SVE BILO JE MUZIKA

Priča počinje sredinom prošlog veka, kada je vojni muzičar Ivan Pogorelić došao na službu u Šabac. Kratko, ali dovoljno da na Agenciji, gde su se mladi okupljali, sretne i zavoli lepu Daru Dimitrijević o kojoj su mnogi maštali.
- Kako ne bih pamtio Daru Dimitrijević? Bila je brutalno lepa, seća se profesor Pavle Pavlović, Šapčanima poznatiji kao Paja Labud. U mom rečniku to znači da je bila prirodno lepa, skoro nestvarna.
Pogorelić je ubrzo po ženidbi dobio premeštaj u Beograd, a Dara je ostala u rodnom gradu sa malim Ivom, u roditeljskoj kući u Kamenjaku. Kada je Ivan dobio stan, preselili su se u prestonicu, a potom u Zagreb. Bračni par je dobio i drugog sina, Lovru, koji je takođe pijanista.
- Iva je rođen u Beogradu, ali je prvih pet godina živeo u Šapcu. Vukao sam ga svuda sa sobom, kaže Mikica Dimitrijević, Darin sestrić koji nas je upoznao sa ovom pričom iz velikog poštovanja i ljubavi prema tetki koja ga je odgajila. Njegova majka je umrla na porođaju, a njega su kao bebu doveli kod deda Cvetka i baba Mile.
- Nisu hteli da me ostave kod očuha. Odgajila me je tetka Dara, koja je imala desetak godina kad je moja majka Nada umrla i postala mi druga majka.
- Bila je devojčica kada je preuzela brigu od Vama?
Mikica plače. Jeste, brinula se o meni dok nije otišla za Beograd, govori kroz suze i postaje jasno da jaka veza između tetke i sestrića nije završena ni tada, ni kada je Dara napustila ovaj svet prošle godine, u osamdeset drugoj godini. Ne samo da je pamtim, nego je nosim u srcu. Sve je manje živih Šapčana koji je se sećaju.
Ivana Pogorelića pamti kao dobrog čoveka koji je „čitao i Borbu i Vjesnik“, Hrvata sa Paga koji nije bio nacionalno nastrojen.
- Stalno je maštao i govorio da će Iva biti veliki čovek.
- Možda je predosetio?
- Jeste, predosetio je.
- Jel ga on forsirao?
- Maksimalno. Zbog toga Iva nije smeo da se igra sa decom, morao je da pazi na prste. .
- Jeste dar neophodan, ali bez surovog rada nema rezultata?
- Dabome. U njihovoj kući se slušala samo klasična muzika, a govorilo se samo o muzici. To je bila njihova jedina tema. Imali su jedan klavir u Beogradu, drugi na Pagu da Iva ne bi izgubio tri meseca dok je na raspustu.
- Sigurno su bila velika odricanja?
- Kako da ne, velika odricanja za sve njih. Kad su svi imali televizor u boji, oni nisu ni razmišljali o tome. Sve je bilo u službi Ivinog talenta. Malo mi je krivo što Iva nigde ne pominje da mu je majka bila Srpkinja, iz Šapca. Tu informaciju sam našao jedino u nemačkim novinama „Štern“. Drago mi je što je „Glas Podrinja“ izrazio želju da piše o tome. Dara je bila ponosna na Ivu, volela je njegove koncerte.
Iz poštovanja prema tetki, Mikica je pomagao Ivino školovanje.
- Ne bi mogao otići u Montreal, gde mu je počela karijera. Tada sam već bio u Nemačkoj i radio kao električar pa sam mogao finansijski da pomognem. Bio sam samo jednom na njegovom koncertu u Berlinu, video da to nije moj svet i nisam više išao.
Dimitrijevići pamte Daru kao izrazito vedru. Dolazila je kod njih svake godine uoči zimskih zadušnica i ostajala desetak dana. Volela je „da se sredi, našminka, da šeta kroz rodni grad i bude u lepom društvu“. Takva je, kažu, ostala i kad je ostarila. Volela je život i ljude, a „najbliskija je bila sa Mikicom“, poverila nam je Zorica Dimitrijević, njegova supruga, „samo je njemu mogla sve da kaže“.