктор наука у Шапцу), Марко Марковић, педијатар и психотерапеут, неуморни дечји саговорник.
Рођен у Мровској, 9. октобра 1934. године, четири разреда основне је завршио у школи која је била у комплексу манастира Каона. Једно време је одрастао без оца, који је провео четири и по године као немачки ратни заробљеник. Када се вратио, „демонстрирао је како и у најтежим ситуацијама, ако је истински дарован радиношћу и ако у раду налази задовољство, сваки човек може бити избављен“. Само је два дана провео у селу и, када је од учитеља добио зелено светло да би требало да омогући својој деци даље редовно школовање, преселио је породицу у Шабац.
- Имао сам неуморну, несебичну, незаустављиву родитељску подршку, не само за студије медицине, него и за многе ствари које сам урадио. Они су све време били подстанари, само је отац радио, мајка је била домаћица, борили су се да школују мене и брата.
После завршене Шабачке гимназије, за студије медицине се, каже, определио веома једноставно. Инспирисан „бесмртним Змајем, највећим познаваоцем дечје душе и Лазом Лазаревићем“, желео је постане дечји лекар. Време студија је протекло брзо, зато што је постојао лични мотив и надахнуће, између становања у „јазбинском“ простору, подрумском, који је био неуслован и читаонице у којој се учило. Завршио је студије у року, одслужио тадашњу ЈНА и вратио се у Шабац, да ради у новооснованом Здравственом центру, који је био један од шест експерименталних у ондашњој Југославији.
- Био сам стрпљив да сачекам скоро три године за решење о специјализацији из педијатрије, које се протезало само зато што нисам био политички подобан, али сам знао на најеминентијем месту да се браним да још нисам дорастао тако одговорној и узвишеној филозофској мисији. Моја одбрана је успела и добио сам решење. Само сам то хтео, јер сам схватио да желим да будем дечји саговорник. Бавећи се педијатријом, сваки дан ми је било све јасније да је потребно много више знања, воље и разумевања, одлучности за померање квалитета дечјег одрастања. Врло брзо сам проникао у невероватне породичне статусе неодговорности, неозбиљности и интоксикације. Највише ми је сметало кад бих видео емоционалну одсутност и хладноћу, декомпозицију топлине у микро клими породице. То ме је инспирисало да наставим стручно усавршавање.
Био је на бројним симпозијумима са стручним рефератима, између остилих и на три светска конгреса из социјалне психијатрије, а потом, један од двадесет лекара који су уписали магистарске студије психотерапије у бившој Југославији и међу троје који су успешно завршили. Но, није се ту зауставио. С обзиром да је виђао све више „унижене, несрећне деце, повређене и емоцинално испражњене, која осцилирају између живота и нестајања“, одлучио се за завршни степен едукације. Докторирао је на тему суицидологије, а докторску дисертацију „Вапаји за животом“ је, после неколико деценија, укоричио и посветио „топлијој породици човека и људскијем детињству деце“
- Како сам одмицао у педијатријској пракси, поготово кад сам почео да уносим психотерапијско чињење, схватио сам да много више има суицидалног садржаја у одрастању деце, него што се то зна. Имао сам прилику да видим децу донету у стању коме, интоксицирану медикаментима, која су имала срећу да остану жива. Самоубиство је очајан самоуништавајући корак, који опомиње и прозива, загонетка над загонеткама. Остварени суицидиум је најчешће у популацији одраслих, а њим је завршена и свака прича о бившем животу. А код покушаја самоубиства код младих, прича се отвара. Има покушаја да се изађе из живота који су рентне природе, уцењивачке, експерименталне и неодговорне, али и оних који су свесни.
У својој пракси, доктор Марко се сусрео са 1.723 деце која су закорачила у бездан, из ког су се вратила вођена његовом стручном руком и топлим срцем. Најмлађи пацијент је имао само девет година.
- У одрастању, како се лествица подиже, тако се и број суицидалних размишљања увећава, да би највећи број досегао у раној адолесценцији, које је најрањивије у читавом људском животу, између дванаесте и седамнаесте године. Детињство се не завршава пунолетством, нема ни говора о зрелости са осамнаест година, већ и савремена педијатрија допушта да детињство траје до краја редовних студија. Међутим, уколико млад човек заснује радни однос, породицу, или уђе у сексуални живот, детињство престаје. То су природне разделнице, међутим, добар број људи никада не сазри.
Темпо живота је убрзан, све мање времена, посебно квалитетно употребљеног, родитељи проводе са децом. И када нису емоционално дистанцирани, збуњени су, изгубљени у теоријама у вези са васпитањем.
- Васпитање је природни, исконски, незамењиви задатак родитеља. Познати руски педагог је знао да каже да је основни смисао породичног живота - васпитање деце, а главна школа васпитања су узајамни односи мужа и жене, односно, оца и мајке. Осећам ““ мислим ““ говорим ““ чиним, то је природни редослед прилажења себи и другима. Лични пример родитеља је најмоћнија, незамењива васпитна мера. Деца су најстроже судије, а она суде својим родитељима кад они и не слуте. Највећи отров који трује и разара све породице света, па и наше, један од највећих покретача суицида, јесте алкохол. Имао сам случајеве деце која су дигла руку на себе, зато што су им оба родитеља била алкохоличари. Више од 90% емоционално непоузданих и неодговорних породица су у изворишту суицидалног понашања младих. Деца, од породилишта, усмеравају своју пажњу према топлини. Ако је не налазе у родитељском дому, потраже је у кесицама чоколаде, бомбонама и свим другим заслађивачима горког живота.
Иако је у пензији, доктор Марко није престао да се активно бави децом, јер се „посао лекара, као и свештеника, никад не завршава“. Аутор је петнаест наслова од којих су неки: „Буквар детињства“ (првенац, који је доживео треће издање), „Телесни развој и здравствено васпитање“, „Срби сад или никад“, О, друже мили“, посвећену Милићу од Мачве, са којим је ђаковао и делио клупу свих осам година у Шабачкој гимназији, „Свет изван света ““ Јапан“, „Аура Хиландара“, „Азбучник отпорности имунитета“, „Сонетна споменица матураната Шабачке гимназије“ и други. У рукопису има око тридесетак књига, од којих је једна „Из дневника једног педијатра“. Каже да нема ништа против да рукописи, који су уредно послагани, остану после њега. О педагошком раду (предавао је педијатрију у Медицинској и Вишој васпитачкој школи) нисмо стигли да разговарамо.
Поред професионалног, има и породично остварење - у браку са супругом Јеленом, са којом и данас мирно живи, добио је двоје деце, а од њих троје унучади. Један испуњен, смислен живот, као у Његошевој: „Имао се рашта и родити“.

„Посао лекара је веома одговоран, међутим, само под условом да се реализује на хипократовски начин, а не да Хипократ буде на распећу“.

„У уџбеницима не пише, али ја сам у педијаријској пракси имао случајеве да се дете огласи осмехом када дође на свет, уместо гласним плачем. Знао бих тада да се родио још један непоправљиви оптимиста“.

„Има таквих судбина....Случај девојке која губи оца, брата и мајку у саобраћајној несрећи и покушава самоубиство. Сплетом срећних околности, у дубокој коми је довозе у болницу, али остаје жива. Прву реченицу коју је изговорила, била је - Докторе, молим Вас, бавите се другом децом којима сте потребни, ја не желим да живим. Изналазио сам начине зашто би остала у животу, рекавши, између осталог -Треба неко да чува успомену на дивне родитеље и јединог брата, треба неко хумке да им посети. И вратила се, и поново заволела живот. Данас је сјајна уметница.“

„Дечја личност је веома рањива и озлеђива, а дечје достојанство је изузетно и увек за респектовање“.

„Родитељи данас све више лутају. Често сам, у својој лекарској пракси, говорио родитељима да измисле време за бављење својим потомцима, ако им је стало до њихове будућности.“