Инфо

Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(3. мај 2018.)
СЕЛО НЕКАД И САД

ЗРНО ПО ЗРНО...

И некад и сад на крају приче је била погача. Некоме укусна а некоме итекако горка. Горка до незаборава. Део године када се зрно и сеје да роди обилато има и супротних прича. Од берићета до погледа у небо који и надаље о свему одлучује. Година је веле понела да уколико стигне до руке мало је рећи да ће бити родна. А само дани око чувене ђурђевске кише одлучују, до Илинских капи који кукурузу, веле сељани, сече главу.
Али кренимо редом. У предању опет и лепо и ружно. У овећем селу кућу уз кућу живели газда и сиромах. Благог срца частио газда дана сваког сиромаха обилним ручком док му шерет из села не рече да му не чини тиме добро. Напротив. Понудио му је да ради али авај. Сиромах оста сиромах. И у време које тече у једном од посавотамнавских села имућни скупе завидну суму новца да помогну сиромаху. Скупе једном па ако пропадне и други пут а потом окрену леђа јер има места, беседи предање, где се помоћи не може. Ето и дана данашњих .
Од старих предања у прилог и другој страни медаље у Поцерини газда од имена скупи армију копача да загрне кукуруз. Копају до доручка а онда настојник прегледа врсте и пола одпусти. Кући где је жена са гладном чељади чекала надницу у пројином брашну коју уз благу ракију успут сиромах не донесе. Било не поновило се причали савременици да за кратко време после неколико година и траг богатства се није могао наћи.
И сада у данима безнађа невољницима помажу они који им нису ни род ни помоз Бог до само добри људи. Да преживе и чељад на пут изведу. Поштени ће рећи од Бога им здравље, други где се награбише... Остала је из времена давних и прича да се сиромах спремао посејати кукуруз али никако да пооре са пет ћери и сином на ратишту. Беху, по предању Тројице, када се напокон посеја а онда у дане потом киша бринила о усеву те беше десетак каната рода са омањег имања. Газде које су посејале на време имале упола мање. И тада и сада говорили, ко ће ко Бог.
Данашња производња има све више засада воћа а ту две упоредне приче. Немајући радне снаге домаћин оста без рода шљиве која је са росом имала одличну цену. Покупи је у ракију и ујесен прода богато за свадбе и испраћаје те допраћаје. Само њиву поред смејуљио се побогат власник процењујући колико ће засад бацити. Окупи бројне бераче тек у зору када дођоше да беру неко је под окриљем ноћи обрао све до последње прелепе шљиве за украс.
Људи се помагали. Моба је била некада све. Од вршаја и било које бербе до уређења путева и тако редом. Предњачио Радоје који је помагао остарелима и имао своју Љубицу коју је чекајући да ојача желео за жену. О ђурђевским јутрима и под тамом ноћи секао се селен а поједини домачини остављали и косе у цвеће да се освете бахатости момака. Тек Радоје налете на косу у башти пред кућом своје Љубице и оста без оба длана. Али како то само судба одреди Љубица га крадом неговала, потом и удала и пет синова и пет ћери му родила. Да очеве вредне дланове замене. Сада се пак селен тешко и може наћи а девојке се удају, веле пред продавницом уз пиво оним компјутером. Каква удаја такав и брак додају присећајући се баке Загорке која је по свадбеној музици знала оће ли зрно тог дана дати прави род. Ако је виолина цвилила и резултат је био такав, зборила.
И тако у недоглед прича те предање о зрну стиже и до зрна добртоте која је свевремена. Добро чини добром се и надај, говорило се и некад и сад. Примера безброј па и у већ испричаним предањима. Добро победи. истина тешко а у селима воле фудбалу посвећени рећи тек у продужетцима. Некада дужим али никако краћим. Тек остаје она песничка свевремена да је срећа лепа само док се чека. У прошлости из које допире знала је трајати и до сутона старости а сада рекли би песимисти и дуже. Испричасмо слово по слови или ти зрно по зрно колико смо имали рећи. И нека опросте они који понешто препознаше што не беше лепше али живот пише романе. Лепога краја тек по који .
Село некад и сад срећом, роман је без краја. Ајд у здравље.
Сретен Косанић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa