Berza

  • aero 801 ▼ -0,25%
  • dinnpb 4.449 ▼ -0,02%
  • gmon 2.100 ▼ -4,63%
  • irtl 850 ▲ 6,12%
  • jmbn 7.000 ▲ 2,94%
  • kmbn 3.280 ▲ 2,28%
  • mtlc 1.891 ▼ -1,36%
  • niis 675 ▲ 0,30%
  • rso18179 101,35 ▲ 0,37%
  • rvst 2.500 ⚫ 0,00%
  • stup 5.936 ▲ 0,12%
  • svrl 541 ⚫ 0,00%
  • trbg 4.500 ⚫ 0,00%
(21. decembar 2017.)
Milan St. ProtiĆ, nekadašnji gradonačelnik Beograda i ambasador u Vašingtonu i Bernu

Moramo da obrišemo tablu

Kako Srbija izgleda danas u velikoj meri je naša krivica, i moja lično. Dok god ne budemo spremni da priznamo da postoji tuđe dete bolje od našeg nećemo daleko da doguramo. Kada na mestu ministra inostranih poslova imamo čoveka koji jedva govori svoj maternji jezik, i ne poznaje nijedan strani jezik, njemu jedino ostaje da peva
Moramo da obrišemo tablu
Jedan od lidera nekadašnjeg DOS i petooktobarske revolucije istoričar Milan St. Protić i dalje važi za večitog dečaka srpske opozicije. Tokom svoje političke karijere obavljao je funkciju predsednika Skupštine Beograda, odnosno gradonačelnika, a po odlasku sa tog mesta bio je ambasador u SAD. Nikada nije odustajao od svojih principa, a činjenica da je nosio kaubojke u Vašingtonu doneo mu je kod tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša status jednog od najomiljenijih ambasadora. Posle pauze od nekoliko godina, bio je i ambasador Srbije u Švajcarskoj.
U svojevrsnoj ispovesti, St. Protić kaže da je krivica petooktobarskih lidera i njegova lično kako danas Srbija izgleda.
- S jedne strane i danas mislim da je 5. oktobar 2000. godine najznačajniji dan u mom javnom životu. To je bio momenat u kojem se ogromna energija i želja naroda stvorila da se nešto menja. Bilo je nezaboravno u tome učestvovati i deliti tu nadu. Nažalost od te nade se ništa nije ostvarilo. S druge strane, nosim priličnu gorčinu, a i odgovornost, krivicu zato što smo izneverili ono što se od nas očekivalo. Taj svet koji se skupio uradio je sve što može i bio je spreman da rizikuje i svoju egzistenciju da bi Srbija krenula nekim drugim, boljim putem. Mi koji smo bili na čelu svega toga, na kraju smo pali na ispitu. Kako Srbija izgleda danas u velikoj meri je naša krivica, i moja lično.
Da li je ovo sada ponavljanje onog vremena koje smo živeli pre tih promena?
- Rekli su mudriji od mene da kada se istorija ponavlja, ponavlja se kao farsa. Ako je ovo današnje vreme obnova onog od pre 5. oktobra 2000. godine, onda je zaista tragikomično u odnosu na ono vreme koje je bilo zaista pogubno. Ovo nije toliko pogubno koliko je zaglupljujuće. Ali ponavljam još jednom, nisu ovi vlastodršci danas došli na vlast svojom zaslugom, nego našom. Mi, petoktobarski pobednici smo sve učinili da ovom narodu razbijemo svaku nadu i svaku veru u ono što smo govorili i radili, i neminovno je bilo da će naši protivnici posle nas doći na vlast. Ono što je u Srbiji čudno, to je da su ti naši protivnici morali da preuzmu našu politiku da bi došli na vlast. Mi smo omanuli, mi smo izneverili očekivanja, mi smo pristali da zbog sitnih privilegija, materijalnih koristi žrtvujemo ono u šta sam mislio da smo verovali i kazna je morala da dođe.
Kako dalje?
- To je pitanje za milion dolara. Kada bih znao odgovor na to pitanje ne bih bio Milan St. Protić, već Nostradamus. Znam samo da tabla mora da se obriše i da mora da se počne da se radi drugačije, da narod mora da uzme sudbinu u svoje ruke, da ne dozvoli da pobeđuju uvek oni najgori, da jednom za svagda pogledamo u oči i da kažemo ko šta može, ume i da uvek biramo najbolje. Dok god ne budemo spremni da priznamo da postoji tuđe dete bolje od našeg i koje zaslužuje da dobije mesto, položaj, stipendiju, ocenu bolju nego naše dete, nećemo daleko da doguramo. To nismo uspeli mi posle petog oktobra, ne vidim da to i ovi danas išta po tom pitanju rade. Naprotiv, oni su danas, koliko ja to mogu da vidim, pravi predstavnici onog pogubnog duha i mentaliteta da je mnogo bitnije biti poslušan, deo njihovog huka, nego misliti svojom glavom.
Mi nemamo više vremena, neke druge generacije će morati da se izbore. Monteskje je rekao pre 250 godina da svako ko ima vlast pada u iskušenje da je zloupotrebi. Zato je toliko važno da postoji kritika, da postoji opozicija, da se to suprotno mišljenje ohrabruje, čuva, dozvoljava, da bi vlast bila pod stalnom kontrolom. Pametna i dobra demokratska vlast ohrabruje, pomaže, one koji misle drukčije zato što će njoj to učiniti dobro. Dobro je i otići u opoziciju. Onaj ko ne razume da mu više vredi onaj koji mu je protivnik nego istomišljenik, ili je mnogo glup ili je mnogo pokvaren. Takvih je u Srbiji, u kombinaciji jednih i drugih, isuviše.
Predstoje beogradski izbori. Šta očekujete od njih?
- Beograd je moja bolna rana i to kratko vreme dok sam bio na čelu Beograda, nije se dobro završilo. Ostao je nesporazum između većine Beograđana i mene što sam sebi ne mogu da oprostim, ali drukčije nisam mogao nego da u tom trenutku podnesem ostavku. I mogu da razumem zašto ima mnogo Beograđana koji mi to nikada nisu oprostili. Beograd je bio i ostao moj grad, jedan jedini, i tako će biti dok god me bude bilo. Moj sud o Beogradu i o ljudima koji ga vode često je subjektivan i emocionalan. Ja sam Beograd video i vidim ga drukčije nego većina ljudi koji pretenduju da ga vode. Za mene je Beograd uvek bio metropola i treba da to bude. To je jedina metropola i jedini kosmopolitski grad na celom ovom delu Evrope. Postao sam ravnodušan prema tome da li je Dragan Đilas kandidat ili neko drugi. Svestan sam da sam u manjini. Kada Beograd bude pripao onima koji taj grad zaista razumeju i vole, ti i takvi ljudi moći će sa mnom da razgovaraju.
Kao neko ko je bio u diplomatiji kako gledate na situaciju u kojoj se Srbija nalazi u sukobu velikih sila?
- Velike sile su ovde igrale glavnu ulogu od kada mi postojimo. Mi možemo samo da vodimo tako mudru i pametnu politiku koja će nas od tih pritisaka na najbolji način zaštititi. To ćemo najbolje da učinimo tako što ćemo da prepoznamo šta velike sile hoće od nas, to jest, šta nam ne dozvoljavaju. Mi smo 20. vek protraćili u toj ludoj ambiciji da napravimo veliku državu. I platili smo to najstravičnijom mogućom cenom, u milionima života, u petostrukom bombardovanju Beograda. I opet lekciju nismo naučili. Ovim svetom nikada nije vladala pravda. Rvanje sa velikim silama je naša sudbina, ali mi od toga da pobegnemo ne možemo. Neki drugi narodi su uspeli da pronađu odgovore i da opstanu i da napreduju. Mi odgovor na to ne nalazimo, jer ga i ne tražimo. Naši vlastodršci koriste to da bi omađijali ovu jadnu naciju i držali u pokorstvu.
Koliko nam u pronalaženju tog odgovora pomaže pevanje šefa diplomatije Ivice Dačića?
Nemam komentar na Dačićevo pevanje. U međunarodnim odnosima, u diplomatiji, jasno vam je da je poznavanje stranih jezika alat bez kojeg se ne može. Kada na mestu ministra inostranih poslova imamo čoveka koji jedva govori svoj maternji jezik, i ne poznaje nijedan strani jezik, njemu jedino ostaje da peva, jer nema kako drugačije da sa tim ljudima razgovara. Čini mi se da je u njegovom slučaju pevanje iznudica, a ne njegov izbor.
I bez njega imamo puno problema?
Napunio sam 60 godina, tako da mogu da govorim kao neki starac. Problemi su u životu uvek veliki, nema malih problema, a zadovoljstva su uvek mala. Onaj ko ne ume da uživa u malim stvarima, ubiće ga veliki problemi. Zaboravili smo da uživamo u malim stvarima.
Pašićeva anegdota
Vaše pojavljivanje u javnosti izaziva podjednako i oduševljenje i kritiku?
- Podseća me to na anegdotu o Nikoli Pašiću kada je postao predsednik Vlade. Jedan student mu je opsovao mater i žandarmi su ga pojurili i doveli pred Pašića. On im je odgovorio da ga puste, jer se borio za to da svako može svakoga da opsuje. Nekako i ja tako razmišljam, imaju ljudi pravo i o meni i o svakom drugom da misle kako hoće. Ako sam se za išta borio, borio sam se za to da možemo svakom sve da kažemo, jer od te slobode niko nikakvu štetu nije imao. Kada pristaneš da se slikaš u javnom životu, onda moraš unapred da računaš da će biti i onih koji su na tvojoj strani, onih koji su protiv tebe, a najgore je kada su ljudi indiferentni prema tebi.

Do Kosova nikome nije stalo
Kosovo je i dalje naša teška tema?
Nikome do tog Kosova nije stalo. To je moneta za potkusuravanje. O njemu istinski ne brine gotovo niko. Sećam se da sam, tokom kampanje 2000. godine na Zemunskoj pijaci, pitao jednog seljaka da li će da glasa za nas. On mi je odgovorio da hoće ako ga odvedem u Ljevišku. Niti sam odveo njega u Ljevišku, niti sam odveo ikoga drugoga, nisam odveo ni svoju decu. I to je naš poraz, što nam više nije ni stalo. Za nas Kosovo nije Ljeviška, i nije Pećka patrijaršija, i nisu hiljade spomenika. Kosovo je pitanje političko i to je to.
N. K.

Najnoviji broj

10. oktobar 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa