ЋУП ИСТИНЕ

Давно су старине рекле да село вазда чини судбина или ти истина, већ колико смо верујући и у једно и у друго умели су додати. И колико су били у праву сведоче дани својим ходом и ноћи фељер месечином.
Недавно у засеоку Поцерине тројке у стаду оваца а сељани ни мање ни више да је бар једно више. Нешто даље и крмача завреди погрде за прелепе шарене украс младунце а беше их ни маље ни више него једанаест. И тако из примера у пример све нешто мање и да је више или већ како ко разуме. Ма како поимали све је то трен истине веле мудри. А и њих је све мање па се чуда нижу ли нижу. Славе и пунолетства су места окупљаља у докони зимских студен дана а и ту или се увећава урађено или умаљује до рубрике за веровали или не.
Окупљања ко окупљања нижу и предања барем док је старијих са даром за такве приче. У селу Посавотамнаве тик уз Саву живела рибарска породица и као у бајци прелепа рибарева кћи. Милина једна док не зазими па се мора по огранке а страћара која памти пар векова ко бунар без дна. Девојка имала безброј удварача или ти ашик момака али да проси сирому газдинска рука, тога нити је било нити ће бити. Е али ето ти судбине...
Покуца на врата истина ретко али донесе и дарове и то какве. Недалеко села уз обалу реке у правом дворцу живели отац и син који су силно благо наследили у безброј верзија али нигде назнаке срећног живота. Мајка умрла рано и тако невоље добиле рам борбе нежног младића да се ожени и настави лозу а и иметак за пажљу преда наследнику. Говоркало се да је ашиковао са слушкињом и са њом по причи села имао и чедо које је река однела собом. Тек како то прича уме оденути истином сретоше се рибарева ћерка и син газде у риту док је носила сукно на прање и из погледа потече лавина звездица. Судбина постављала своју стазу под ноге сироте лепотице да би је у истом риту у плићаку срела са делом ћупа који је већ позеленео од чекања мамио да га узме. И би тако а после силних мука у ћупу разгрнувши водено биље засија злато и свакојако прстење и накит. У неверици девојка га умота у корпу и покри прљавим сукном те похита кући где је отац тек стигао са богатим уловом задовољно гладио брке.
Исприча му миљеница шта се десило и коло живота потече у другом правцу. Одселише се преко реке у Срем и на салашу ниче рај ћилим, какав само рука сиромаха може изаткати. Беше свега у изобиљу. И просаца мноштво али девојци око пунио лик газдиног сина и жеља да баш њему децу израђа. И то баш у дане када се газда упокојио а син из механе у механу претакао дане у ноћи запустивши богатство до ивице сироме.
Судбинским ходом тумарајући из пијаних ноћи пође се умити уз реку и у одсјају угледа супротну обалу у трен се отрезнивши. Учини му се да виде сневану у претходним ноћима рибареву кћи. Истина је показа и у светлу јутра те се даље корачајући скелом указаше једно другом а онда у летима која стижу присећања стизала једно друго док су се чељад играла у авлији све једно другом до увета. Пет ћери и син наследник. А онда приповедач заћута и само промрси да се ту прекида реч истине да по злу не крене. Тако беше зборили у селу на многаја љета тек да покаже чаробну моћ истине тадашње судбине мада су је мудри истим именом звали.
Ћуп истине...
Сад колико сама истина има удела у свему свако има свој суд. Дани пак дају само платно за ткање, некад се зборило а сада полигон за завршити од сетве до бербе и чик да неко каже да је задовољан. Увек је мало или много а истина остане усамљена негде на средини. А и где би била ту је нико не тражи јер осредње ретко је и завек ће још ређе пленити пажњу. Да ли је и колико добро нека суди време мада већ добрано видимо резултат. Свако би наравно волео ћуп злата иако му дан сваки нуди ћуп истине неретко вреднији од ћупа злата ...
Најлепше се, сложићете се оставља за крај. Онај ћуп злата из предања рибарева кћи је напокон угледала после сијасет дана у журби ходећи а оставио пијани газдин син да га суђена жена пронађе. Крај по мери признаћете. И ма колико сумљали истина је од речи до речи.