Foto: Jelena Jeremić
Vladimir Miljković- akademski slikar
Slikarski dnevnik
Veliki stvaraoci su promenili svet umetnosti. Samo slikar koji je svedok svoje epohe, može pobediti zaborav. U slikarstvu ne postoje ograničenja. Temeljna analiza modernog čoveka kroz lično iskustvo.
Dela provociraju dijalog, bude emocije
Dela provociraju dijalog, bude emocije
Mladi umetnik Vladimir Miljković stvara dela inspirisana istorijskim događajima i kroz njih na svojstven način, uz specifičan likovni izraz, analizira moderno društvo, pronalazeći paralelu u odnosu prošlost-sadašnjost, ukazujući na probleme u kojima se nalazi i živi čovek savremenog doba. Polazna tačka u njegovom stvaralaštvu je lično iskustvo, traganje za sopstvom iskazano kroz angažovano slikarstvo.
-Traganje i uvođenje mog ''Ja'' u slikarstvo, to je osnovno polazište. Obuhvatanje svojih saznanja, stavova, iskustava... Zapravo, samo sebe možemo dati kao nešto novo, svaki drugi fenomen i tematika, bili bi samo prepričavanje i banalizovanje već postojećeg sadržaja. Stavovi i okolnosti u životu se menjaju, samim tim će se menjati i vizuelna umetnost. Shvatio sam da to mogu postići samo kroz slikarstvo, jer kako bih drugačije odgovorio na pitanje „Ko si ti?“
Koliko je slikar svedok epohe u kojoj živi, a u kojoj meri u svom radu baštini tradiciju, događaje iz prošlosti koji svakako nisu zanemarljivi kada govorimo o našim prostorima, ali i šire?
Sve je to slobodna volja umetnika. Slikarstvo već dugo nema svoja ograničenja, pravce i manifeste koji se ''moraju'' poštovati. Mi sami biramo na koji način ćemo se izraziti, mada, kažu da samo onaj slikar koje je svedok svoje epohe, može pobediti zaborav.
Moj pristup slikarstvu je poput vođenja dnevnika. U taj svoj dnevnik, oslikavam meni važne događaje, ljude, saznanja i stavove. Samim tim, u mom opusu nalaze se serije slika i crteža koji su odgovor na aktuelne teme, istoriju i pojave u modernom društvu.
Vaš ciklus slika koji je nedavno predstavljen na samostalnoj izložbi u Kući kralja Petra I nosi naziv „Osuđenici“. Zašto ste se odlučili za ovakav naslov, da li su umetnici, ili smo svi mi osuđenici, i šta nas čini takvima?
Naziv izložbe je simboličan uvod u temeljnu analizu modernog čoveka, sa svim problemima koje krije savremeno društvo. Većina tih problema, posledica su velikih i tragičnih istorijskih događaja, kojih čovečanstvo, kao da ne želi da se seti. Licemerje i površnost, proizveli su ogroman broj ljudi koji pate od depresije i anksioznosti. Slike predstavljene u Kući kralja Petra I, svedoče o tome, ističući pažljivo birane, sada već istorijske ličnosti, kao i lično iskustvo na kojem pokušavam da gradim precizan stav.
Koliko je univerzalnog u ljudima, a koliko smo određeni mestom rođenja i individualnom nadogradnjom?
Mesto rođenja, pogotovo u umetnosti, može biti prečica ili odskočna daska, a može biti i dodatni teret iz kojeg se prepreke samo nižu. To je zapravo jako surova realnost, koja samo troši čoveka. Velika je stvar kada ne moramo da mislimo i strahujemo o svojoj egzistenciji, i kada svoje vreme možemo da usmerimo samo na stvaralaštvo. Ali, to nas stavlja na test, iz kojeg se vidi koliko nam je stalo do naših ciljeva i da li imamo dovoljno snage za njih. Te prepreke su možda, vremenom premostive, ako uložimo u svoje znanje i veštinu. Prvi prioritet je stvaranje uslova za svakodnevni rad, jer niko ne živi samo od talenta.
Koliko je u Srbiji zastupljeno angažovano slikarstvo i kako bi definisali angažovano slikarstvo?
Ima ga - toliko je zastupljeno, to ga i definiše.
Može li umetnost da promeni svet, odnosno da utiče na kolektivnu i pojedinačnu svest?
Naravno da ne može. Ako pogledamo istoriju, veliki umetnici su veliki jer su promenili svet umetnosti, a ne svet u globalu. Svaka revolucija, svaka ideja i stav, probudile su emocije i navele na promenu samo neke, a u poređenju sa ostalima, to je uvek nedovoljan broj.
Postoji li neko merilo po kome umetnik može da proceni da li je delo ili ciklus uticao na ljude, pokrenuo ih na razmišljanje, ne samo o delu, već i o sebi, drugima, okruženju, svetu?
Umetnost je svakako odličan primer, kako se dela uvek nastavljaju i čuvaju ( bar u segmentima ) svoje prethodnike. Bilo da je reč o glumi, muzici ili vizuelnoj umetnosti, uvek nas neko inspiriše, uvek nas neko očara i pokrene na razmišljanje. Svako ko je u stanju da svojim delima provocira dijalog i budi bilo kakve emocije, taj neko je svakako vredan pažnje i divljenja.
Koliko sebe, a koliko druge osuđujemo?
Koliko nam se dozvoli.
Kada govorimo o ideologijama i društvenim ekstremima. Šta nas čini podložnim uticaju ideologija i koliko zaista učimo iz sopstvenih grešaka? Koliko umetnost pomaže da osvetlimo pojedine trenutke iz prošlosti kako bismo ih prepoznali u sadašnjosti, ali i sprečili da se ponove u budućnosti?
Neznanje je posledica površnosti i predrasuda. U takvom društvu nema slobode ni za državu, ni za pojedinca.
Skrivena lica, to je ono što karakteriše Vaš rad. Da li su to skrivena lica, pokrivena nevidljivom maskom iza koje posmatrač traži obličje, ili su to izbrisana lica, obezličenih ljudi kao simbola gubitka individualnosti?
Ni jedno ni drugo. Lica se ne mogu definisati kao skrivena, naprotiv, takvim pristupom prikazuje se i enterijer portreta, a ne samo eksterijer, samim tim izbegavam klasičnost i banalnost za koju ovde nema mesta. Ideja je da kroz sve te portrete, figure, kompozicije i planove, pokušam da iskažem svoj lični stav i moje shvatanje sveta u kojem živimo. Naravno, to je više nego opšte objašnjenje i ono može biti univerzalno za sve moje slike, ali pokušavam da odem korak dalje u vizuelnom prikazu. Tada se mešaju tkivo, emocija i karakter. Rezultat je bogat kolorit i jedna amorfna forma, koja je možda nekima morbidna, ali je ipak jedan iskorak, a to meni mnogo znači.
Vladimir Miljković rođen je 10. juna 1994. godine u Šapcu. Diplomirao je 2017. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek grafika i knjiga. Master studije završio je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Radomira Kneževića i naredne godine upisao je doktorske studije na istom fakultetu. Izlagao je na XVIII Bijenalu studentskog crteža 2015, Bijenalu studentske grafike 2016, FESTUM 2015. i 2016. godine, izložbi Portret u Galeriji Stambol kapija 2015, Linoart 2016, Izložba UGA u art-holu zgrade Politika, EX-YU jubilej konkurs za grafiku 2016. Dobitnik je pohvale na konkursu za crtež fondacije Vladimira Veličkovića u Galeriji Haos 2016, a izlagao je na međunarodnoj izložbi minijatura Rochester Contemporery art Centar New York. U šabačkom Narodnom muzeju izlagao je na 61. i 62. Oktobarskom salonu, a izlagao je i na Niš Art fondaciji u Galeriji Filip Moris u Nišu, i Kući legata u Beogradu 2018. godine.
-Traganje i uvođenje mog ''Ja'' u slikarstvo, to je osnovno polazište. Obuhvatanje svojih saznanja, stavova, iskustava... Zapravo, samo sebe možemo dati kao nešto novo, svaki drugi fenomen i tematika, bili bi samo prepričavanje i banalizovanje već postojećeg sadržaja. Stavovi i okolnosti u životu se menjaju, samim tim će se menjati i vizuelna umetnost. Shvatio sam da to mogu postići samo kroz slikarstvo, jer kako bih drugačije odgovorio na pitanje „Ko si ti?“
Koliko je slikar svedok epohe u kojoj živi, a u kojoj meri u svom radu baštini tradiciju, događaje iz prošlosti koji svakako nisu zanemarljivi kada govorimo o našim prostorima, ali i šire?
Sve je to slobodna volja umetnika. Slikarstvo već dugo nema svoja ograničenja, pravce i manifeste koji se ''moraju'' poštovati. Mi sami biramo na koji način ćemo se izraziti, mada, kažu da samo onaj slikar koje je svedok svoje epohe, može pobediti zaborav.
Moj pristup slikarstvu je poput vođenja dnevnika. U taj svoj dnevnik, oslikavam meni važne događaje, ljude, saznanja i stavove. Samim tim, u mom opusu nalaze se serije slika i crteža koji su odgovor na aktuelne teme, istoriju i pojave u modernom društvu.
Vaš ciklus slika koji je nedavno predstavljen na samostalnoj izložbi u Kući kralja Petra I nosi naziv „Osuđenici“. Zašto ste se odlučili za ovakav naslov, da li su umetnici, ili smo svi mi osuđenici, i šta nas čini takvima?
Naziv izložbe je simboličan uvod u temeljnu analizu modernog čoveka, sa svim problemima koje krije savremeno društvo. Većina tih problema, posledica su velikih i tragičnih istorijskih događaja, kojih čovečanstvo, kao da ne želi da se seti. Licemerje i površnost, proizveli su ogroman broj ljudi koji pate od depresije i anksioznosti. Slike predstavljene u Kući kralja Petra I, svedoče o tome, ističući pažljivo birane, sada već istorijske ličnosti, kao i lično iskustvo na kojem pokušavam da gradim precizan stav.
Koliko je univerzalnog u ljudima, a koliko smo određeni mestom rođenja i individualnom nadogradnjom?
Mesto rođenja, pogotovo u umetnosti, može biti prečica ili odskočna daska, a može biti i dodatni teret iz kojeg se prepreke samo nižu. To je zapravo jako surova realnost, koja samo troši čoveka. Velika je stvar kada ne moramo da mislimo i strahujemo o svojoj egzistenciji, i kada svoje vreme možemo da usmerimo samo na stvaralaštvo. Ali, to nas stavlja na test, iz kojeg se vidi koliko nam je stalo do naših ciljeva i da li imamo dovoljno snage za njih. Te prepreke su možda, vremenom premostive, ako uložimo u svoje znanje i veštinu. Prvi prioritet je stvaranje uslova za svakodnevni rad, jer niko ne živi samo od talenta.
Koliko je u Srbiji zastupljeno angažovano slikarstvo i kako bi definisali angažovano slikarstvo?
Ima ga - toliko je zastupljeno, to ga i definiše.
Može li umetnost da promeni svet, odnosno da utiče na kolektivnu i pojedinačnu svest?
Naravno da ne može. Ako pogledamo istoriju, veliki umetnici su veliki jer su promenili svet umetnosti, a ne svet u globalu. Svaka revolucija, svaka ideja i stav, probudile su emocije i navele na promenu samo neke, a u poređenju sa ostalima, to je uvek nedovoljan broj.
Postoji li neko merilo po kome umetnik može da proceni da li je delo ili ciklus uticao na ljude, pokrenuo ih na razmišljanje, ne samo o delu, već i o sebi, drugima, okruženju, svetu?
Umetnost je svakako odličan primer, kako se dela uvek nastavljaju i čuvaju ( bar u segmentima ) svoje prethodnike. Bilo da je reč o glumi, muzici ili vizuelnoj umetnosti, uvek nas neko inspiriše, uvek nas neko očara i pokrene na razmišljanje. Svako ko je u stanju da svojim delima provocira dijalog i budi bilo kakve emocije, taj neko je svakako vredan pažnje i divljenja.
Koliko sebe, a koliko druge osuđujemo?
Koliko nam se dozvoli.
Kada govorimo o ideologijama i društvenim ekstremima. Šta nas čini podložnim uticaju ideologija i koliko zaista učimo iz sopstvenih grešaka? Koliko umetnost pomaže da osvetlimo pojedine trenutke iz prošlosti kako bismo ih prepoznali u sadašnjosti, ali i sprečili da se ponove u budućnosti?
Neznanje je posledica površnosti i predrasuda. U takvom društvu nema slobode ni za državu, ni za pojedinca.
Skrivena lica, to je ono što karakteriše Vaš rad. Da li su to skrivena lica, pokrivena nevidljivom maskom iza koje posmatrač traži obličje, ili su to izbrisana lica, obezličenih ljudi kao simbola gubitka individualnosti?
Ni jedno ni drugo. Lica se ne mogu definisati kao skrivena, naprotiv, takvim pristupom prikazuje se i enterijer portreta, a ne samo eksterijer, samim tim izbegavam klasičnost i banalnost za koju ovde nema mesta. Ideja je da kroz sve te portrete, figure, kompozicije i planove, pokušam da iskažem svoj lični stav i moje shvatanje sveta u kojem živimo. Naravno, to je više nego opšte objašnjenje i ono može biti univerzalno za sve moje slike, ali pokušavam da odem korak dalje u vizuelnom prikazu. Tada se mešaju tkivo, emocija i karakter. Rezultat je bogat kolorit i jedna amorfna forma, koja je možda nekima morbidna, ali je ipak jedan iskorak, a to meni mnogo znači.
M. Živanović
Najnoviji broj
18. april 2024.
