ПОЗНАТИ ПИСАЦ И НОВИНАР МАРКО ВИДОЈКОВИЋ
ЈЕДНОМ МОРА БИТИ БОЉЕ
Довољно је веровати својим очима и ушима, па закључити да је слобода остала једино у појединим локалним гласилима, на Сиененовом Н1, још неко време на РТВ. Од писања се све теже живи. Опозиција изашла на унапред изгубљене изборе
Марко Видојковић својим писањем и активним ставом према српској друштвеној сцени никога не оставља равнодушним. Ништа мањи писац од новинара, и ништа већи новинар од писца, користи сваку могућност да бритком речју правим именом назове све оно што нам се дешава.
Још један Светски дан слободе медија дочекали смо на незавидном месту. Шта се то дешава са медијима у Србији?
- Колико сам разумео, боље смо рангирани него прошле године. Не знам који се све то мудри умови и на који начин одређују према медијским слободама у земљама, али у овој земљи, довољно је веровати својим очима и ушима, па закључити да је слобода остала једино у појединим локалним гласилима, на Сиененовом Н1, још неко време на РТВ, кад је реч о дневним новинама ту је само „Данас“, али оно где стварно доминирамо јесте интернет. Интернет све бележи, интернет све памти и интернет је свакоме при руци и ми, који смо тај медиј прихватили као основно средство комуникације са светом, на путу смо који треба и остали да прате. Кроз десет година, сви ће бити на интернету и телевизије и новине ће постати ирелевантне. До тада, слобода у тим медијима, који постају све мање и мање комерцијални, сводиће се на инциденте. Сада пролазимо кроз транзицију у којој нема повратка на старо и сваки мали „Слоба“, који се дохвати фотеље и почне гебелсовски да уређује медије, може да рачуна да ће исте секунде када слаже на некој од телевизија, његова лаж бити разоткривена на интернету. И не само то, постаће предметом општег ругања и зајебанције, што је посебна сласт интернета, као слободног медија.
На неки начин, и Ви сте жртва те „слободе“, јер Вам је због избора у Србији укинута емисија коју сте радити за АТВ у БиХ?
- Погледајмо то из овог угла: у августу, 2015. нисам ни имао емисију. АТВ су ми се нашли кад сам био у највећем срању и у највећој медијској изолацији и дали су ми да радим емисију. А, онда су тој емисији направили још већу рекламу, суспендујући је. У међувремену, надавао сам се интервјуа свуда унаоколо, а емисија, према плану, треба да буде настављена 11. јуна. Дакле, мене нико није ућуткао за време избора, само је АТВ до краја и тврдо стајала на свом принципу апсолутне неутралности кад је реч о изборном процесу у Србији. Оно што се природно са мном дешава у оваквим ситуацијама јесте да ћу да снимам још квалитетније емисије када се вратим на посао. Добро је, што у овом тренутку уопште постоји опција повратка мене на неки медијски посао и то и даље не у Србији, већ у Републици Српској. Сума сумарум: постао сам жртва те „слободе“, одмах по доласку Николића на власт, у пролеће 2012.
Да ли је у Србији онда боље бити писац него новинар?
- Заиста, подједнако је незахвално, пре свега, јер смо се историјски нашли у тренутку у коме се од тих „занимања“ све теже живи, а суштина рада јесте ваљда у томе да живиш од њега, а не да умреш од њега. Новине и часописе је потиснуо интернет, јако је тешко пронаћи купца за свој производ на киоску и зато се налазиш у ситуацији да медиј у коме радиш преживљава зато што неки господар размештања рекламног простора диригује у које ће новине да иду које рекламе и то је тако још од почетка светске економске кризе, који се у нашој земљи осетио, 2009. Само се господари реклама мењају, у односу на то ко су тренутни господари наших живота. Кад је реч о књигама, иста та економска криза је довела продају књига на „кризни“ ниво, па кад се на то дода цена књига, која је најјефтинија у овом делу свемира, јасно је да и писци живе неке невеселе дане. Али, утолико и већи изазов. Јебеш стварање када је све кул, снађи се кад је фрка.
Какав је Ваш коментар на одржане изборе у Србији?
- Радостан сам што су све релевантне опозиционе странке прешле цензус (у овом тренутка за ДСС/Двери још увек не знамо, али капирам да ће успети да пређу, после силне дреке која се око тога дигла), што је готово невероватан успех, кад се зна да су изашле на неправедне, унапред изгубљене изборе. Вучић је добио много мање места у парламенту него што им се надао, па сад мора да се моли свевишњем да му Вук Драшковић или Ненад Поповић или Мирослав Лазански остану верни. То је одлична ситуација, што разноврснија политичка сцена - то боље, што више различитих гласова - то лепше, што мање гласова једној партији - то демократскије. Не заборавите, ми се налазимо на дну дна, а ово је знак да смо можда, ипак, са дна, некуда пошли. Од овог оптимизма ограђујем се утолико што још не знам докле су они који су намештали и штеловали ове изборе у корист СНС, у стању да иду.
У Србији мало, мало, па бројање гласова траје дуже него него гласање? Да ли је могуће да је опозиција „покрала“ изборе?
- То нема везе с мозгом. То што може да се краде на сто начина, не значи да треба да седимо скрштених руку. На опозицији је да хвата власт у крађи, да проналази доказе за то, а на грађанима је да такву власт казне, пре свега на изборима, али ако затреба, може и демонстрацијама. Нећемо ваљда да се стидимо што смо три месеца 1996/1997. демонстрацијама утерали дуг у гласовима, које нам је отео Милошевићев режим. Сваки режим мора да зна да може да му се деси исто, реке људи на улицама, ако почне да злоупотребљава власт која му је поверена. Све време покушавам себе да убедим да ова власт више глуми да је диктаторска, него што то заиста јесте, али онда, када у изборној ноћи фантоми руше „Савски експрес“, запитам се да нисам заправо глуп што нисам још строжији према њима.
Да ли ће нам и када бити боље?
- Једном мора бити боље, али не нужно нама. Толико смо се посрали сами по себи да је немогуће очекивати да одједном откријемо туш и сапун. Три деценије смо провели у просеравању по здравству, школству, економији, судству, пензијском фонду, својим комшијама, својим ближњима и својим животима, да нам је можда баш онако како заслужујемо. Сањам дан када ће се на улици појавити млади који ће немолосрдно прегазити све оно што смо ми унаказили, који ће преузети своју будућност у своје руке, који ће урадити оно што смо ми пропустили да урадимо. Ето, тад ће нам бити боље.
Занимљив пакет је понуђен читаоцима у Србији „Канџе“, „Канџе 2“ и аудио запис „Канџи“ у интерпретацији Сергеја Трифуновића?
- Могу слободно да кажем да је то моје најомиљеније „моје“ издање. Ставили смо три књиге у једну и такорећи по цени једне. Оно што је драгуљ у круни оваквог издања јесте тај аудио-снимак „Канџи“, у трајању од шет часова, у Сергејевом маестралном извођењу. То је, заправо, аудио-драма, у којој Сергеј игра све улоге. На тренутке сам морао да притискам паузу, јер од смејања нисам могао да га слушам. Феноменалан је осећај кад ти неко То направи од текста, право уживање за слушати.
ПРОПАТИО САМ ЗБОГ ШАПЦА
Хоће ли бити Шапца и у наредним романима?
- Прилично сам пропатио и због ово мало што сам га до сад стављао, тако да нисам баш сигуран... Зезам се, супер су и Шапчанке, и Шапчани и њихов град, само се испоставило да немају баш смисла за зезање на њихов рачун. Но, и та прича је стара већ седам година и ваљда је до сада као дан јасно да не правим разлику између Шапца, Београда, Новог Сада, Загреба, Љубљане, Ниша, Сарајева или Крагујевца - сви градови у којима живимо ми или неко кога познајемо су подједнако пуни кретена.
Још један Светски дан слободе медија дочекали смо на незавидном месту. Шта се то дешава са медијима у Србији?
- Колико сам разумео, боље смо рангирани него прошле године. Не знам који се све то мудри умови и на који начин одређују према медијским слободама у земљама, али у овој земљи, довољно је веровати својим очима и ушима, па закључити да је слобода остала једино у појединим локалним гласилима, на Сиененовом Н1, још неко време на РТВ, кад је реч о дневним новинама ту је само „Данас“, али оно где стварно доминирамо јесте интернет. Интернет све бележи, интернет све памти и интернет је свакоме при руци и ми, који смо тај медиј прихватили као основно средство комуникације са светом, на путу смо који треба и остали да прате. Кроз десет година, сви ће бити на интернету и телевизије и новине ће постати ирелевантне. До тада, слобода у тим медијима, који постају све мање и мање комерцијални, сводиће се на инциденте. Сада пролазимо кроз транзицију у којој нема повратка на старо и сваки мали „Слоба“, који се дохвати фотеље и почне гебелсовски да уређује медије, може да рачуна да ће исте секунде када слаже на некој од телевизија, његова лаж бити разоткривена на интернету. И не само то, постаће предметом општег ругања и зајебанције, што је посебна сласт интернета, као слободног медија.
На неки начин, и Ви сте жртва те „слободе“, јер Вам је због избора у Србији укинута емисија коју сте радити за АТВ у БиХ?
- Погледајмо то из овог угла: у августу, 2015. нисам ни имао емисију. АТВ су ми се нашли кад сам био у највећем срању и у највећој медијској изолацији и дали су ми да радим емисију. А, онда су тој емисији направили још већу рекламу, суспендујући је. У међувремену, надавао сам се интервјуа свуда унаоколо, а емисија, према плану, треба да буде настављена 11. јуна. Дакле, мене нико није ућуткао за време избора, само је АТВ до краја и тврдо стајала на свом принципу апсолутне неутралности кад је реч о изборном процесу у Србији. Оно што се природно са мном дешава у оваквим ситуацијама јесте да ћу да снимам још квалитетније емисије када се вратим на посао. Добро је, што у овом тренутку уопште постоји опција повратка мене на неки медијски посао и то и даље не у Србији, већ у Републици Српској. Сума сумарум: постао сам жртва те „слободе“, одмах по доласку Николића на власт, у пролеће 2012.
Да ли је у Србији онда боље бити писац него новинар?
- Заиста, подједнако је незахвално, пре свега, јер смо се историјски нашли у тренутку у коме се од тих „занимања“ све теже живи, а суштина рада јесте ваљда у томе да живиш од њега, а не да умреш од њега. Новине и часописе је потиснуо интернет, јако је тешко пронаћи купца за свој производ на киоску и зато се налазиш у ситуацији да медиј у коме радиш преживљава зато што неки господар размештања рекламног простора диригује у које ће новине да иду које рекламе и то је тако још од почетка светске економске кризе, који се у нашој земљи осетио, 2009. Само се господари реклама мењају, у односу на то ко су тренутни господари наших живота. Кад је реч о књигама, иста та економска криза је довела продају књига на „кризни“ ниво, па кад се на то дода цена књига, која је најјефтинија у овом делу свемира, јасно је да и писци живе неке невеселе дане. Али, утолико и већи изазов. Јебеш стварање када је све кул, снађи се кад је фрка.
Какав је Ваш коментар на одржане изборе у Србији?
- Радостан сам што су све релевантне опозиционе странке прешле цензус (у овом тренутка за ДСС/Двери још увек не знамо, али капирам да ће успети да пређу, после силне дреке која се око тога дигла), што је готово невероватан успех, кад се зна да су изашле на неправедне, унапред изгубљене изборе. Вучић је добио много мање места у парламенту него што им се надао, па сад мора да се моли свевишњем да му Вук Драшковић или Ненад Поповић или Мирослав Лазански остану верни. То је одлична ситуација, што разноврснија политичка сцена - то боље, што више различитих гласова - то лепше, што мање гласова једној партији - то демократскије. Не заборавите, ми се налазимо на дну дна, а ово је знак да смо можда, ипак, са дна, некуда пошли. Од овог оптимизма ограђујем се утолико што још не знам докле су они који су намештали и штеловали ове изборе у корист СНС, у стању да иду.
У Србији мало, мало, па бројање гласова траје дуже него него гласање? Да ли је могуће да је опозиција „покрала“ изборе?
- То нема везе с мозгом. То што може да се краде на сто начина, не значи да треба да седимо скрштених руку. На опозицији је да хвата власт у крађи, да проналази доказе за то, а на грађанима је да такву власт казне, пре свега на изборима, али ако затреба, може и демонстрацијама. Нећемо ваљда да се стидимо што смо три месеца 1996/1997. демонстрацијама утерали дуг у гласовима, које нам је отео Милошевићев режим. Сваки режим мора да зна да може да му се деси исто, реке људи на улицама, ако почне да злоупотребљава власт која му је поверена. Све време покушавам себе да убедим да ова власт више глуми да је диктаторска, него што то заиста јесте, али онда, када у изборној ноћи фантоми руше „Савски експрес“, запитам се да нисам заправо глуп што нисам још строжији према њима.
Да ли ће нам и када бити боље?
- Једном мора бити боље, али не нужно нама. Толико смо се посрали сами по себи да је немогуће очекивати да одједном откријемо туш и сапун. Три деценије смо провели у просеравању по здравству, школству, економији, судству, пензијском фонду, својим комшијама, својим ближњима и својим животима, да нам је можда баш онако како заслужујемо. Сањам дан када ће се на улици појавити млади који ће немолосрдно прегазити све оно што смо ми унаказили, који ће преузети своју будућност у своје руке, који ће урадити оно што смо ми пропустили да урадимо. Ето, тад ће нам бити боље.
Занимљив пакет је понуђен читаоцима у Србији „Канџе“, „Канџе 2“ и аудио запис „Канџи“ у интерпретацији Сергеја Трифуновића?
- Могу слободно да кажем да је то моје најомиљеније „моје“ издање. Ставили смо три књиге у једну и такорећи по цени једне. Оно што је драгуљ у круни оваквог издања јесте тај аудио-снимак „Канџи“, у трајању од шет часова, у Сергејевом маестралном извођењу. То је, заправо, аудио-драма, у којој Сергеј игра све улоге. На тренутке сам морао да притискам паузу, јер од смејања нисам могао да га слушам. Феноменалан је осећај кад ти неко То направи од текста, право уживање за слушати.
ПРОПАТИО САМ ЗБОГ ШАПЦА
Хоће ли бити Шапца и у наредним романима?
- Прилично сам пропатио и због ово мало што сам га до сад стављао, тако да нисам баш сигуран... Зезам се, супер су и Шапчанке, и Шапчани и њихов град, само се испоставило да немају баш смисла за зезање на њихов рачун. Но, и та прича је стара већ седам година и ваљда је до сада као дан јасно да не правим разлику између Шапца, Београда, Новог Сада, Загреба, Љубљане, Ниша, Сарајева или Крагујевца - сви градови у којима живимо ми или неко кога познајемо су подједнако пуни кретена.
Н. К.
Најновији број
25. април 2024.
