DRŽAVNE SUBVENCIJE ZA UNAPREĐENjE POLjOPRIVREDNE
PROIZVODNjE NA SELU, POMAŽU BOGATIMA
PROIZVODNjE NA SELU, POMAŽU BOGATIMA
Žal za zadrugama i samoinicijativa
Oko pola miliona domaćinstava u selima širom Srbije kojima je mehanizacija stara u proseku više od 30 godina, za neophodnu obnovu nemaju novac, bez obzira na mogući povraćaj sredstava koje je utvrdilo Ministarstvo poljoprivrede
Protest vojvođanskih poljoprivrednika od pre nekoliko godina, podržala je Unija poljoprivrednika Mačve ali je jedan od njenih lidera, Branislav Mijatović, između ostalog prokomentarisao da mačvanski poljoprivrednici imaju traktore u proseku stare i više od 30 godina, te da oni ne bi izdržali vožnju ni do Sremske Mitrovice, a kamo li Beograda, gde je ispred Skupštine Srbije protest zakazan.
Tako se ponovo povela priča o neophodnosti obnove poljoprivredne mehanizacije, koja je u ovom kraju stara više od 30 godina, a jedan je od najvažnijih preduslova razvijenije poljoprivredne proizvodnje. Nadležno, Ministarstvo poljoprivrede uočilo je ovaj problem i pokušava da ga reši, između ostalog i vraćanjem dve trećine uloženih sredstava za nabavku novog traktora.
Uglavnom stariji ljudi na selu, nostalgično pričaju da nije daleko bilo ni vreme kada su sa tri hektara zemlje, mogli da kupe nov traktor, bez ikakve pomoći države. Doduše, ovde dodaju dobru saradnju sa seoskom zemljoradničkom zadrugom. Ekonomska politika, primera radi kod kupovine traktora, svodila se na to da nešto malo sakupe para, a za ostalo zadruga da avans. Seljak utovi svinje ili bikove i vrati dug, a traktor ostane njemu. Tako su i ona ekonomski slabija domaćinstva dolazila do nove mehanizacije, a u seoskim kafanama često se pila čast za nabavku novog traktora. Kupovali su, hvale se mnogi, ne želeći da im se ime spominje u novinama, nov traktor za 30 do 50 tovljenika. Danas ne mogu ni za 150.
Živorad Martinović, ugledni poljoprivredni proizvođač iz Bogatića kaže da i danas država daje mogućnost da se nov traktor na prvi pogled lako nabavi, ali “čašćavanja” u seoskim kafanama nema, kao ni kupovine.
Svako onaj ko sakupi, primera radi 15.000 eura može da kupi traktor posredstvom Ministarstva poljoprivrede i da za tu kupovinu dobije povraćaj u novcu do 10.000 eura. Naravno, prvo mora seljak da sakupi tih 15.000 eura i uplati. Tek onda stiče pravo na povraćaj (nosi račune ili molbe da mu država vrati novac). Takvu odluku, velika većina ljudi na selu s pravom podržava. S druge strane, postavlja se pitanje, koliko seljaka ima mogućnost da sakupi pominjanih 15.000 eura. Odgovor je prilično jasan. Mogu samo oni imućniji, koji tove, kao što primećuju bolji poznavaoci, više od 150 tovljenika. Realno gledano, u pravu su seoski hroničari koji kažu da je danas takvih domaćina malo. Mediji pominju cifru od 4.000 onih koji su konkurisali kod Ministarstva za kupovinu tako subvencionisanih mašina. Pomenuta cifra na prvi pogled izgleda velika, ali treba znati da u jednom mačvanskom selu živi oko 5.000 ljudi, a samo opština Bogatić ima 14 sela. Postavlja se logično pitanje, šta sa pola miliona domaćinstava u selima Srbije, kojima su traktori u proseku stariji od 30 godina i da li je u ovoj siromašnoj Srbiji prioritetno pomagati one koji već imaju neki zavidni kapital? Kako pomoći stotine hiljada seljaka koji nisu u stanju da sakupe novac i odjednom plate traktor?
Ako je verovati statistici u Mačvi ali i celoj Srbiji preovlađuje “sitan” posed. Alternativa za obnovu mehanizacije i njenu bolju iskorišćenost mogla bi biti u udruživanju. Tu tendenciju zastupa resorno Ministarstvo, a ni podrška aktuelne Vlade ne izostaje. Ove godine u planu je formiranje 60 novih zadruga. Za to su i opredeljena sredstva države ( veća nego prošle godine ali nedovoljna) jer podsećanja radi u Srbiji ima oko 4.500 sela (računato bez Kosova i Metohije). Obnova zemljoradničkih zadruga koje su u mnogome bile okosnica razvoja ne ide lako. Zato je u mnogome važna samoinicijativa i podsećanje da su, među osnivačima zadruga u svetu, pre jednog veka bili i Srbi. Zašto onda potomci ne bi sledili dobra dela svojih predaka?
Tako se ponovo povela priča o neophodnosti obnove poljoprivredne mehanizacije, koja je u ovom kraju stara više od 30 godina, a jedan je od najvažnijih preduslova razvijenije poljoprivredne proizvodnje. Nadležno, Ministarstvo poljoprivrede uočilo je ovaj problem i pokušava da ga reši, između ostalog i vraćanjem dve trećine uloženih sredstava za nabavku novog traktora.
Uglavnom stariji ljudi na selu, nostalgično pričaju da nije daleko bilo ni vreme kada su sa tri hektara zemlje, mogli da kupe nov traktor, bez ikakve pomoći države. Doduše, ovde dodaju dobru saradnju sa seoskom zemljoradničkom zadrugom. Ekonomska politika, primera radi kod kupovine traktora, svodila se na to da nešto malo sakupe para, a za ostalo zadruga da avans. Seljak utovi svinje ili bikove i vrati dug, a traktor ostane njemu. Tako su i ona ekonomski slabija domaćinstva dolazila do nove mehanizacije, a u seoskim kafanama često se pila čast za nabavku novog traktora. Kupovali su, hvale se mnogi, ne želeći da im se ime spominje u novinama, nov traktor za 30 do 50 tovljenika. Danas ne mogu ni za 150.
Živorad Martinović, ugledni poljoprivredni proizvođač iz Bogatića kaže da i danas država daje mogućnost da se nov traktor na prvi pogled lako nabavi, ali “čašćavanja” u seoskim kafanama nema, kao ni kupovine.
Svako onaj ko sakupi, primera radi 15.000 eura može da kupi traktor posredstvom Ministarstva poljoprivrede i da za tu kupovinu dobije povraćaj u novcu do 10.000 eura. Naravno, prvo mora seljak da sakupi tih 15.000 eura i uplati. Tek onda stiče pravo na povraćaj (nosi račune ili molbe da mu država vrati novac). Takvu odluku, velika većina ljudi na selu s pravom podržava. S druge strane, postavlja se pitanje, koliko seljaka ima mogućnost da sakupi pominjanih 15.000 eura. Odgovor je prilično jasan. Mogu samo oni imućniji, koji tove, kao što primećuju bolji poznavaoci, više od 150 tovljenika. Realno gledano, u pravu su seoski hroničari koji kažu da je danas takvih domaćina malo. Mediji pominju cifru od 4.000 onih koji su konkurisali kod Ministarstva za kupovinu tako subvencionisanih mašina. Pomenuta cifra na prvi pogled izgleda velika, ali treba znati da u jednom mačvanskom selu živi oko 5.000 ljudi, a samo opština Bogatić ima 14 sela. Postavlja se logično pitanje, šta sa pola miliona domaćinstava u selima Srbije, kojima su traktori u proseku stariji od 30 godina i da li je u ovoj siromašnoj Srbiji prioritetno pomagati one koji već imaju neki zavidni kapital? Kako pomoći stotine hiljada seljaka koji nisu u stanju da sakupe novac i odjednom plate traktor?
Ako je verovati statistici u Mačvi ali i celoj Srbiji preovlađuje “sitan” posed. Alternativa za obnovu mehanizacije i njenu bolju iskorišćenost mogla bi biti u udruživanju. Tu tendenciju zastupa resorno Ministarstvo, a ni podrška aktuelne Vlade ne izostaje. Ove godine u planu je formiranje 60 novih zadruga. Za to su i opredeljena sredstva države ( veća nego prošle godine ali nedovoljna) jer podsećanja radi u Srbiji ima oko 4.500 sela (računato bez Kosova i Metohije). Obnova zemljoradničkih zadruga koje su u mnogome bile okosnica razvoja ne ide lako. Zato je u mnogome važna samoinicijativa i podsećanje da su, među osnivačima zadruga u svetu, pre jednog veka bili i Srbi. Zašto onda potomci ne bi sledili dobra dela svojih predaka?
Lj.Đ.
Najnoviji broj
25. april 2024.
