Mara Lukić Jelesić – život između slike, škole i tišine

Mara Lukić Jelesić (1885–1979) bila je jedna od prvih školovanih slikarki u Srbiji, žena koja je život posvetila umetnosti, obrazovanju i ljudima oko sebe, u vremenu koje ženama nije uvek priznavalo pravo na samostalnost ni stvaranje želja.

Rođena u Obilićevu, današnjem Novom Kneževcu, rano je ostala bez oca, što je u velikoj meri usmerilo njen život. Nakon školovanja u Višoj ženskoj školi u Beogradu, gde je imala priliku da uči od velikih imena poput Nadežde Petrović i Riste Vukanovića, odlučuje da položi ispit za učiteljicu crtanja. Bila je svesna ograničenja vremena u kom je živela, i odgovornosti prema porodici, ali nije odustajala od umetničkog sna.

Kao mlada dolazi u Šabac, grad, u kojem će provesti najveći deo života i rada. Predavala je crtanje u šabačkoj gimnaziji i u ženskoj zanatskoj školi, ali je Šabac za nju bio više od radnog mesta — bio je prostor tihe umetničke slobode. Stanovala je skromno, u kući s baštom, daleko od gradske buke. U gradu je bila poznata kao gospođa Mari. Njene učenice pamtile su je kao strogu, ali pravednu nastavnicu, uvek uredno obučenu, sa punđom i crnim haljinama. Kažu da je više slušala nego govorila.

Šabac – grad tišine i boja
Iako je rođena u Obilićevu, Mara Lukić Jelesić je najveći deo svog života provela u Šapcu, gradu koji je oblikovao njen umetnički izraz i kojem je ostala verna do kraja.
Danas, njeno ime nosi jedna od ulica u Šapcu, što svedoči o poštovanju koje grad gaji prema njenom liku i delu. Njena umetnička zaostavština, koja obuhvata više od 500 predmeta (22 ulja na platnu, 11 akvarela, 44 crteža, 246 fotografija, 11 pisama, ratni dnevnik) čuva se u Narodnom muzeju u Šapcu, omogućavajući budućim generacijama da se upoznaju sa njenim stvaralaštvom.

Foto: Glas Podrinja

U Minhen je otišla na usavršavanje, gde u Ažbeovoj školi pohađa Šildknehtovu školu, što je za ženu iz tadašnje Srbije bio veliki korak. Po povratku izlaže na samostalnim i grupnim izložbama. U Šapcu 1951. godine je imala veliku samostalnu izložbu. Izlagala je u prestonici 1952. u Paviljonu Cvijete Zuzorić i prikazala 150 slika.

Tokom Prvog svetskog rata radila je kao bolničarka u improvizovanim šabačkim bolnicama i bila svedok ogromnih stradanja tog kraja, ali i čitave zemlje. U vreme predaha predano je slikala. Odlikovana je Ordenom Crvenog krsta za požrtvovanost po završetku Velikog rata.

U umetnosti Mare Lukić Jelesić dominira smirenost. Njena platna odišu nekom vrstom unutrašnje discipline - svetlo je blago, figure uravnotežene, prostor bez haosa

Nakon rata, 1919. godine, premeštena je u Beograd, gde je predavala u Trećoj ženskoj gimnaziji sve do penzije 1932. Koleginica joj je bila čuvena srpska pesnikinja Desanka Maksimović. U Beogradu se kretala u društvu umetnika i književnika, ali nikada nije prestala da dolazi u Šabac.

Bila je među osnivačima Oktobarskog salona (1954. godine) i učestvovala na njemu 15 puta. Njeni portreti članova poznatih šabačkih porodica, pejzaži Mačve, slike mrtve prirode i cveća u kojima se ogledaju tišina i red, postali su deo šabačke kulturne i umetničke baštine.

Mara Lukić Jelesić govorila je za Radio Beograd 1971. godine o svom stvaralaštvu, umetnosti i humanosti. Tonski zapis intervuja dostupan je na sajtu RTS-a.

Mara je bila udata za gospodina Jelesića, s kojim je delila život i nakon Drugog svetskog rata vratila se u Šabac. Poslednje godine provela je u njegovoj rodnoj kući u Šapcu, gde je nastavila da stvara i živi mirno sve do svoje smrti 1979. godine.

U umetnosti Mare Lukić Jelesić dominira smirenost. Njena platna odišu nekom vrstom unutrašnje discipline — svetlo je blago, figure uravnotežene, prostor bez haosa. Slikala je ono što je poznavala i poštovala: svakodnevicu, ljude, predmete oko sebe.

Poslednje godine provela je povučeno. Nikada nije tragala za slavom. Više od 500 radova, crteža, pisama i beleški danas se nalazi u Narodnom muzeju u Šapcu. Ostavila je tihi, ali duboki trag — kao žena koja je birala jednostavnost, kao umetnica koja je slikala da bi razumela svet, a ne da bi mu se dopala.

M.Ž.B.

„Blago prošlosti u očima savremenika“: Projekat ostvaren uz podršku Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.