TRIBINA „MEŠA IZMEĐU DERVIŠA I ZABORAVA“
Četiri zlatne ptice
Mešina dela su večna, ali se mnogo više govori o njegovom nacionalnom identitetu. Život koji je bio poput romana. Politika sprečila kandidaturu za nobelovu nagradu. Četiri zlatne ptice
„U djetinjstvu sam bezbroj puta pročitao Lazarevićevu pripovjetku „Prvi put sa ocem na jutrenje“, s oduševljenjem zbog očeva preobraćenja i s tugom, jer nisam vjerovao da je to mogućno“, zapisao je veliki Meša Selimović u svojim „Sjećanjima“ ukazujući na početke svog života, neka rana sećanja koja su ga oblikovala kao ličnost, ali i njegovu neprevaziđenu literaturu, ostavljajući trag u delima koja će nadživeti i njegove potomke.
-Odrastao je u porodici gde je otac Alija bio, pre svega, hedonista, sklon uživanju, poroku, bez želje da prihvati ulogu oca. Alija je imao „iskustvo“ braka koji je bukvalno trajao jednu noć, a potom je prebegao u Tuzlu, imao još šestoro dece sa suprugom Pašom, ali nikada se u njemu očinski gen nije uspstavio. Uživanje u hranu i piću odvelo ga je u smrt. Paša je bila vrlo religiozna Muslimanka, ali nije tu religioznost nametala deci, te su tako Mehmed Meša i njegovi bili poznati i kao jedna od prvih građanskih porodica Tuzle – istakao je Ognjen Karanović, magistar istorije koji je gostovao u Kulturnom centru, održavši tribinu „Meša Selimović – između Derviša i zaborava“.
Pomenuta tribina predstavlja priču o velikom piscu, pre svega njegovom privatnom životu koji je se odrazio i na njegov rad svrstavajući ga u plejadu najvećih književnika.
-Uvek kada bi se razgovaralo ili pisalo o velikanima srpske i jugoslovenske književnosti, pomenuli bi: Ivu Andrića, Vaska Popu, Miloša Crnjanskog, Milana Rakića, Petra Petrovića Njegoša, ali iako bi se Meša podrazumevao, ne bi bio spomenut. U dokumentarnim emisijama nađu mesto „Tvrđava“, „Derviš i smrt“, „Ostrvo“, spomenu se i filmovi za koje je scenarija pisao Meša, ali se njegovo ime često izostane. Činjenica je da postoji književna nagrada, u mnogim gradovima i ulice (ima ulica Meše Selimovića i u Šapcu prim. autora), ali to ne otklanja bojazan od zaborava jer se sve manje pominje po svojim delima, a više po pitanju nacionalnog identiteta. Da, to je važno, ali je za njegovo delo uvreda svesti sve na taj nivo identiteta. On je bio simbol jednog vremena, a mnoge crtice iz njegovih dela posledica su političkih prilika. On je velika istorijska ličnost. Zato smo započeli seriju tribina kojima dajemo novo svetlo na život i rad Meše Selimovića – rekao je Karanović.
Njegov otac bio je muslimanske veroispovesti, ali je potomak jednog od dvojice predaka koji su promenili veru kako bi zaštitili svojih sedmoro hrišćanske braće. Ipak, nikada nisu zaboravili hrišćansku prošlost, šta više negovali su je i poštovali. Posle Realne gimnazije u Tuzli, Meša se preselio na studije u Beograd. Rat ga je zatekao u tom gradu..
-Uvek je tvrdio da se u njemu te 1941. nešto slomilo, odlučio je da bude aktivan u borbi protiv fašizma i nacizma. Iako je njegova porodica označena kao komunistička, sam nikada nije isticao precizno svoje političke stavove. Tokom rata je bio u ustaškom zatvoru, a posle rata je neko vreme bio u paralelnim vezama sa suprugom i ljubavnicom. Kada je priznao, po prijavi supruge, isključen je iz partije i prebačen u Sarajevo. Još je rat bio u toku kada mu je brat Šefkija, istaknuti Partizan, streljan bez velikog razloga, za „primer“ novog, brzo zaboravljenog morala. Ta tragedija ga je večno opterećivala.
Prvo delo koje je napisao bila je priča objavljena još 20-ih godina, a prvi roman je „Uvrijeđen čovek“ u izdanju Svijetlosti, međutim „Derviš i smrt“ su onaj roman u kome je simbolički predstavio i svoj život.
-Nije pisao autobiografski, to ne sme da bude zablude, ali se u likovima i događajima jasno vide veze sa njegovim životom. „Derviša“ je najavljivao kao veliko delo, a mnogi su predlagali da vredi Mešu kandidovati i za Nobelovu nagradu posle ove knjige, međutim drugi razlozi su presudili da se to ne učini. Prvobitno ime knjige beše „Četiri zlatne ptice“. Često se govorilo kako je ime „Derviš i smrt“ ideja Dobrice Ćosića, no to je greška, pravi „kum“ je srpski književnik Risto Trifković.
U Sarajevu su ga optuživali jer je sebe smatrao delom srpske književnosti, nizom u kome su Vuk Karadžić, Miloš Crnjanski, Milan Rakić, a u Beogradu je imao sukob sa Latinkom Perović jer je proglašen nacionalistom iz Udruženja književnika sa kojim se mora obračunati.
-Ni smrt nije prekinula „razvlačenje“ lika i dela pisca koji se u testamentu Srpskoj akademiji nauka i umetnosti jasno odredio kome i gde pripada. Devedesetih je svrstan u ediciju „Muslimanska knjižnjvnost 20. veka“ iako se tome oštro protivila i njegova žena. U vremenu kada pisana reč sve manje privlači mlade, jasna je bojazan da bi mogla potpuno iščeznuti genijalnost književnika podređujući se imenu i nacionalnosti – zaključio je Karanović.
Svaki delić biografije jednako je važan da bi se razumela celina koju bi moglo da obuhvati ime Meše Selimovića. Vremena i prostora za to nemamo, ali odgovor i put su dela. Pročitajte: „Tišine“, „Ostrvo“, „Derviš i smrt“, „Tvrđavu“, „Krug“, a potom i „Sijećanja“ i do mnogih odgovora ćete i sami doći.
-Odrastao je u porodici gde je otac Alija bio, pre svega, hedonista, sklon uživanju, poroku, bez želje da prihvati ulogu oca. Alija je imao „iskustvo“ braka koji je bukvalno trajao jednu noć, a potom je prebegao u Tuzlu, imao još šestoro dece sa suprugom Pašom, ali nikada se u njemu očinski gen nije uspstavio. Uživanje u hranu i piću odvelo ga je u smrt. Paša je bila vrlo religiozna Muslimanka, ali nije tu religioznost nametala deci, te su tako Mehmed Meša i njegovi bili poznati i kao jedna od prvih građanskih porodica Tuzle – istakao je Ognjen Karanović, magistar istorije koji je gostovao u Kulturnom centru, održavši tribinu „Meša Selimović – između Derviša i zaborava“.
Pomenuta tribina predstavlja priču o velikom piscu, pre svega njegovom privatnom životu koji je se odrazio i na njegov rad svrstavajući ga u plejadu najvećih književnika.
-Uvek kada bi se razgovaralo ili pisalo o velikanima srpske i jugoslovenske književnosti, pomenuli bi: Ivu Andrića, Vaska Popu, Miloša Crnjanskog, Milana Rakića, Petra Petrovića Njegoša, ali iako bi se Meša podrazumevao, ne bi bio spomenut. U dokumentarnim emisijama nađu mesto „Tvrđava“, „Derviš i smrt“, „Ostrvo“, spomenu se i filmovi za koje je scenarija pisao Meša, ali se njegovo ime često izostane. Činjenica je da postoji književna nagrada, u mnogim gradovima i ulice (ima ulica Meše Selimovića i u Šapcu prim. autora), ali to ne otklanja bojazan od zaborava jer se sve manje pominje po svojim delima, a više po pitanju nacionalnog identiteta. Da, to je važno, ali je za njegovo delo uvreda svesti sve na taj nivo identiteta. On je bio simbol jednog vremena, a mnoge crtice iz njegovih dela posledica su političkih prilika. On je velika istorijska ličnost. Zato smo započeli seriju tribina kojima dajemo novo svetlo na život i rad Meše Selimovića – rekao je Karanović.
Njegov otac bio je muslimanske veroispovesti, ali je potomak jednog od dvojice predaka koji su promenili veru kako bi zaštitili svojih sedmoro hrišćanske braće. Ipak, nikada nisu zaboravili hrišćansku prošlost, šta više negovali su je i poštovali. Posle Realne gimnazije u Tuzli, Meša se preselio na studije u Beograd. Rat ga je zatekao u tom gradu..
-Uvek je tvrdio da se u njemu te 1941. nešto slomilo, odlučio je da bude aktivan u borbi protiv fašizma i nacizma. Iako je njegova porodica označena kao komunistička, sam nikada nije isticao precizno svoje političke stavove. Tokom rata je bio u ustaškom zatvoru, a posle rata je neko vreme bio u paralelnim vezama sa suprugom i ljubavnicom. Kada je priznao, po prijavi supruge, isključen je iz partije i prebačen u Sarajevo. Još je rat bio u toku kada mu je brat Šefkija, istaknuti Partizan, streljan bez velikog razloga, za „primer“ novog, brzo zaboravljenog morala. Ta tragedija ga je večno opterećivala.
Prvo delo koje je napisao bila je priča objavljena još 20-ih godina, a prvi roman je „Uvrijeđen čovek“ u izdanju Svijetlosti, međutim „Derviš i smrt“ su onaj roman u kome je simbolički predstavio i svoj život.
-Nije pisao autobiografski, to ne sme da bude zablude, ali se u likovima i događajima jasno vide veze sa njegovim životom. „Derviša“ je najavljivao kao veliko delo, a mnogi su predlagali da vredi Mešu kandidovati i za Nobelovu nagradu posle ove knjige, međutim drugi razlozi su presudili da se to ne učini. Prvobitno ime knjige beše „Četiri zlatne ptice“. Često se govorilo kako je ime „Derviš i smrt“ ideja Dobrice Ćosića, no to je greška, pravi „kum“ je srpski književnik Risto Trifković.
U Sarajevu su ga optuživali jer je sebe smatrao delom srpske književnosti, nizom u kome su Vuk Karadžić, Miloš Crnjanski, Milan Rakić, a u Beogradu je imao sukob sa Latinkom Perović jer je proglašen nacionalistom iz Udruženja književnika sa kojim se mora obračunati.
-Ni smrt nije prekinula „razvlačenje“ lika i dela pisca koji se u testamentu Srpskoj akademiji nauka i umetnosti jasno odredio kome i gde pripada. Devedesetih je svrstan u ediciju „Muslimanska knjižnjvnost 20. veka“ iako se tome oštro protivila i njegova žena. U vremenu kada pisana reč sve manje privlači mlade, jasna je bojazan da bi mogla potpuno iščeznuti genijalnost književnika podređujući se imenu i nacionalnosti – zaključio je Karanović.
Svaki delić biografije jednako je važan da bi se razumela celina koju bi moglo da obuhvati ime Meše Selimovića. Vremena i prostora za to nemamo, ali odgovor i put su dela. Pročitajte: „Tišine“, „Ostrvo“, „Derviš i smrt“, „Tvrđavu“, „Krug“, a potom i „Sijećanja“ i do mnogih odgovora ćete i sami doći.
D. Blagojević
Najnoviji broj
11. april 2024.
