БРАНКА ПРОКИЋ, СЛИКАР АМАТЕР УДРУЖЕЊА „КРУГ 10“
АКВАРЕЛ ЈЕ МОЈА ЉУБАВ
Пејзаж у коме поред ведрине, скоро хедонистичког расположења, пробија и тиха сета и меланхолија, Бранкин је уметнички импулс у изражавању сопствених доживљаја и импресија. А те доживљаје и идеје свакодневно преноси на папир који прича њену ликовну причу саткану од небеског плаветнила, облака, магличасте атмосфере и зеленила коју оку посматрача нуде пределе за сопствена запажања и тумачења
Љубав према сликарству када је у питању Бранка Прокић развила се још у основној школи. Препознавши њен таленат професори су је подстицали и током средњошколског школовања у Сремској Митровици. Већ у првом разреду Учитељске школе добила је прву награду Галерије „Сава Шумановић“ из Шида поводом пробоја Сремског фронта. Уследила је пауза од десетак година, а она је по доласку у Шабац, где се удала и засновала породицу, вратила и сликању.
- Моја ћерка, која је тад студирала архитектуру, са својим другом набавила је материјал погодан за акварел. Урадила сам три сличице и морам признати да је и она била зачуђена тим. Баш тада је расписан конкурс у галерији Културног центра за мали формат. Послала сам радове уверена да ћу проћи жирирање. Добила сам награду за та три акварела минијатура. Од тада сам почела интензивно да се бавим сликањем акварела - каже Бранка која се може похвалити како наградама, тако и великим бројем учешћа на колективним изложбама у земљи и иностранству.
Акварелу, кога у почетку није уопште волела, окренула се сасвим случајно.
- Радила сам уља на платну, гваш и друге технике. Због папира за професионално сликање, када сам урадила те прве минијатуре, почела сам да се бавим акварелом који је постао моја велика љубав. Свидело ми се уливање боја, разливање тако да сам постала акварелиста.
За рад јој је потребна мотивација, идеја, а све то дође само од себе док гледа свет око себе уочавајући одређене детаље.
- Волим да сам сама када радим тако да имам свој кутак где одмах отрчим и почнем да радим када надође нека идеја. Морам имати слику у глави јер је акварел техника која захтева брзо реаговање. Ради се на мокром папиру па мора да се ради брзо због сушења. Слика може да буде боља, али и лошија од оног што сам замислила. Све зависи од разливања, уливања боја. Нема поправки.
Зависно од формата за настанак једне слике потребно је десет, петнаест минута.
- Мањи формат, бар мени, теже је радити, за разлику од већег. И ту има ограничења. Не ради се већи формат од 70џ50 центиметара, тзв. галеријски формат, јер се већи папир криви, смежура и не може да се ради. Углавном волим средњи, А4, а може и мањи.
Када би могла поново да бира чиме би се у животу бавила са сигурношћу каже да би кренула истим путем.
- Чак бих се потрудила и више када је у питању упис на Акедемију ликовних уметности. Само једном сам полагала пријемни који нисам прошла. Да не бих изгубила годину уписала сам дефектологију и ту остала. Академија је остала моја неостварена жеља.
Љубав према уметности пренела је и на своју ћерку која по завршетку студија архитектуре живи и ради у Торонту. Не заостаје ни четрнаестогодишња унука, гимназијалка, која се бави уметничком фотографијом и сликањем, као ни унук, ученик првог разреда, који по речима искусне баке дивно слика.
„Сликарство је нераздвојиви део мене, мога живота. Оно је моја радост, љубав, нада, проширивање видика, дружење, стицање пријатељстава, упознавање људи, разних техника рада.“
КРАТКА
БИОГРАФИЈА
Рођена 1948. године у Сремској Митровици где је завршила Учитељску школу Бранка Прокић, после завршеног Дефектолошког факултета у Београду, данас живи и ствара у Шапцу. Учествовала је на преко сто колективних жирираних изложби у бившој Југославији, Србији и иностранству. До сада имала четири самосталне изложбе. Добитница више награда. Учесница ликовних колонија у Шапцу, Лазаревцу, Смедереву, Сомбору... Многи радови завршили су у власништву галерија и појединаца у земљи и иностранству (Грчка, Мађарска, Канада, Аустралија, Холандија, Шпанија, Русија, Хрватска,...). Чланица УЛСШ и Удружења сликара „Круг 10“.
- Моја ћерка, која је тад студирала архитектуру, са својим другом набавила је материјал погодан за акварел. Урадила сам три сличице и морам признати да је и она била зачуђена тим. Баш тада је расписан конкурс у галерији Културног центра за мали формат. Послала сам радове уверена да ћу проћи жирирање. Добила сам награду за та три акварела минијатура. Од тада сам почела интензивно да се бавим сликањем акварела - каже Бранка која се може похвалити како наградама, тако и великим бројем учешћа на колективним изложбама у земљи и иностранству.
Акварелу, кога у почетку није уопште волела, окренула се сасвим случајно.
- Радила сам уља на платну, гваш и друге технике. Због папира за професионално сликање, када сам урадила те прве минијатуре, почела сам да се бавим акварелом који је постао моја велика љубав. Свидело ми се уливање боја, разливање тако да сам постала акварелиста.
За рад јој је потребна мотивација, идеја, а све то дође само од себе док гледа свет око себе уочавајући одређене детаље.
- Волим да сам сама када радим тако да имам свој кутак где одмах отрчим и почнем да радим када надође нека идеја. Морам имати слику у глави јер је акварел техника која захтева брзо реаговање. Ради се на мокром папиру па мора да се ради брзо због сушења. Слика може да буде боља, али и лошија од оног што сам замислила. Све зависи од разливања, уливања боја. Нема поправки.
Зависно од формата за настанак једне слике потребно је десет, петнаест минута.
- Мањи формат, бар мени, теже је радити, за разлику од већег. И ту има ограничења. Не ради се већи формат од 70џ50 центиметара, тзв. галеријски формат, јер се већи папир криви, смежура и не може да се ради. Углавном волим средњи, А4, а може и мањи.
Када би могла поново да бира чиме би се у животу бавила са сигурношћу каже да би кренула истим путем.
- Чак бих се потрудила и више када је у питању упис на Акедемију ликовних уметности. Само једном сам полагала пријемни који нисам прошла. Да не бих изгубила годину уписала сам дефектологију и ту остала. Академија је остала моја неостварена жеља.
Љубав према уметности пренела је и на своју ћерку која по завршетку студија архитектуре живи и ради у Торонту. Не заостаје ни четрнаестогодишња унука, гимназијалка, која се бави уметничком фотографијом и сликањем, као ни унук, ученик првог разреда, који по речима искусне баке дивно слика.
„Сликарство је нераздвојиви део мене, мога живота. Оно је моја радост, љубав, нада, проширивање видика, дружење, стицање пријатељстава, упознавање људи, разних техника рада.“
КРАТКА
БИОГРАФИЈА
Рођена 1948. године у Сремској Митровици где је завршила Учитељску школу Бранка Прокић, после завршеног Дефектолошког факултета у Београду, данас живи и ствара у Шапцу. Учествовала је на преко сто колективних жирираних изложби у бившој Југославији, Србији и иностранству. До сада имала четири самосталне изложбе. Добитница више награда. Учесница ликовних колонија у Шапцу, Лазаревцу, Смедереву, Сомбору... Многи радови завршили су у власништву галерија и појединаца у земљи и иностранству (Грчка, Мађарска, Канада, Аустралија, Холандија, Шпанија, Русија, Хрватска,...). Чланица УЛСШ и Удружења сликара „Круг 10“.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
