Berza

  • aero 900 ⚫ 0,00%
  • dnos 3.500 ▲ 4,32%
  • enhl 650 ▼ -2,69%
  • fint 590 ▲ 1,20%
  • gmon 2.200 ▲ 0,05%
  • ineu 44.770 ▲ 0,04%
  • kmbn 3.169 ▼ -0,78%
  • lsta 650 ▼ -5,52%
  • mtlc 1.961 ▼ -1,95%
  • niis 728 ▼ -0,27%
  • thhm 141 ⚫ 0,00%
  • tigr 46 ▼ -22,03%
  • tlkb 10.000 ▼ -4,80%
  • utsi 2.000 ⚫ 0,00%
  • vbse 2.900 ⚫ 0,00%
  • ztpk 631 ▼ -9,86%
(6. jun 2019.)
BRAĆA RANKOVIĆ – TAJNA VITALNOSTI

Rad, zdrava ishrana i po koja čašica

Rad, zdrava ishrana i po koja čašica
Čašica rakije i čaša domaćeg vina na dnevnom nivou, svakodnevni rad, konstantna fizička aktivnost uz pravilnu, umerenu ishranu recept su za dugovečnost kojeg se pridržavaju braća Rankovići. Njih četvorica se nalaze u devetoj deceniji života, ali na njihovoj vitalnosti mogu da pozavide daleko mlađe generacije.
Otac je, kažu, dočekao sedamdesetsedmu, majka je živela tri godine duže, dok je deda, solunac i učesnik Balkanskih ratova, umro 1974. godine u osamdesetšestoj.
Najstariji od braće Rankovića, Bogoljub, danas ima 88 godina i živi u Draginju.
–Pošto sam bio najstariji sledovalo mi je da ostanem na selu, na imanju. U to vreme nije bilo radne snage u našem domaćinstvu. Okolo je bilo radne snage ali nije moglo da se naplaća. Počeo sam da radim sa svojih 13 godina. Oko stoke i ranije. Na mene je palo sve jer su ostala braća bila mlađa- priča ovaj vremešni čovek i dodaje, malo u šali a malo u zbilji da su mlađa braća uspela u životu jer se on žrtvovao kao najstarije dete.
Prisećajući se prošlosti Bogoljub kaže da su posleratne godine bile za njega najteže.
-Četrdeset peta nas je “zaklala”. Obaveze su bile tolike da nikada nisi mogao da se odužiš. Tako je bilo do 53-e kada je oduzeta zemlja, spala na deset hektara i obaveze su prestale. Posleratne godine su bile tužne dok su, možda, najbolje bile sedamdesete- svedoči Bogoljub.
Ipak, za najstarijeg brata mladost je bila najlepši period u životu.
–Bila je to mladost-radost. Radiš po ceo dan a onda uveče, čuješ negde muzika svira, a tebi srce igra. Nema umora. Polako se spremiš i na igranku sa ostalim momcima iz familije. Pokojni otac je bio malo stroži. Sećam se dobro, uveče odem na igranku, pogotovo u jesen, kratke noći, ostaneš dugo. Kad dođem kući legnem i, samo što sam legao, otac zove da ustanem da idemo da radimo nešto- kroz osmeh priča Bogoljub koji se oženio 1950 a godinu dana kasnije otišao u armiju gde je proveo 21 mesec.
Stariji od njega, kaže, bili su u vojsci tri godine. Sa suprugom je izrodio dvoje dece, sina i ćerku. Ima četvoro unučića i šestoro praunučića.
Njegov tri godine mlađi brat Zlatomir, zvani Miša, takođe je ostao na selu. Baš kao i Bogoljub ima ćerku i sina ali ne i tu priliku da se podiči unucima i praunucima jer ćerka, priča, nema dece dok mu je sin još uvek neoženjen.
–To je još jedan problem srpskog sela jer čim se na selu ne oženiš tu nema domaćinstva. Od oca sam nasledio četiri hektara i kupio sam još jedan. Napravio sam i kuću- kaže Miša.
Uz provereni recept za dugovečnost i vitalnost dodaje da je on samo zimi bolestan te da sa buđenjem prirode prestaju i sve njegove tegobe.
–Čim ugreje, kad počnem da izlazim napolje i radim, nisam bolestan. Imam 85 godina a još uvek ne pijem ni jedan lek- ističe jedan od braće Rankovića. Za razliku od dva starija brata osamdesetdvogodišnji Brana je otišao iz rodnog mesta. Gotovo celokupan radni vek proveo je u Beogradu u kojem se nastanio 1965. pošto mu je supruga četiri godine ranije postala stanovnica glavnog grada u koji je otišla u potrazi za poslom. –Venčao sam se sa suprugom 1961. Dobili smo sina. Nakon nekoliko meseci ona je otišla u Beograd da traži posao. Dolazila je povremeno. Godine 1965. i ja dobijem posao i odlazim za njom. Vanredno sam studirao. Menjao firme. Išao sam tamo gde mi je ko više ponudio. Imao sam problema što nisam bio član komunista. Ipak bilo je firmi koje to nisu tražile i uglavnom sam bio na rukovodećim pozicijama. Radio sam, između ostalog, u izdavačkom preduzeću “Rad”, u “Jugokeramici”, najvećoj tadašnjoj firmi koja je radila keramiku, pa u “Hidro sanitasu”, specijalizovanoj za preradu vode. Proizvodili smo aparate za hlorisanje- kaže Brana koji je po odlaska u penziju 1991. godine pokrenuo privatan biznis.
I danas je ovaj vremešni gospodin izuzetno aktivan na svom novom imanju u Svileuvi. –Naše porodično imanje je u Draginju. Ja sam imao kuću koju sam prošle godine prodao. Imanje na kojem sada živimo smo kupili 2005. To je bila ruina od kuće- priseća se Brana i dodaje da je ovo imanje nekada pripadalo Relji Markoviću, čuvenom zemljoposedniku, koji je imao 750 hektara zemlje od čega je 450 bilo uknjiženo.
Ostala je upamćena njegova rečenica:“Kakav sam ja gazda kad ne pojim volove na Savi”. Kuća, koju je jedan od braće Rankovića sa svojim sinom u potpunosti renovirao, ima svoju priču, zanimljivu prošlost. I ona se nalazila na imanju čuvenog zemljoposednika, ali je nije Relja pravio, već njegov sin Sava. Ostala je upamćena pod nazivom “Inđina kuća” jer je u njoj na kraju ostala da živi jedino Inđija, žena Reljinog unuka. U kući su za vreme Drugog svetskog rata konačili i četnici, i Nemci i partizani. Kako je ko naišao!
–Naša prvobitna zamisao je bila da ovde razvijemo neki turizam visokog stepena. Tako smo i započeli. Kuća je urađena super luksuzno, opremljena repariranim nameštajem starim sto godina. Zatim smo započeli izgradnju bazena, terena i tu smo stali. Imali smo ponudu od čuvenog tenisera Nenada Zimonjića da ovde pravimo nedeljne turnire ali je trebalo još mnogo ulaganja pa smo zaključili da nam se to neće isplatiti. Umesto priče o turizmu okrenuli smo se nekim drugim stvarima- kaže Brana Ranković.
Najpre su otpočeli poljoprivrednu proizvodnju od koje su, ne zadugo potom, odustali.
–Krenuli smo sa tovom bikova, izgubili dosta para i to ostavili. Zatim smo odlučili da podignemo zasade lešnika jer nam ne treba previše radne snage- priča ovaj domaćin.
Zasad je podignut na površini od deset hektara i prema rečima današnjeg vlasnika “Inđine kuće” ulaganja za ovu proizvodnju su osrednja i potrebno je nabaviti mašine koje će lešnik pokupiti, očistiti, spakovati u džakove koji se potom plasiraju na tržište.
Uprkos svom iskustvu Brana i dalje smatra da jedno domaćinstvo koje ima svoju radnu snagu može da živi od poljoprivredne proizvodnje. Ali, u suprotnom to nije moguće.
–Mladi mogu da žive. Staračka domaćinstva ne mogu da opstanu. Fali država da malo više povede računa o poljoprivredi. Nekada su bile veće beneficije. Sada su četiri hiljade po hektaru. Ipak, ja bih radije živeo u selu nego se mučio u gradu. Više danas može da se zaradi u nadnicama nego na sopstvenom imanju. Mislim da se ide u pravcu ukrupnjavanja poseda i angažovanja radne snage. Da se pojavi neki novi Relja Marković. On je naseljavao ljude da mu budu tu, u blizini, da bi mu radili. To će i sada biti. To je rešenje bolje nego otići u grad, živeti u šupama i dobiti 250 evra. Što to znači? Od toga ne može da se živi- zaključio je Brana.
Najmlađi među braćom Ranković, Borivoj, tek je na pragu devete decenije. Jedini se nije vratio u rodni kraj. Ostao je da živi u Beogradu u koji je otišao šezdesetih godina prošlog veka, nakon što je odslužio vojsku. Završio je četiri razreda škole a potom otišao na obućarski zanat koji nije bio njegov izbor već, čini se, njegovog oca.
–Nisam birao obućarski zanat. Završio sam četiri razreda škole. U Draginje je došao jedan obućar pa me je otac pitao da li bih išao na ovaj zanat. Ja sam prihvatio. To je bio moj izlaz. Radio sam u jednom preduzeću u Draginju, otišao u vojsku, dve godine kasnije se vratio i onda otišao u Beograd. Zaposlio sam se u društvenoj firmi. Radnje obućarske su se otvarale prema mesnim zajednicama. Za radno mesto u jednoj, kada sam ja tražio posao, konkurisalo je nas dvadeset dvoje - priseća se ovaj, stiče se utisak, prevashodno skroman i tih čovek.
Na razgovoru za posao, nakon uobičajenih pitanja o kvalifikacijama, usledilo je i ono vezano za posedovanje alata. Na njega je Borivoj odgovorio da od alata poseduje deset prstiju a ta rečenica mu je, tvrdi, donela radno mesto. Iz jedne je, nakon izvesnog vremena, prešao u drugu firmu, a potom započeo i privatan biznis. Otvorio je svoju radnju na Dedinju, oženio se, dobio sina koji mu je podario dvoje unučića. Radio je više od pola veka. Nakon 53 godine provedene u ovom zanatu u penziju je otišao 2007.
–Izrađivao sam i nove cipele, po narudžbini. To se vremenom nije isplatilo raditi pa sam se bazirao samo na popravke obuće. Bilo je raznoraznih i neobičnih zahteva. U radnji sam provodio po 12 sati, ali sam pešačio kad god sam imao priliku do stana na Banovom brdu. Da nije bilo toga, kičma bi stradala- kaže najmlađi brat.
Nije česta slika u Srbiji da su braća složna. Ipak, čini se da su Rankovići ostali međusobno privrženi svih ovih decenija.
– Dok smo mogli, bili smo zajedno. Kada to nije bilo moguće, mi smo se razdvojili i poštovali jedan drugog. Čim se oseti da ne možeš zajedno, podeliš se i zadržiš dobar kontakt. Važan je dogovor. Nikada nismo imali nekakve ozbiljne nesuglasice- ističe Brana, dok njegov stariji brat Zlatomir napominje da su odrasli u porodici u kojoj se znao red i bilo poštovanja.
KONjI SU BILI VELIKA PASIJA
Ne krijući osmeh, i danas sa, čini se, velikom strašću, Bogoljub priča o konjima koji su celoga života njegova pasija. U domaćinstvu su ih imali do osamdesetih godina prošlog veka. Bili su i radni i paradni. Još kao dečak, čim je završio četiri razreda škole, počeo je, kako kaže, da ide uz konje. Dresirao ih je, pa ne čudi što je na jednom vašaru bio atrakcija jer je pred okupljenima pokazao kako kobila može da legne, da klekne da bi se on na nju popeo, a potom se podigne, ispravi i ponese svog ponosnog vlasnika. Trkao se i za muštuluk na svadbama i uvek je sam jahao svoje konje dok su drugi tražili džokeje.
Vesna Bošković

Najnoviji broj

12. decembar 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa