МАЧВАНИН МИЛОРАД ЛАЛА ДОСТАНИЋ ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ
ПРОЈЕКТУЈЕ УДОБНИЈИ ЖИВОТ
Поред основног занимања архитекте, себе проналазио као музичар, забављач, сликар, уметнички фотограф, хроничар села...
Први кораци Милорада Лале Достанића из Салаша Ноћајског у Мачви, највише су утицали на његове даље животне стазе. Као ученик првог разреда основне школе показивао је склоност ка цртању, писању, хармоници, музици и фудбалу. То га је из сремскомитровачке гимназије издвајало од осталих вршњака, а слично је било и касније. Не чуди што је Архитектонски факултет у Београду завршио успешно. Од малена је желео да буде креативан и авангардан. Тако је животном опредељењу додавао младалачке склоности и готово увек био запажен.
Лепе куће у Мачви
Широм Мачве и околине убрзо “ничу“ различите лепе куће, незаборавно архитектонско дело Милорада Лале Достанића. У Сремској Митровици кажу да је лакше набројати оне зграде које он није пројектовао, од оних које су пројектантско дело његових руку. Креативним решењима у грађевинарству прочуо се чак до Сибира.
Током студија и касније волео је да свира хармонику. Упорности и овој великој жељи убрзо је придодао описмењавање музичког дара у радионици чувеног Миодрага Тодоровића-Мије Крњевца. Готово фантастичан резултат уследио је убрзо на чувеном Београдском сабору 1972. У финалу, међу великим бројем кандидата, одабрано је његово коло Крњевски вез, за које је написао музику и урадио аранжман. Уследио је у извођачком делу запажен настум оркестра Жарка Јосиповића Шкуле. Лалино музичко умеће, остало је на трајним снимцима у Радио Београду. Песме “Кажи да ме волиш“ и “Остави мила тугу “за Јована Станишића и Лалино коло “Смедеревски вез“ које је изводио на Београдском сабору 1973. године у конкуренцији 380 приспелих композиција, потврда су врхунског умећа, трајно забележеног у архиви признатог радија. Томе треба додати и песме за Мићу Панића, “Желео сам да ме волиш“ и “Певајмо“.
Село лепше од Париза
Милорад Лала Достанић много воли своје село. Никада из њега није отишао. Ту са супругом Горданом гради свој дом. Ћерка у граду живи својим животом. На зидовима модерне куће у Салашу Ноћајском, где живи, налазе се бројне слике и фотографије, његових руку дело. У пространом дворишту Достанића налази се и Парк Живота. Налази се на месту старе куће са скулптурама које представљају прошлост, садашњост и будућност. Позитивне оцене о њему дао је и признати уметник Милић од Мачве.
Лала је дао и велики допринос у раду КУД предузећа у коме је радио и сеоског. Несебично је подарио своју умешност у свирању на хармоници, а један од његових ученика био је Светислав Мике Чупић, који је постао прва хармоника Србије у Сокобањи. Значајан је његов удео у бројним манифестацијама, а посебно Каравану народног мелоса Мачве, Срема и Семберије, који је трајао десетак година.
Имао сам успеха у свему што сам пожелео да радим и то ми је посебно драго, сада кад сам у мировини, каже Лала.
Познати је хроничар живота свог села, а тренутно је ангажован на писању монографије о 70 година домаћег Фудбалског клуба.
Лепе куће у Мачви
Широм Мачве и околине убрзо “ничу“ различите лепе куће, незаборавно архитектонско дело Милорада Лале Достанића. У Сремској Митровици кажу да је лакше набројати оне зграде које он није пројектовао, од оних које су пројектантско дело његових руку. Креативним решењима у грађевинарству прочуо се чак до Сибира.
Током студија и касније волео је да свира хармонику. Упорности и овој великој жељи убрзо је придодао описмењавање музичког дара у радионици чувеног Миодрага Тодоровића-Мије Крњевца. Готово фантастичан резултат уследио је убрзо на чувеном Београдском сабору 1972. У финалу, међу великим бројем кандидата, одабрано је његово коло Крњевски вез, за које је написао музику и урадио аранжман. Уследио је у извођачком делу запажен настум оркестра Жарка Јосиповића Шкуле. Лалино музичко умеће, остало је на трајним снимцима у Радио Београду. Песме “Кажи да ме волиш“ и “Остави мила тугу “за Јована Станишића и Лалино коло “Смедеревски вез“ које је изводио на Београдском сабору 1973. године у конкуренцији 380 приспелих композиција, потврда су врхунског умећа, трајно забележеног у архиви признатог радија. Томе треба додати и песме за Мићу Панића, “Желео сам да ме волиш“ и “Певајмо“.
Село лепше од Париза
Милорад Лала Достанић много воли своје село. Никада из њега није отишао. Ту са супругом Горданом гради свој дом. Ћерка у граду живи својим животом. На зидовима модерне куће у Салашу Ноћајском, где живи, налазе се бројне слике и фотографије, његових руку дело. У пространом дворишту Достанића налази се и Парк Живота. Налази се на месту старе куће са скулптурама које представљају прошлост, садашњост и будућност. Позитивне оцене о њему дао је и признати уметник Милић од Мачве.
Лала је дао и велики допринос у раду КУД предузећа у коме је радио и сеоског. Несебично је подарио своју умешност у свирању на хармоници, а један од његових ученика био је Светислав Мике Чупић, који је постао прва хармоника Србије у Сокобањи. Значајан је његов удео у бројним манифестацијама, а посебно Каравану народног мелоса Мачве, Срема и Семберије, који је трајао десетак година.
Имао сам успеха у свему што сам пожелео да радим и то ми је посебно драго, сада кад сам у мировини, каже Лала.
Познати је хроничар живота свог села, а тренутно је ангажован на писању монографије о 70 година домаћег Фудбалског клуба.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
