Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(21. децембар 2017.)
Милан Ст. ПротиЋ, некадашњи градоначелник Београда и амбасадор у Вашингтону и Берну

Морамо да обришемо таблу

Како Србија изгледа данас у великој мери је наша кривица, и моја лично. Док год не будемо спремни да признамо да постоји туђе дете боље од нашег нећемо далеко да догурамо. Када на месту министра иностраних послова имамо човека који једва говори свој матерњи језик, и не познаје ниједан страни језик, њему једино остаје да пева
Морамо да обришемо таблу
Један од лидера некадашњег ДОС и петооктобарске револуције историчар Милан Ст. Протић и даље важи за вечитог дечака српске опозиције. Током своје политичке каријере обављао је функцију председника Скупштине Београда, односно градоначелника, а по одласку са тог места био је амбасадор у САД. Никада није одустајао од својих принципа, а чињеница да је носио каубојке у Вашингтону донео му је код тадашњег председника САД Џорџа Буша статус једног од најомиљенијих амбасадора. После паузе од неколико година, био је и амбасадор Србије у Швајцарској.
У својеврсној исповести, Ст. Протић каже да је кривица петооктобарских лидера и његова лично како данас Србија изгледа.
- С једне стране и данас мислим да је 5. октобар 2000. године најзначајнији дан у мом јавном животу. То је био моменат у којем се огромна енергија и жеља народа створила да се нешто мења. Било је незаборавно у томе учествовати и делити ту наду. Нажалост од те наде се ништа није остварило. С друге стране, носим приличну горчину, а и одговорност, кривицу зато што смо изневерили оно што се од нас очекивало. Тај свет који се скупио урадио је све што може и био је спреман да ризикује и своју егзистенцију да би Србија кренула неким другим, бољим путем. Ми који смо били на челу свега тога, на крају смо пали на испиту. Како Србија изгледа данас у великој мери је наша кривица, и моја лично.
Да ли је ово сада понављање оног времена које смо живели пре тих промена?
- Рекли су мудрији од мене да када се историја понавља, понавља се као фарса. Ако је ово данашње време обнова оног од пре 5. октобра 2000. године, онда је заиста трагикомично у односу на оно време које је било заиста погубно. Ово није толико погубно колико је заглупљујуће. Али понављам још једном, нису ови властодршци данас дошли на власт својом заслугом, него нашом. Ми, петоктобарски победници смо све учинили да овом народу разбијемо сваку наду и сваку веру у оно што смо говорили и радили, и неминовно је било да ће наши противници после нас доћи на власт. Оно што је у Србији чудно, то је да су ти наши противници морали да преузму нашу политику да би дошли на власт. Ми смо оманули, ми смо изневерили очекивања, ми смо пристали да због ситних привилегија, материјалних користи жртвујемо оно у шта сам мислио да смо веровали и казна је морала да дође.
Како даље?
- То је питање за милион долара. Када бих знао одговор на то питање не бих био Милан Ст. Протић, већ Нострадамус. Знам само да табла мора да се обрише и да мора да се почне да се ради другачије, да народ мора да узме судбину у своје руке, да не дозволи да побеђују увек они најгори, да једном за свагда погледамо у очи и да кажемо ко шта може, уме и да увек бирамо најбоље. Док год не будемо спремни да признамо да постоји туђе дете боље од нашег и које заслужује да добије место, положај, стипендију, оцену бољу него наше дете, нећемо далеко да догурамо. То нисмо успели ми после петог октобра, не видим да то и ови данас ишта по том питању раде. Напротив, они су данас, колико ја то могу да видим, прави представници оног погубног духа и менталитета да је много битније бити послушан, део њиховог хука, него мислити својом главом.
Ми немамо више времена, неке друге генерације ће морати да се изборе. Монтескје је рекао пре 250 година да свако ко има власт пада у искушење да је злоупотреби. Зато је толико важно да постоји критика, да постоји опозиција, да се то супротно мишљење охрабрује, чува, дозвољава, да би власт била под сталном контролом. Паметна и добра демократска власт охрабрује, помаже, оне који мисле друкчије зато што ће њој то учинити добро. Добро је и отићи у опозицију. Онај ко не разуме да му више вреди онај који му је противник него истомишљеник, или је много глуп или је много покварен. Таквих је у Србији, у комбинацији једних и других, исувише.
Предстоје београдски избори. Шта очекујете од њих?
- Београд је моја болна рана и то кратко време док сам био на челу Београда, није се добро завршило. Остао је неспоразум између већине Београђана и мене што сам себи не могу да опростим, али друкчије нисам могао него да у том тренутку поднесем оставку. И могу да разумем зашто има много Београђана који ми то никада нису опростили. Београд је био и остао мој град, један једини, и тако ће бити док год ме буде било. Мој суд о Београду и о људима који га воде често је субјективан и емоционалан. Ја сам Београд видео и видим га друкчије него већина људи који претендују да га воде. За мене је Београд увек био метропола и треба да то буде. То је једина метропола и једини космополитски град на целом овом делу Европе. Постао сам равнодушан према томе да ли је Драган Ђилас кандидат или неко други. Свестан сам да сам у мањини. Када Београд буде припао онима који тај град заиста разумеју и воле, ти и такви људи моћи ће са мном да разговарају.
Као неко ко је био у дипломатији како гледате на ситуацију у којој се Србија налази у сукобу великих сила?
- Велике силе су овде играле главну улогу од када ми постојимо. Ми можемо само да водимо тако мудру и паметну политику која ће нас од тих притисака на најбољи начин заштитити. То ћемо најбоље да учинимо тако што ћемо да препознамо шта велике силе хоће од нас, то јест, шта нам не дозвољавају. Ми смо 20. век протраћили у тој лудој амбицији да направимо велику државу. И платили смо то најстравичнијом могућом ценом, у милионима живота, у петоструком бомбардовању Београда. И опет лекцију нисмо научили. Овим светом никада није владала правда. Рвање са великим силама је наша судбина, али ми од тога да побегнемо не можемо. Неки други народи су успели да пронађу одговоре и да опстану и да напредују. Ми одговор на то не налазимо, јер га и не тражимо. Наши властодршци користе то да би омађијали ову јадну нацију и држали у покорству.
Колико нам у проналажењу тог одговора помаже певање шефа дипломатије Ивице Дачића?
Немам коментар на Дачићево певање. У међународним односима, у дипломатији, јасно вам је да је познавање страних језика алат без којег се не може. Када на месту министра иностраних послова имамо човека који једва говори свој матерњи језик, и не познаје ниједан страни језик, њему једино остаје да пева, јер нема како другачије да са тим људима разговара. Чини ми се да је у његовом случају певање изнудица, а не његов избор.
И без њега имамо пуно проблема?
Напунио сам 60 година, тако да могу да говорим као неки старац. Проблеми су у животу увек велики, нема малих проблема, а задовољства су увек мала. Онај ко не уме да ужива у малим стварима, убиће га велики проблеми. Заборавили смо да уживамо у малим стварима.
Пашићева анегдота
Ваше појављивање у јавности изазива подједнако и одушевљење и критику?
- Подсећа ме то на анегдоту о Николи Пашићу када је постао председник Владе. Један студент му је опсовао матер и жандарми су га појурили и довели пред Пашића. Он им је одговорио да га пусте, јер се борио за то да свако може свакога да опсује. Некако и ја тако размишљам, имају људи право и о мени и о сваком другом да мисле како хоће. Ако сам се за ишта борио, борио сам се за то да можемо сваком све да кажемо, јер од те слободе нико никакву штету није имао. Када пристанеш да се сликаш у јавном животу, онда мораш унапред да рачунаш да ће бити и оних који су на твојој страни, оних који су против тебе, а најгоре је када су људи индиферентни према теби.

До Косова никоме није стало
Косово је и даље наша тешка тема?
Никоме до тог Косова није стало. То је монета за поткусуравање. О њему истински не брине готово нико. Сећам се да сам, током кампање 2000. године на Земунској пијаци, питао једног сељака да ли ће да гласа за нас. Он ми је одговорио да хоће ако га одведем у Љевишку. Нити сам одвео њега у Љевишку, нити сам одвео икога другога, нисам одвео ни своју децу. И то је наш пораз, што нам више није ни стало. За нас Косово није Љевишка, и није Пећка патријаршија, и нису хиљаде споменика. Косово је питање политичко и то је то.
Н. К.

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa