IN MEMORIAM
Dimitrije Stanković
(1938-2017)
Dimitrije Stanković, tvorac i dirigent tamburaškog orkestra “Bisernica”, prvi put je svetlost dana ugledao pred Uskrs 23. aprila 1938. godine u Krupnju. Krštenje u krupanjskoj crkvi obavio je tadašnji sveštenik pop Vlada Zečević, koji je kasnije često posećivao kuću Stankovića, na proputovanjima iz Beograda za Loznicu. Pop Vlada je redovno svraćao u Šabac, najpre da bi video Dimitrijevog oca Ljubišu koji je po zanimanju bio berberin, a zanat izučio kod dečakovog strica Tike u Parizu.
Prvi susret sa muzičkom “bandom” imao je za vreme okupacije u Loznici, gde je sa porodicom dospeo nekim volovskim kolima. Smestili su se u zgradi preko puta Gestapoa, a tu je često gledao smenu nemačke straže, jednom nedeljno ispred poznate kafane Evropa. Jedan elitni trubački orkestar svirao je marševe, koje je redovno slušao i toliko su ga inspirisali da je sa nestrpljenjem očekivao naredni koncert.
Zapamtio je i stričev poklon, malu jednorednu harmoniku dugmetaru na kojoj je zasvirao prve tonove, pomalo nevešto.
Iza okupacije put ga je vodio u Šabac. Sa ocem, majkom i sestrom prvo nalazi smeštaj u sobici u Kamenjaku, kod Crnobranića (ulica Vuka Karadžića). Posle su pronašli nešto više prostora, preko puta. Nastanili su se na Kamičku (ulica Mačvanska 30, kasnije 28). Dvorišna zgrada u kojoj su stanovali bila je vlasništvo Zore Jelesić, profesorke francuskog jezika u Šabačkoj gimnaziji.
Iz osnovnog školovanja u šabačkoj školi “Vuk Karadžić” seća se učiteljice, strine Angeline, koju je mnogo voleo. Muzičko je predavao jedan uvek lepo obučeni učitelj, koji je sa sobom uvek nosio violinu. Isti ga zbog toga što je namerno falširao nije odabrao za hor, pod izgovorom da nema sluha.
Pamti i dosta dogodovština iz kasnijeg školovanja, od čega se deo odvijao i u šabačkoj Gimnaziji. U Muzičkoj školi, posle Krasovskog, solfeđo mu je predavao vojni muzičar iz orkestra rečne flotile Ivo Pogorelić.
Po završetku osmogodišnje, upisao je Učiteljsku školu. Violinu mu je tamo predavao Ljubisav Marković, a po završetku znamenite Podrinske umetničke škole, obreo se u Sarajevu za koga ga vežu nezaboravna druženja.
Iz Sarajeva se zaputio u Banjaluku, a tamo se prvi put susreće sa tamburom. Za ovaj instrument inficirao ga je Milan Bokan, načelnik za prosvetu i kulturu.
Povratak u Šabac značio je nove životne izazove. Osnovni je bio muzički i formiranje “Bisernice”
Od početka školske šezdeset druge Diša je u školi “Janko Veselinović” u Šapcu. Tadašnji direktor ove obrazovne institucije Sreten Jevremović imao je razumevanja za muziku. Zato su lakše savladavane sve muke oko instrumenata, proba, prostora, garderobe... ali sve to ga je i kasnije pratilo, pisao je “Glas Podrinja” u rubrici Gde su i šta rade.
Osnivanjem “Bisernice”, posle brojnih muka, obradovao se dolasku novih instrumenata. Raduje ga što su njegovi drugovi iz ovog sastava profesori, lekari, umetnici.
Kažu da stan njegove porodice umnogome podseća na muzej. Tu su pehari i razne diplome, drugi pokloni, fotografije...
- Tu je i priča o tamburici, tamburašima, kompozitorima, nastupima... Mnoga imena su vezana za “Bisernicu”. Mnogi šabački muzičari ponikli su ovde. Hroničar orkestra, počivši Dragan Ivanović, ovekovečio je “Bisernicu” u knjizi o 35 godina čarobnih zvuka, piše “Glas Podrinja”.
Uz sve to stizale su brojne nagrade i priznanja sa različitih smotri i nastupa u okviru “Abraševića”. Pominjemo Suboticu, Rumu, Osjek, gostovanja u Mađarskoj, Francuskoj.... Tu su i Oktobarska nagrada Šapca, dirigentu, statua “Abrašević” orkestru.
Sa svojim orkestrom nastupao je i pred Titom. Kažu da je maršal, bivše države bio veoma zadovoljan njihovim nastupom.
Za Dišu je “Bisernica” predstavljala muzički biser. Mnoge istaknute ličnosti imale su samo reči pohvale za njega i njegovo muzičko društvo.
Van svake sumnje je da je Dimitrije Diša Stanković, čovek koji je stvorio muzički sastav “Bisernica” sa ovim ansamblom bio ambasador šabačke kulture i Srbije svugde po svetu gde su nastupali. Ovaj sastav bio je njegova sudbina, a mladima je često poručivao da muzika oplemenjuje dušu i čoveka.
Teško je u jednom novinarskom pristupu sagledati tako buran i plodan život, zato nisu krupne reči Petra Savkovića da je Dimitrije Stanković svojim umetničkim životom osvetlio svoju ličnost u jasno oblikovanoj celovitosti.
Prvi susret sa muzičkom “bandom” imao je za vreme okupacije u Loznici, gde je sa porodicom dospeo nekim volovskim kolima. Smestili su se u zgradi preko puta Gestapoa, a tu je često gledao smenu nemačke straže, jednom nedeljno ispred poznate kafane Evropa. Jedan elitni trubački orkestar svirao je marševe, koje je redovno slušao i toliko su ga inspirisali da je sa nestrpljenjem očekivao naredni koncert.
Zapamtio je i stričev poklon, malu jednorednu harmoniku dugmetaru na kojoj je zasvirao prve tonove, pomalo nevešto.
Iza okupacije put ga je vodio u Šabac. Sa ocem, majkom i sestrom prvo nalazi smeštaj u sobici u Kamenjaku, kod Crnobranića (ulica Vuka Karadžića). Posle su pronašli nešto više prostora, preko puta. Nastanili su se na Kamičku (ulica Mačvanska 30, kasnije 28). Dvorišna zgrada u kojoj su stanovali bila je vlasništvo Zore Jelesić, profesorke francuskog jezika u Šabačkoj gimnaziji.
Iz osnovnog školovanja u šabačkoj školi “Vuk Karadžić” seća se učiteljice, strine Angeline, koju je mnogo voleo. Muzičko je predavao jedan uvek lepo obučeni učitelj, koji je sa sobom uvek nosio violinu. Isti ga zbog toga što je namerno falširao nije odabrao za hor, pod izgovorom da nema sluha.
Pamti i dosta dogodovština iz kasnijeg školovanja, od čega se deo odvijao i u šabačkoj Gimnaziji. U Muzičkoj školi, posle Krasovskog, solfeđo mu je predavao vojni muzičar iz orkestra rečne flotile Ivo Pogorelić.
Po završetku osmogodišnje, upisao je Učiteljsku školu. Violinu mu je tamo predavao Ljubisav Marković, a po završetku znamenite Podrinske umetničke škole, obreo se u Sarajevu za koga ga vežu nezaboravna druženja.
Iz Sarajeva se zaputio u Banjaluku, a tamo se prvi put susreće sa tamburom. Za ovaj instrument inficirao ga je Milan Bokan, načelnik za prosvetu i kulturu.
Povratak u Šabac značio je nove životne izazove. Osnovni je bio muzički i formiranje “Bisernice”
Od početka školske šezdeset druge Diša je u školi “Janko Veselinović” u Šapcu. Tadašnji direktor ove obrazovne institucije Sreten Jevremović imao je razumevanja za muziku. Zato su lakše savladavane sve muke oko instrumenata, proba, prostora, garderobe... ali sve to ga je i kasnije pratilo, pisao je “Glas Podrinja” u rubrici Gde su i šta rade.
Osnivanjem “Bisernice”, posle brojnih muka, obradovao se dolasku novih instrumenata. Raduje ga što su njegovi drugovi iz ovog sastava profesori, lekari, umetnici.
Kažu da stan njegove porodice umnogome podseća na muzej. Tu su pehari i razne diplome, drugi pokloni, fotografije...
- Tu je i priča o tamburici, tamburašima, kompozitorima, nastupima... Mnoga imena su vezana za “Bisernicu”. Mnogi šabački muzičari ponikli su ovde. Hroničar orkestra, počivši Dragan Ivanović, ovekovečio je “Bisernicu” u knjizi o 35 godina čarobnih zvuka, piše “Glas Podrinja”.
Uz sve to stizale su brojne nagrade i priznanja sa različitih smotri i nastupa u okviru “Abraševića”. Pominjemo Suboticu, Rumu, Osjek, gostovanja u Mađarskoj, Francuskoj.... Tu su i Oktobarska nagrada Šapca, dirigentu, statua “Abrašević” orkestru.
Sa svojim orkestrom nastupao je i pred Titom. Kažu da je maršal, bivše države bio veoma zadovoljan njihovim nastupom.
Za Dišu je “Bisernica” predstavljala muzički biser. Mnoge istaknute ličnosti imale su samo reči pohvale za njega i njegovo muzičko društvo.
Van svake sumnje je da je Dimitrije Diša Stanković, čovek koji je stvorio muzički sastav “Bisernica” sa ovim ansamblom bio ambasador šabačke kulture i Srbije svugde po svetu gde su nastupali. Ovaj sastav bio je njegova sudbina, a mladima je često poručivao da muzika oplemenjuje dušu i čoveka.
Teško je u jednom novinarskom pristupu sagledati tako buran i plodan život, zato nisu krupne reči Petra Savkovića da je Dimitrije Stanković svojim umetničkim životom osvetlio svoju ličnost u jasno oblikovanoj celovitosti.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
