ĆUP ISTINE

Davno su starine rekle da selo vazda čini sudbina ili ti istina, već koliko smo verujući i u jedno i u drugo umeli su dodati. I koliko su bili u pravu svedoče dani svojim hodom i noći feljer mesečinom.
Nedavno u zaseoku Pocerine trojke u stadu ovaca a seljani ni manje ni više da je bar jedno više. Nešto dalje i krmača zavredi pogrde za prelepe šarene ukras mladunce a beše ih ni malje ni više nego jedanaest. I tako iz primera u primer sve nešto manje i da je više ili već kako ko razume. Ma kako poimali sve je to tren istine vele mudri. A i njih je sve manje pa se čuda nižu li nižu. Slave i punoletstva su mesta okupljalja u dokoni zimskih studen dana a i tu ili se uvećava urađeno ili umaljuje do rubrike za verovali ili ne.
Okupljanja ko okupljanja nižu i predanja barem dok je starijih sa darom za takve priče. U selu Posavotamnave tik uz Savu živela ribarska porodica i kao u bajci prelepa ribareva kći. Milina jedna dok ne zazimi pa se mora po ogranke a straćara koja pamti par vekova ko bunar bez dna. Devojka imala bezbroj udvarača ili ti ašik momaka ali da prosi siromu gazdinska ruka, toga niti je bilo niti će biti. E ali eto ti sudbine...
Pokuca na vrata istina retko ali donese i darove i to kakve. Nedaleko sela uz obalu reke u pravom dvorcu živeli otac i sin koji su silno blago nasledili u bezbroj verzija ali nigde naznake srećnog života. Majka umrla rano i tako nevolje dobile ram borbe nežnog mladića da se oženi i nastavi lozu a i imetak za pažlju preda nasledniku. Govorkalo se da je ašikovao sa sluškinjom i sa njom po priči sela imao i čedo koje je reka odnela sobom. Tek kako to priča ume odenuti istinom sretoše se ribareva ćerka i sin gazde u ritu dok je nosila sukno na pranje i iz pogleda poteče lavina zvezdica. Sudbina postavljala svoju stazu pod noge sirote lepotice da bi je u istom ritu u plićaku srela sa delom ćupa koji je već pozeleneo od čekanja mamio da ga uzme. I bi tako a posle silnih muka u ćupu razgrnuvši vodeno bilje zasija zlato i svakojako prstenje i nakit. U neverici devojka ga umota u korpu i pokri prljavim suknom te pohita kući gde je otac tek stigao sa bogatim ulovom zadovoljno gladio brke.
Ispriča mu miljenica šta se desilo i kolo života poteče u drugom pravcu. Odseliše se preko reke u Srem i na salašu niče raj ćilim, kakav samo ruka siromaha može izatkati. Beše svega u izobilju. I prosaca mnoštvo ali devojci oko punio lik gazdinog sina i želja da baš njemu decu izrađa. I to baš u dane kada se gazda upokojio a sin iz mehane u mehanu pretakao dane u noći zapustivši bogatstvo do ivice sirome.
Sudbinskim hodom tumarajući iz pijanih noći pođe se umiti uz reku i u odsjaju ugleda suprotnu obalu u tren se otreznivši. Učini mu se da vide snevanu u prethodnim noćima ribarevu kći. Istina je pokaza i u svetlu jutra te se dalje koračajući skelom ukazaše jedno drugom a onda u letima koja stižu prisećanja stizala jedno drugo dok su se čeljad igrala u avliji sve jedno drugom do uveta. Pet ćeri i sin naslednik. A onda pripovedač zaćuta i samo promrsi da se tu prekida reč istine da po zlu ne krene. Tako beše zborili u selu na mnogaja ljeta tek da pokaže čarobnu moć istine tadašnje sudbine mada su je mudri istim imenom zvali.
Ćup istine...
Sad koliko sama istina ima udela u svemu svako ima svoj sud. Dani pak daju samo platno za tkanje, nekad se zborilo a sada poligon za završiti od setve do berbe i čik da neko kaže da je zadovoljan. Uvek je malo ili mnogo a istina ostane usamljena negde na sredini. A i gde bi bila tu je niko ne traži jer osrednje retko je i zavek će još ređe pleniti pažnju. Da li je i koliko dobro neka sudi vreme mada već dobrano vidimo rezultat. Svako bi naravno voleo ćup zlata iako mu dan svaki nudi ćup istine neretko vredniji od ćupa zlata ...
Najlepše se, složićete se ostavlja za kraj. Onaj ćup zlata iz predanja ribareva kći je napokon ugledala posle sijaset dana u žurbi hodeći a ostavio pijani gazdin sin da ga suđena žena pronađe. Kraj po meri priznaćete. I ma koliko sumljali istina je od reči do reči.