NE BOJ SE, SAMO VERUJ

U ponedeljak smo obeležili Svetski dan borbe protiv raka. Čuli smo uznemirujuće vesti i cifre poput – 20.000 ljudi godišnje u Srbiji umre od kancera. Naša sugrađanka, koja je želela da ostane anonimna, ispričala nam je drugačiju priču.
- Zašto snimate?
- Zato što ne mogu da pamtim, ali, ne bojte se, neće biti ničega u tekstu što Vi ne želite.
- Ne bojim se.
Tako je započeo razgovor sa D.N. U decembru 2000. godine, operisala je kancer bubrega, mada su problemi počeli ranije. Povišeni pritisak „slučajno“ je otkrila.
- Pre više od dvadeset godina, bila sam kod prijateljice koja je merila sebi pritisak, pa je „usput“ izmerila i meni. Bio je 220 sa 120. Pre toga nisam imala nikakvih problema sa povišenim pritiskom, a tada je počelo moje lutanje od lekara do lekara. Nije otkriven uzrok, ali sam, duboko u sebi, osećala da postoji „nešto“ u mom organizmu.
- Šta su Vam lekari govorili?
- Posledica stresa i postklimakterijuma. Pila sam terapiju za visok pritisak, ali mi nije pomagala. Odlučila sam da odem kod dr Zorana Miloševića i uradim ultrazvuk abdomena. Rekao mi je da vidi zadebljanje u mom desnom bubregu, ali da nije siguran o čemu se radi. Otvoreno sam ga pitala da li je tumor u pitanju. „Jeste“, odgovorio mi je.
U dogovoru sa porodicom, otišla je na operaciju u Beograd, na Kliniku za urologiju KCS. Sticajem srećnih okolnosti, došla je do dr Jovana Hadži Đokića, „vrhunskog stručnjaka svetskog glasa“. Pre toga, imala je svojevrsnu pripremu.
- Mislim da mi je najviše pomogla knjiga Džozefa Marfija „Moć podsvesti“. Nisam je samo pročitala, nego sam primenjivala mentalne vežbe od trideset do četrdeset puta dnevno. Prvo, da kapsuliram tumor, da ne probije bubreg, a zatim, da okolina bude čista, što se na kraju ispostavilo.
Pre operacije urađene su analize, a svi rezultati bili su više nego dobri. Uporno je primenjivala tehnike iz knjige, koje je prilagodila svojoj situaciji.
- Uoči operacije, bila sam u nekom polusnu, znam da nisam zaspala, a nisam bila ni budna. Vežbe su me omamile. Odjednom sam videla priliku u monaškoj odori kako mi se približava. Trgla sam se, ona mi je dodirnula ruku i rekla: „Ne boj se, ja ću ti pomoći“. Prepoznala sam Svetu Petku. Od tog trenutka, bila sam potpuno ubeđena da će sve biti u redu.
Sutradan je bila prva na programu. Išla je na operaciju rasterećena, čak raspoložena. Operativni postupak je trajao kratko, oko četrdeset pet minuta.
- Bila sam u šok sobi kad je došao moj doktor da me poseti. Dogodilo se tačno ono što sam zamišljala u svojoj vežbi. „Gde je ona Šapčanka što sam je danas operisao?“, upitao je. Podigla sam prst i pokazala na sebe, nisam mogla da govorim zbog anestezije. „Nisam očekivao da će to biti tako dobro“, rekao je. Pomicala sam usne tako da može da me razume: „Ja jesam“.
Postoperativni tok je prošao bez ikakvih komplikacija, a iz bolnice je izašla posle osam dana, bez terapije. Doktor je rekao njenoj ćerki: „Vaša majka bi trebalo da drži predavanja o optimizmu. Dođu ovde ljudi sa bezazlenim dijagnozama, ali potonu i odu, a ona je puna optimizma i vere.“ Čitaocima našeg lista poručuje da osluškuju svoj organizam i idu na preventivne preglede.
- Najvažnija je vera u Boga u sebi, u izlečenje. Vera daje nadu. Strah mora da se eliminiše zato što vodi u depresiju, a tada sve ide kako ne treba. Čula sam za mnoge slučajeve preminulih od kancera, ali nisam dozvolila da me savlada strah.