SELO NEKAD I SAD
ZRNO PO ZRNO...
I nekad i sad na kraju priče je bila pogača. Nekome ukusna a nekome itekako gorka. Gorka do nezaborava. Deo godine kada se zrno i seje da rodi obilato ima i suprotnih priča. Od berićeta do pogleda u nebo koji i nadalje o svemu odlučuje. Godina je vele ponela da ukoliko stigne do ruke malo je reći da će biti rodna. A samo dani oko čuvene đurđevske kiše odlučuju, do Ilinskih kapi koji kukuruzu, vele seljani, seče glavu.
Ali krenimo redom. U predanju opet i lepo i ružno. U ovećem selu kuću uz kuću živeli gazda i siromah. Blagog srca častio gazda dana svakog siromaha obilnim ručkom dok mu šeret iz sela ne reče da mu ne čini time dobro. Naprotiv. Ponudio mu je da radi ali avaj. Siromah osta siromah. I u vreme koje teče u jednom od posavotamnavskih sela imućni skupe zavidnu sumu novca da pomognu siromahu. Skupe jednom pa ako propadne i drugi put a potom okrenu leđa jer ima mesta, besedi predanje, gde se pomoći ne može. Eto i dana današnjih .
Od starih predanja u prilog i drugoj strani medalje u Pocerini gazda od imena skupi armiju kopača da zagrne kukuruz. Kopaju do doručka a onda nastojnik pregleda vrste i pola odpusti. Kući gde je žena sa gladnom čeljadi čekala nadnicu u projinom brašnu koju uz blagu rakiju usput siromah ne donese. Bilo ne ponovilo se pričali savremenici da za kratko vreme posle nekoliko godina i trag bogatstva se nije mogao naći.
I sada u danima beznađa nevoljnicima pomažu oni koji im nisu ni rod ni pomoz Bog do samo dobri ljudi. Da prežive i čeljad na put izvedu. Pošteni će reći od Boga im zdravlje, drugi gde se nagrabiše... Ostala je iz vremena davnih i priča da se siromah spremao posejati kukuruz ali nikako da poore sa pet ćeri i sinom na ratištu. Behu, po predanju Trojice, kada se napokon poseja a onda u dane potom kiša brinila o usevu te beše desetak kanata roda sa omanjeg imanja. Gazde koje su posejale na vreme imale upola manje. I tada i sada govorili, ko će ko Bog.
Današnja proizvodnja ima sve više zasada voća a tu dve uporedne priče. Nemajući radne snage domaćin osta bez roda šljive koja je sa rosom imala odličnu cenu. Pokupi je u rakiju i ujesen proda bogato za svadbe i ispraćaje te dopraćaje. Samo njivu pored smejuljio se pobogat vlasnik procenjujući koliko će zasad baciti. Okupi brojne berače tek u zoru kada dođoše da beru neko je pod okriljem noći obrao sve do poslednje prelepe šljive za ukras.
Ljudi se pomagali. Moba je bila nekada sve. Od vršaja i bilo koje berbe do uređenja puteva i tako redom. Prednjačio Radoje koji je pomagao ostarelima i imao svoju Ljubicu koju je čekajući da ojača želeo za ženu. O đurđevskim jutrima i pod tamom noći sekao se selen a pojedini domačini ostavljali i kose u cveće da se osvete bahatosti momaka. Tek Radoje nalete na kosu u bašti pred kućom svoje Ljubice i osta bez oba dlana. Ali kako to samo sudba odredi Ljubica ga kradom negovala, potom i udala i pet sinova i pet ćeri mu rodila. Da očeve vredne dlanove zamene. Sada se pak selen teško i može naći a devojke se udaju, vele pred prodavnicom uz pivo onim kompjuterom. Kakva udaja takav i brak dodaju prisećajući se bake Zagorke koja je po svadbenoj muzici znala oće li zrno tog dana dati pravi rod. Ako je violina cvilila i rezultat je bio takav, zborila.
I tako u nedogled priča te predanje o zrnu stiže i do zrna dobrtote koja je svevremena. Dobro čini dobrom se i nadaj, govorilo se i nekad i sad. Primera bezbroj pa i u već ispričanim predanjima. Dobro pobedi. istina teško a u selima vole fudbalu posvećeni reći tek u produžetcima. Nekada dužim ali nikako kraćim. Tek ostaje ona pesnička svevremena da je sreća lepa samo dok se čeka. U prošlosti iz koje dopire znala je trajati i do sutona starosti a sada rekli bi pesimisti i duže. Ispričasmo slovo po slovi ili ti zrno po zrno koliko smo imali reći. I neka oproste oni koji ponešto prepoznaše što ne beše lepše ali život piše romane. Lepoga kraja tek po koji .
Selo nekad i sad srećom, roman je bez kraja. Ajd u zdravlje.
Ali krenimo redom. U predanju opet i lepo i ružno. U ovećem selu kuću uz kuću živeli gazda i siromah. Blagog srca častio gazda dana svakog siromaha obilnim ručkom dok mu šeret iz sela ne reče da mu ne čini time dobro. Naprotiv. Ponudio mu je da radi ali avaj. Siromah osta siromah. I u vreme koje teče u jednom od posavotamnavskih sela imućni skupe zavidnu sumu novca da pomognu siromahu. Skupe jednom pa ako propadne i drugi put a potom okrenu leđa jer ima mesta, besedi predanje, gde se pomoći ne može. Eto i dana današnjih .
Od starih predanja u prilog i drugoj strani medalje u Pocerini gazda od imena skupi armiju kopača da zagrne kukuruz. Kopaju do doručka a onda nastojnik pregleda vrste i pola odpusti. Kući gde je žena sa gladnom čeljadi čekala nadnicu u projinom brašnu koju uz blagu rakiju usput siromah ne donese. Bilo ne ponovilo se pričali savremenici da za kratko vreme posle nekoliko godina i trag bogatstva se nije mogao naći.
I sada u danima beznađa nevoljnicima pomažu oni koji im nisu ni rod ni pomoz Bog do samo dobri ljudi. Da prežive i čeljad na put izvedu. Pošteni će reći od Boga im zdravlje, drugi gde se nagrabiše... Ostala je iz vremena davnih i priča da se siromah spremao posejati kukuruz ali nikako da poore sa pet ćeri i sinom na ratištu. Behu, po predanju Trojice, kada se napokon poseja a onda u dane potom kiša brinila o usevu te beše desetak kanata roda sa omanjeg imanja. Gazde koje su posejale na vreme imale upola manje. I tada i sada govorili, ko će ko Bog.
Današnja proizvodnja ima sve više zasada voća a tu dve uporedne priče. Nemajući radne snage domaćin osta bez roda šljive koja je sa rosom imala odličnu cenu. Pokupi je u rakiju i ujesen proda bogato za svadbe i ispraćaje te dopraćaje. Samo njivu pored smejuljio se pobogat vlasnik procenjujući koliko će zasad baciti. Okupi brojne berače tek u zoru kada dođoše da beru neko je pod okriljem noći obrao sve do poslednje prelepe šljive za ukras.
Ljudi se pomagali. Moba je bila nekada sve. Od vršaja i bilo koje berbe do uređenja puteva i tako redom. Prednjačio Radoje koji je pomagao ostarelima i imao svoju Ljubicu koju je čekajući da ojača želeo za ženu. O đurđevskim jutrima i pod tamom noći sekao se selen a pojedini domačini ostavljali i kose u cveće da se osvete bahatosti momaka. Tek Radoje nalete na kosu u bašti pred kućom svoje Ljubice i osta bez oba dlana. Ali kako to samo sudba odredi Ljubica ga kradom negovala, potom i udala i pet sinova i pet ćeri mu rodila. Da očeve vredne dlanove zamene. Sada se pak selen teško i može naći a devojke se udaju, vele pred prodavnicom uz pivo onim kompjuterom. Kakva udaja takav i brak dodaju prisećajući se bake Zagorke koja je po svadbenoj muzici znala oće li zrno tog dana dati pravi rod. Ako je violina cvilila i rezultat je bio takav, zborila.
I tako u nedogled priča te predanje o zrnu stiže i do zrna dobrtote koja je svevremena. Dobro čini dobrom se i nadaj, govorilo se i nekad i sad. Primera bezbroj pa i u već ispričanim predanjima. Dobro pobedi. istina teško a u selima vole fudbalu posvećeni reći tek u produžetcima. Nekada dužim ali nikako kraćim. Tek ostaje ona pesnička svevremena da je sreća lepa samo dok se čeka. U prošlosti iz koje dopire znala je trajati i do sutona starosti a sada rekli bi pesimisti i duže. Ispričasmo slovo po slovi ili ti zrno po zrno koliko smo imali reći. I neka oproste oni koji ponešto prepoznaše što ne beše lepše ali život piše romane. Lepoga kraja tek po koji .
Selo nekad i sad srećom, roman je bez kraja. Ajd u zdravlje.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
