НОВИ ВАСПИТАЧИ СТРУКОВНИ ИЛИ АКАДЕМСКИ

У школству је прву деценију новог миленијума обележила нова реформа вишег и високог образовања. Циљ реформе је био стварање образовних институција које би, функционалним и практично усмереним програмима ослободило студенте бубања непотребних знања и скратило трајање школовања сручњака потребних свим областима привредног и друштвеног живота. Европа и остали развијени свет определили су се за рационални модел школства по којем око 70% укупног броја студената одлази на струковне, а 30% на академске студије. То је структура која омогућава практично умерено улагање времена и новца у економски и друштвено брзо исплативо школовање стручњака свих профила. Најновија кретања у светској економији и друштву само потврђују исправност опредељења за овакав, рационалани модел восокошколског образовања: нигде више у свету неће бити оних који неодговорно продукују програме и кадрове од којих друштво никада неће имати никакве користи, а рачуне за такав рад плаћа држава и порески обвезници.
Подизање нивоа стручних знања у свим областима привредног и друштвеног живота потреба је условљена првенствено изузетно високим техничко ““ технолошким развојем света у целини. У сфери образовања то је пропраћено, најчешће, претварањем двогодишњих виших у трогодошње високе струковне школе, а на факултетима ослобађањем од баласта непотребних и увођењем нових, функционално оправданих знања и учењем стицања знања. Тако ћемо, да покажемо на примерима неких развијенијих европских земаља и примеру једне друштвено веома значајне, просветне професије, у Швајцарској наћи трогодишње високе школе за учитеље, и такође, трогодишње школе за васпитаче, у Енглеској и двогодишње школе за васпитаче, у Норвешкој постоје, поред оних са високошколским, чак и васпитачи са средњошколским образовањем, за које тачно незнамо да ли је то просветни рецидив или је израз рационалног трошења средстава (склони смо да пре поверујемо у ово друго).
Шта се у том погледу код нас догодило?
Ми смо се, да останемо у оквиру просветне професије на самом почетку најновије реформе определили за четрогодишње факултете за учитеље, за тзв. академске студије (занемарујући практични вид учитељског посла), и за трогодишње високе школе за васпитаче. Тако је извршена и нека врста регионализације и равномерније дистрибуције високошколских установа на целом простору Србије и створена могућност уравнотежавања друштвеног и економског развоја једне, у суштини мале сиромашне земље. У току читавог трајања трансформације високообразовних установа није било ни речи, например, о формирању истовремених академских и струковних студија за васпитаче или таквих студија за учитеље...