PROMOVISANA KNjIGA „KOMAD TAINA“ DRAGANA FILIPOVIĆA
Praznično veče u Šapcu
Sinoć, na Svetski dan knjige, u svečanoj sali Kulturnog centra, promovisana je knjiga „Komaid taina“ Dragana Filipovića, književnika i novinara iz Šapca. Govorili su novinar i publicista Dragoslav Mićić, akademski slikar Radovan Mirazović, dr Predrag Tojić i autor.
Ova knjiga svojevrsni je nastavak prethodna dva izdanja „Vojnikove breskve“, zbirki priča koje su napisane po istinim događajima iz Velikog, Drugog svetskog i poslednjeg, kako ga je autor nazvao, "našeg rata". Iako su priče potresne, bilo je ovo praznično veče, koje je okupilo stare Šapčane i istinske zaljubljenike u pisanu reč.
- Knjiga je posvećena majci Loli, šabačkoj učiteljici, koja je mnoge generacije vaspitavala i izvela u, verujem, časne ljude. Nadam se da sam i ja, koji sam u sedamdeset drugoj godini, uspeo da dosegnem granice koje je ona postavila. Istovremeno, moja majka je akter dve priče, u jednoj kao zatočenica banjičkog logora u septembru, '41 godine i u „Galebu“. Posebno želim da zahvalim svima koji su mi pomogli da ova knjiga ugleda svetlost dana i time zaokružim silnu želju, od oca nasleđenu, da obelodanim stradanje srpskog naroda u 20. veku, žrtvama koje je podneo, a još postoji, i dalje prkoseći, nepokoran. Zato i jeste smetnja.
Filipović je svoju knjigu nazvao "zavetna", zato što njom zaokružuje celinu sa prethodna dva izdanja „Vojnikanove breksve“, koju je (drugu) posvetio ocu Stanoju. „I jednom i drugom“, prema rečima Dragana Mićića, „nastoji da se s poštovanjem oduži roditeljima“.
- Dragan i ja se znamo već šezdeset šest godina. Još iz Pačje škole, koju je pohađao sa svojim bratom Pecom i mojim bratom Acom i mojom suprugom Slavicom, kod njegove majke Lole i vaspitačice Lepe Martinović. Bili smo u istom odeljenju prvog razreda Osnovne škole „Vuk Karadžić“, pa u osmom u „Natinoj“. Novinarstvo nam je bila zajednička profesija, a i danas nam je preokupacija. Od njega očekujem nove, ukoričene naslove, što će i meni i mnogima značiti kao parče taina srpskom vojniku“, ličan je bio Mićić.
Autor je istakao da, za sada nema nameru da objavljuje, iako, dodali bismo, ne može da ne piše. Taj poriv jači je od svake odluke.
- Ukoliko nešto budem objavio, to će biti samo dopuna, jer,, još uvek, nije trenutak za dve priče iz Slovenije, gde su počinjeni strašni zločini prema srpskim regrutima, mladim vojnicima JNA, o kojima se ništa ne zna.
Odabrane delove iz knjige nadahnuto su govorili pesnikinja Branka Todorović i dramski umetnik Mladen Ognjanović.
U KONKURENCIJI ZA PRESTIŽNE NAGRADE
„Dragan Filipović zna da piše. Njegove rečenice su jednostavne, pisane čistim, narodnim jezikom. Kada čitam, vidim slike, kao na filmu. Sve priče su izuzetne, ali bih izdvojio poseban emotivni naboj koji se oseća u priči o stradanju njegovih kolega na Baniji. Inače, zabrinjava me činjenica da u poslednje vreme dodeljujemo nagrade, uključujući i Ninovu, koje nemaju nikakvu vezu sa srpskim rodom. Predlažem da ovakve knjige, poput Draganovih, budu u najužoj konkurenciji za dodelu najprestižnijih nagrada u Srbiji. Tako ćemo afirmisati svoj narod i ljude koji neguju kulturu sećanja.“
(Miomir Filipović, novinar)
Ova knjiga svojevrsni je nastavak prethodna dva izdanja „Vojnikove breskve“, zbirki priča koje su napisane po istinim događajima iz Velikog, Drugog svetskog i poslednjeg, kako ga je autor nazvao, "našeg rata". Iako su priče potresne, bilo je ovo praznično veče, koje je okupilo stare Šapčane i istinske zaljubljenike u pisanu reč.
- Knjiga je posvećena majci Loli, šabačkoj učiteljici, koja je mnoge generacije vaspitavala i izvela u, verujem, časne ljude. Nadam se da sam i ja, koji sam u sedamdeset drugoj godini, uspeo da dosegnem granice koje je ona postavila. Istovremeno, moja majka je akter dve priče, u jednoj kao zatočenica banjičkog logora u septembru, '41 godine i u „Galebu“. Posebno želim da zahvalim svima koji su mi pomogli da ova knjiga ugleda svetlost dana i time zaokružim silnu želju, od oca nasleđenu, da obelodanim stradanje srpskog naroda u 20. veku, žrtvama koje je podneo, a još postoji, i dalje prkoseći, nepokoran. Zato i jeste smetnja.
Filipović je svoju knjigu nazvao "zavetna", zato što njom zaokružuje celinu sa prethodna dva izdanja „Vojnikanove breksve“, koju je (drugu) posvetio ocu Stanoju. „I jednom i drugom“, prema rečima Dragana Mićića, „nastoji da se s poštovanjem oduži roditeljima“.
- Dragan i ja se znamo već šezdeset šest godina. Još iz Pačje škole, koju je pohađao sa svojim bratom Pecom i mojim bratom Acom i mojom suprugom Slavicom, kod njegove majke Lole i vaspitačice Lepe Martinović. Bili smo u istom odeljenju prvog razreda Osnovne škole „Vuk Karadžić“, pa u osmom u „Natinoj“. Novinarstvo nam je bila zajednička profesija, a i danas nam je preokupacija. Od njega očekujem nove, ukoričene naslove, što će i meni i mnogima značiti kao parče taina srpskom vojniku“, ličan je bio Mićić.
Autor je istakao da, za sada nema nameru da objavljuje, iako, dodali bismo, ne može da ne piše. Taj poriv jači je od svake odluke.
- Ukoliko nešto budem objavio, to će biti samo dopuna, jer,, još uvek, nije trenutak za dve priče iz Slovenije, gde su počinjeni strašni zločini prema srpskim regrutima, mladim vojnicima JNA, o kojima se ništa ne zna.
Odabrane delove iz knjige nadahnuto su govorili pesnikinja Branka Todorović i dramski umetnik Mladen Ognjanović.
„Dragan Filipović zna da piše. Njegove rečenice su jednostavne, pisane čistim, narodnim jezikom. Kada čitam, vidim slike, kao na filmu. Sve priče su izuzetne, ali bih izdvojio poseban emotivni naboj koji se oseća u priči o stradanju njegovih kolega na Baniji. Inače, zabrinjava me činjenica da u poslednje vreme dodeljujemo nagrade, uključujući i Ninovu, koje nemaju nikakvu vezu sa srpskim rodom. Predlažem da ovakve knjige, poput Draganovih, budu u najužoj konkurenciji za dodelu najprestižnijih nagrada u Srbiji. Tako ćemo afirmisati svoj narod i ljude koji neguju kulturu sećanja.“
(Miomir Filipović, novinar)
M.F.
Najnoviji broj
11. april 2024.
