АУТОБУСКА СТАНИЦА

Пажња! Пажња! Аутобус за Купиново, са поласком у 4,30, постављен је на перон број два. Моле се путници да заузму своја места. Понављам... И опет исто. А путника један или ниједан. Громогласно саопштење, јачине сирена које најављују ваздушни напад, будило је народ, с почетка Камичка, свако јутро.
Са првог перона кретали су аутобуси за Београд, возећи поспане студенте и запослене људе. Шофери су увек били расположени, спремни за шалу, а кондуктери су мрзовољно стављали ствари у гепек. Стални путници су већ јели погачице, а ситни парчићи су летели и забадали се у одећу осталих. Студенти су обавезно прелиставали новине, а они који су ишли на испит, оборених глава су се преслишавали. Аутобус за Београд био је најчистији и његов полазак је изазивао пажњу свих путника.
Чистач ципела је отварао своју радњу, звиждећи само њему познату мелодију, понављајући мотив више пута него Равел у „Болеру.“ У углу усана је имао цигарету са које пепео никад није тресао, па је често падао на тек очишћене ципеле муштерије. Пажњу је привлачио лупкајући четком о сандуче на коме су биле окачене разнобојне велике четке и јако дуге, беле и црне пертле. Прижељкивали смо да имамо ципеле за њих.
Почели су стизати „локали“ из оближњих мачванских и поцерских села. Дебели слој прашине прекривао је задња стакла, на којима су, на брзину, прстом исписане љубавне поруке и псовке. Кондуктер, сав зајапурен у лицу, објашњавао је да не могу сви одједном изаћи. Корпи, цегера и кутија било је више него путника. Највећу гужву правио је путник који је нешто заборавио, па је, по сваку цену, желео поново ући. Кондуктер је већ био обливен знојем, са набреклим жилама на врату. Коначно су све ствари биле изнете и путници су се журно удаљавали у правцу Тржнице и Мачванске пијаце. Личили су на мраве, натоварене храном, која је више пута била већа од њих.
На месту, на којем је стајала родбина, жељно очекујући госте, налазио се носач број један, који је стајао по страни и није нудио своје услуге. Он је повремено радио и на Железничкој станици и ми смо га више ценили због тога. „Гардероба! Гардероба!“- узвикивао је чичица, мањег раста, са очима и кошуљом бледоплаве боје. Улазили смо међу путнике, пушећи прве цигарете, купљене на комад, у киоску преко пута. Продавачица нас је знала, али тајну родитељима није откривала. За сваки случај, имали смо бели лук у џепу.
Изненадни долазак празног, локалног аутобуса, који је за собом остављао облак црног, смрдљивог дима, изазвао је пометњу међу путницима. Они су трчали за њим, хватали се за врата, стајали испред и тако одређивали шоферу где ће стати. Затим су, избезумљени, проваљивали унутра, не питајући где иде. Врхунац гужве је настао када су путници, којима правац није одговарао, из петних жила покушавали да изађу напоље. Бесни на себе и на друге, налетали су на човека који је продавао пурењаке, повремено једнолично узвикујући : „Зеленци! Врући зеленци! Таман посољени!“
Поподневни и вечерњи поласци и доласци су били мирнији.
А ми, деца, нестрпљиво смо чекали да и последњи аутобус оде, претварајући Аутобуску станицу у фудбалско игралиште. Нервирали смо чистаче са метлама од прућа, који су покушавали да тај део пута, прекривеног коцком доведу у ред.
Дечији гласови су одјекивали до мрклог мрака.