Marko Crnobrnja – akademski vajar
Skulpture koje podučavaju
Edukativna skulptura je pomalo utopija, jer ona može doći na red kad se oko nas pospremi sav nered. Umetnik je onaj koji ima jedinstveno legitimno pravo da drugačije posmatra stvarnost, a da mu niko na tome ne zameri. Prepoznatljivost je samo produkt izraza, nije potrebno da to bude cilj umetniku
Akademski vajar Marko Crnobrnja u svom stvaralaštvu spojio je umetnički dar i roditeljski poziv u jednu celinu koja njega oblikuje, utičući i na ono estetsko u svima nama. Delići roditeljskog pronalaze svoje mesto u njegovom umetničkom mozaiku, a kreativnost stvaraoca prenosi u ulogu oca. Autor stvara neobična i upečatljiva dela sa jasnom porukom. Plene duhovitošću i pomalo lucidnošću. Markove skulpture pored umetničke vrednosti imaju edukativni karakter spajajući svet dece i odraslih. Poznavaoci umetnosti njegova dela nazivaju „drvenom pedagogijom“.
Kada ste otkrili svoj umetnički poriv, budući poziv i odlučili da se bavite umetnošću? Da li je to stvar izbora ili se može „pobeći“?
Umetnik u našem društvu zna biti “obeležen” od malena, tako je bilo i sa mnom. Pokazivao sam afinitete prema stvaralaštvu ali i kreativnim prečicama u školi pa sam tako bio u prilici da ponavljam prvi razred u obrenovačkoj gimnaziji. Već sledeće godine sam se našao u Šapcu, bila je to 1994. i tada kreće moj važan period u odrastanju. Tada je i nastao izbor da postanem pre svega stvaralac.
Inspiracija, reč koja je zloupotrebljena kako bi se opravdala pauza u stvaranju ili zaista osnov svakog početka?
Apstinencija je i u medicini blagotvorna. Nije laka ali donosi rezultate. Inspiracija je kao erekcija, ne garantuje svaki put seks. Planiranje je mnogo blagotvornija od inspiracije, sada već zalazimo u polje produkcije koja se slabo uči a veoma je bitna. Dobra organizacija je meni najbolja inspiracija.
Vaša prva asocijacija kada neko kaže „Umetnik“i da li umetnost može da promeni svet?
Umetnik je onaj koji ima jedinstveno legitimno pravo da drugačije posmatra stvarnost, a da mu niko na tome ne zameri. Umetnost je moćna sve dok se i umetnik tako oseća. Svet se menja svakodnevno, a umetnost ga samo čini lepšim i smislenijim.
Kako vajar otkrije svoj materijal? Da li radite sa drugim materijalima, osim drveta?
Privilegija vajara je da vremenom stekne veštinu da razmišlja u materijalu. Vezivanje za jednu vrstu materijala i tehnologije je pogrešna ako imate u sebi poriv da govorite. Materijali govore glasno ako im to omogućite, stoga nisam vezan za materijal, već za govor. Trenutno radim manje formate od poliestera, drveta i terakote, zatim skulpturu koja će biti u javnom prostoru od metala i jednu parkovsku skulpturu od kamena. Svaka od njih govori materijalom i pojavom.
Kada i zašto se se odlučili za „didaktičku skulpturu“?
Relativno rano sam postao roditelj, sa svojih dvadeset i jednu postajem muž, već student, vajar, tata, kuća, auto, more, pa opet tata i svi ti događaji su me uveli lagano u svet odgovornosti od koje sam se skrivao u svoj svet. Čini mi se da sam skulpturom pokušavao da komuniciram sa svojom decom, otud ona kao sredstvo u mojim rukama.
Edukativna skulptura, da li može biti pomoć roditeljima da bolje razumeju svoju decu, njihov svet, možda i sebe (unutrašnje dete koje su potisnuli)?
Edukativna skulptura je pomalo utopija, jer ona može doći na red kad se oko nas pospremi sav nered. Ona je najbolje funkcionisala u kulturama severnih zemalja, uređenim društvima koja se bave odrastanjem sistemski. Edukativna skulptura je zapravo moje promišljanje o odrastanju.
Koliko se igrate dok stvarate?
Igračka je san svakog muškarca, dobra igračka.
Da li skulpture, prate Vaš profesionalni, emocionalni, životni razvoj, ili sazrevate kroz njih?
Zanimljivo je da mi je danas potrebno manje vremena da realizujem skulpturu, ona nastaje u neočekivanim prilikama, uslovima. U ateljeu je samo egzekucija. Jako mi je bitno da vizuelno budem jasan kako sebi tako i publici. Ona mi pomaže da artikulišem misao pa se često dešava da misao bude jasnija u skulpturi nego da je zapisana ili izgovorena.
Delima dajete nazive pre realizacije ili kada dobiju konačnu formu?
Nazivi su bitan element mojih dela. Narativna skulptura ne traži objašnjenje ali voli naziv. Ne bih pogrešio ako bih rekao da je naziv nematerijalna baština skulpture.
Vaši radovi su u stalnoj postavci Pedagoškog muzeja, autor ste idejnog rešenja za ključeve grada Šapca 2015. godine, a delo „Da što da ne“ krasi korice kataloga ovogodišnjeg šabačkog „Oktobarskog salona“. Koliko je značajno za osobu koja se bavi umetnošću i stvara da bude autentična, prepoznatljiva po svojim radovima?
Prepoznatljivost je samo produkt izraza, nije potrebno da to bude cilj umetniku. Konkursi su poligon na kojem se ne bira bolji nego odgovarajući. Vremenom umetnik postane autentičan svakako, ali i to je zamka u koju upadamo jer postajemo dizajneri sopstvenog izraza. Dobijao sam i ja epitete svojim skulpturama da, na primer, ponekad nisu dovoljno “crnobrnjaste” ali to je sve normalno, bitno je da se radi i stvara.
Koliko Vam rad na Fakultetu pomaže da bolje razumete potrebe generacija koje odrastaju u današnjem vremenu?
Moje iskustvo u obrazovanju je bogato, radio sam i u srednjoj školi, a sada vodim radionicu za drvo kao umetnički saradnik na vajarskom odseku. Studenti su danas jasni u svojim željama, dolaze sa jasnom idejom i nemaju vremena. Svesni su da se od umetničkih veština može lepo živeti. Na meni je da ne mistifikujem svoje znanje jer i vrapci već znaju da je danas sve moguće.
Šabac je bio jedan od stepenika u Vašem obrazovanju, ali odlaskom na studije nisu nestale spone koje imate sa gradom.
Proveo sam četiri godine u Šapcu i mogu slobodno reći da mi je to najvažniji period u mom odrastanju. U svakom smislu, prvenstveno hrabar potez mojih roditelja da se na neki način osamostalim, veliki rizik je to bio. Nakon šabačkog „drila“ bio sam spreman na sve što me je čekalo nakon toga. I evo me sad ponovo u drugačijem svetlu.
MEMORIES
U saradnji sa Kulturnim centrom grada Šapca postavljamo veliku parkovsku skulpturu koja će krasiti Mali park kod Narodnog Muzeja. Postigli smo da u vremenu postavljanja javnih spomenika ličnostima, istorijskim kontekstima, sumnjivim delima i nedelima, postavljamo autorsku skulpturu posvećenju odrastanju, pod nazivom MEMORIES. Šabac dobija, po meni jedno jasno umetničko delo svog đaka, bez ikakvih nepoželjnih konotacija.
Kada ste otkrili svoj umetnički poriv, budući poziv i odlučili da se bavite umetnošću? Da li je to stvar izbora ili se može „pobeći“?
Umetnik u našem društvu zna biti “obeležen” od malena, tako je bilo i sa mnom. Pokazivao sam afinitete prema stvaralaštvu ali i kreativnim prečicama u školi pa sam tako bio u prilici da ponavljam prvi razred u obrenovačkoj gimnaziji. Već sledeće godine sam se našao u Šapcu, bila je to 1994. i tada kreće moj važan period u odrastanju. Tada je i nastao izbor da postanem pre svega stvaralac.
Inspiracija, reč koja je zloupotrebljena kako bi se opravdala pauza u stvaranju ili zaista osnov svakog početka?
Apstinencija je i u medicini blagotvorna. Nije laka ali donosi rezultate. Inspiracija je kao erekcija, ne garantuje svaki put seks. Planiranje je mnogo blagotvornija od inspiracije, sada već zalazimo u polje produkcije koja se slabo uči a veoma je bitna. Dobra organizacija je meni najbolja inspiracija.
Vaša prva asocijacija kada neko kaže „Umetnik“i da li umetnost može da promeni svet?
Umetnik je onaj koji ima jedinstveno legitimno pravo da drugačije posmatra stvarnost, a da mu niko na tome ne zameri. Umetnost je moćna sve dok se i umetnik tako oseća. Svet se menja svakodnevno, a umetnost ga samo čini lepšim i smislenijim.
Kako vajar otkrije svoj materijal? Da li radite sa drugim materijalima, osim drveta?
Privilegija vajara je da vremenom stekne veštinu da razmišlja u materijalu. Vezivanje za jednu vrstu materijala i tehnologije je pogrešna ako imate u sebi poriv da govorite. Materijali govore glasno ako im to omogućite, stoga nisam vezan za materijal, već za govor. Trenutno radim manje formate od poliestera, drveta i terakote, zatim skulpturu koja će biti u javnom prostoru od metala i jednu parkovsku skulpturu od kamena. Svaka od njih govori materijalom i pojavom.
Kada i zašto se se odlučili za „didaktičku skulpturu“?
Relativno rano sam postao roditelj, sa svojih dvadeset i jednu postajem muž, već student, vajar, tata, kuća, auto, more, pa opet tata i svi ti događaji su me uveli lagano u svet odgovornosti od koje sam se skrivao u svoj svet. Čini mi se da sam skulpturom pokušavao da komuniciram sa svojom decom, otud ona kao sredstvo u mojim rukama.
Edukativna skulptura, da li može biti pomoć roditeljima da bolje razumeju svoju decu, njihov svet, možda i sebe (unutrašnje dete koje su potisnuli)?
Edukativna skulptura je pomalo utopija, jer ona može doći na red kad se oko nas pospremi sav nered. Ona je najbolje funkcionisala u kulturama severnih zemalja, uređenim društvima koja se bave odrastanjem sistemski. Edukativna skulptura je zapravo moje promišljanje o odrastanju.
Koliko se igrate dok stvarate?
Igračka je san svakog muškarca, dobra igračka.
Da li skulpture, prate Vaš profesionalni, emocionalni, životni razvoj, ili sazrevate kroz njih?
Zanimljivo je da mi je danas potrebno manje vremena da realizujem skulpturu, ona nastaje u neočekivanim prilikama, uslovima. U ateljeu je samo egzekucija. Jako mi je bitno da vizuelno budem jasan kako sebi tako i publici. Ona mi pomaže da artikulišem misao pa se često dešava da misao bude jasnija u skulpturi nego da je zapisana ili izgovorena.
Delima dajete nazive pre realizacije ili kada dobiju konačnu formu?
Nazivi su bitan element mojih dela. Narativna skulptura ne traži objašnjenje ali voli naziv. Ne bih pogrešio ako bih rekao da je naziv nematerijalna baština skulpture.
Vaši radovi su u stalnoj postavci Pedagoškog muzeja, autor ste idejnog rešenja za ključeve grada Šapca 2015. godine, a delo „Da što da ne“ krasi korice kataloga ovogodišnjeg šabačkog „Oktobarskog salona“. Koliko je značajno za osobu koja se bavi umetnošću i stvara da bude autentična, prepoznatljiva po svojim radovima?
Prepoznatljivost je samo produkt izraza, nije potrebno da to bude cilj umetniku. Konkursi su poligon na kojem se ne bira bolji nego odgovarajući. Vremenom umetnik postane autentičan svakako, ali i to je zamka u koju upadamo jer postajemo dizajneri sopstvenog izraza. Dobijao sam i ja epitete svojim skulpturama da, na primer, ponekad nisu dovoljno “crnobrnjaste” ali to je sve normalno, bitno je da se radi i stvara.
Koliko Vam rad na Fakultetu pomaže da bolje razumete potrebe generacija koje odrastaju u današnjem vremenu?
Moje iskustvo u obrazovanju je bogato, radio sam i u srednjoj školi, a sada vodim radionicu za drvo kao umetnički saradnik na vajarskom odseku. Studenti su danas jasni u svojim željama, dolaze sa jasnom idejom i nemaju vremena. Svesni su da se od umetničkih veština može lepo živeti. Na meni je da ne mistifikujem svoje znanje jer i vrapci već znaju da je danas sve moguće.
Šabac je bio jedan od stepenika u Vašem obrazovanju, ali odlaskom na studije nisu nestale spone koje imate sa gradom.
Proveo sam četiri godine u Šapcu i mogu slobodno reći da mi je to najvažniji period u mom odrastanju. U svakom smislu, prvenstveno hrabar potez mojih roditelja da se na neki način osamostalim, veliki rizik je to bio. Nakon šabačkog „drila“ bio sam spreman na sve što me je čekalo nakon toga. I evo me sad ponovo u drugačijem svetlu.
U saradnji sa Kulturnim centrom grada Šapca postavljamo veliku parkovsku skulpturu koja će krasiti Mali park kod Narodnog Muzeja. Postigli smo da u vremenu postavljanja javnih spomenika ličnostima, istorijskim kontekstima, sumnjivim delima i nedelima, postavljamo autorsku skulpturu posvećenju odrastanju, pod nazivom MEMORIES. Šabac dobija, po meni jedno jasno umetničko delo svog đaka, bez ikakvih nepoželjnih konotacija.
M. Živanović
Najnoviji broj
25. april 2024.
