Жал за задругама и самоиницијатива

Протест војвођанских пољопривредника од пре неколико година, подржала је Унија пољопривредника Мачве али је један од њених лидера, Бранислав Мијатовић, између осталог прокоментарисао да мачвански пољопривредници имају тракторе у просеку старе и више од 30 година, те да они не би издржали вожњу ни до Сремске Митровице, а камо ли Београда, где је испред Скупштине Србије протест заказан.
Тако се поново повела прича о неопходности обнове пољопривредне механизације, која је у овом крају стара више од 30 година, а један је од најважнијих предуслова развијеније пољопривредне производње. Надлежно, Министарство пољопривреде уочило је овај проблем и покушава да га реши, између осталог и враћањем две трећине уложених средстава за набавку новог трактора.
Углавном старији људи на селу, носталгично причају да није далеко било ни време када су са три хектара земље, могли да купе нов трактор, без икакве помоћи државе. Додуше, овде додају добру сарадњу са сеоском земљорадничком задругом. Економска политика, примера ради код куповине трактора, сводила се на то да нешто мало сакупе пара, а за остало задруга да аванс. Сељак утови свиње или бикове и врати дуг, а трактор остане њему. Тако су и она економски слабија домаћинства долазила до нове механизације, а у сеоским кафанама често се пила част за набавку новог трактора. Куповали су, хвале се многи, не желећи да им се име спомиње у новинама, нов трактор за 30 до 50 товљеника. Данас не могу ни за 150.
Живорад Мартиновић, угледни пољопривредни произвођач из Богатића каже да и данас држава даје могућност да се нов трактор на први поглед лако набави, али “чашћавања” у сеоским кафанама нема, као ни куповине.
Свако онај ко сакупи, примера ради 15.000 еура може да купи трактор посредством Министарства пољопривреде и да за ту куповину добије повраћај у новцу до 10.000 еура. Наравно, прво мора сељак да сакупи тих 15.000 еура и уплати. Тек онда стиче право на повраћај (носи рачуне или молбе да му држава врати новац). Такву одлуку, велика већина људи на селу с правом подржава. С друге стране, поставља се питање, колико сељака има могућност да сакупи помињаних 15.000 еура. Одговор је прилично јасан. Могу само они имућнији, који тове, као што примећују бољи познаваоци, више од 150 товљеника. Реално гледано, у праву су сеоски хроничари који кажу да је данас таквих домаћина мало. Медији помињу цифру од 4.000 оних који су конкурисали код Министарства за куповину тако субвенционисаних машина. Поменута цифра на први поглед изгледа велика, али треба знати да у једном мачванском селу живи око 5.000 људи, а само општина Богатић има 14 села. Поставља се логично питање, шта са пола милиона домаћинстава у селима Србије, којима су трактори у просеку старији од 30 година и да ли је у овој сиромашној Србији приоритетно помагати оне који већ имају неки завидни капитал? Како помоћи стотине хиљада сељака који нису у стању да сакупе новац и одједном плате трактор?
Ако је веровати статистици у Мачви али и целој Србији преовлађује “ситан” посед. Алтернатива за обнову механизације и њену бољу искоришћеност могла би бити у удруживању. Ту тенденцију заступа ресорно Министарство, а ни подршка актуелне Владе не изостаје. Ове године у плану је формирање 60 нових задруга. За то су и опредељена средства државе ( већа него прошле године али недовољна) јер подсећања ради у Србији има око 4.500 села (рачунато без Косова и Метохије). Обнова земљорадничких задруга које су у многоме биле окосница развоја не иде лако. Зато је у многоме важна самоиницијатива и подсећање да су, међу оснивачима задруга у свету, пре једног века били и Срби. Зашто онда потомци не би следили добра дела својих предака?