Инфо

Берза

  • aero 812 ▲ 0,25%
  • amso 505 ⚫ 0,00%
  • aven 1.100 ⚫ 0,00%
  • brkc 290 ⚫ 0,00%
  • fito 2.900 ▼ -3,27%
  • hmbg 516 ▼ -0,77%
  • impl 3.205 ▲ 0,13%
  • kmbn 2.700 ▲ 2,00%
  • mtlc 1.995 ⚫ 0,00%
  • niis 690 ▲ 0,15%
  • prgs 52 ▼ -5,45%
  • rmks 2.640 ⚫ 0,00%
  • sjpt 180 ⚫ 0,00%
(6. јун 2019.)
БРАЋА РАНКОВИЋ – ТАЈНА ВИТАЛНОСТИ

Рад, здрава исхрана и по која чашица

Рад, здрава исхрана и по која чашица
Чашица ракије и чаша домаћег вина на дневном нивоу, свакодневни рад, константна физичка активност уз правилну, умерену исхрану рецепт су за дуговечност којег се придржавају браћа Ранковићи. Њих четворица се налазе у деветој деценији живота, али на њиховој виталности могу да позавиде далеко млађе генерације.
Отац је, кажу, дочекао седамдесетседму, мајка је живела три године дуже, док је деда, солунац и учесник Балканских ратова, умро 1974. године у осамдесетшестој.
Најстарији од браће Ранковића, Богољуб, данас има 88 година и живи у Драгињу.
–Пошто сам био најстарији следовало ми је да останем на селу, на имању. У то време није било радне снаге у нашем домаћинству. Около је било радне снаге али није могло да се наплаћа. Почео сам да радим са својих 13 година. Око стоке и раније. На мене је пало све јер су остала браћа била млађа- прича овај времешни човек и додаје, мало у шали а мало у збиљи да су млађа браћа успела у животу јер се он жртвовао као најстарије дете.
Присећајући се прошлости Богољуб каже да су послератне године биле за њега најтеже.
-Четрдесет пета нас је “заклала”. Обавезе су биле толике да никада ниси могао да се одужиш. Тако је било до 53-е када је одузета земља, спала на десет хектара и обавезе су престале. Послератне године су биле тужне док су, можда, најбоље биле седамдесете- сведочи Богољуб.
Ипак, за најстаријег брата младост је била најлепши период у животу.
–Била је то младост-радост. Радиш по цео дан а онда увече, чујеш негде музика свира, а теби срце игра. Нема умора. Полако се спремиш и на игранку са осталим момцима из фамилије. Покојни отац је био мало строжи. Сећам се добро, увече одем на игранку, поготово у јесен, кратке ноћи, останеш дуго. Кад дођем кући легнем и, само што сам легао, отац зове да устанем да идемо да радимо нешто- кроз осмех прича Богољуб који се оженио 1950 а годину дана касније отишао у армију где је провео 21 месец.
Старији од њега, каже, били су у војсци три године. Са супругом је изродио двоје деце, сина и ћерку. Има четворо унучића и шесторо праунучића.
Његов три године млађи брат Златомир, звани Миша, такође је остао на селу. Баш као и Богољуб има ћерку и сина али не и ту прилику да се подичи унуцима и праунуцима јер ћерка, прича, нема деце док му је син још увек неожењен.
–То је још један проблем српског села јер чим се на селу не ожениш ту нема домаћинства. Од оца сам наследио четири хектара и купио сам још један. Направио сам и кућу- каже Миша.
Уз проверени рецепт за дуговечност и виталност додаје да је он само зими болестан те да са буђењем природе престају и све његове тегобе.
–Чим угреје, кад почнем да излазим напоље и радим, нисам болестан. Имам 85 година а још увек не пијем ни један лек- истиче један од браће Ранковића. За разлику од два старија брата осамдесетдвогодишњи Брана је отишао из родног места. Готово целокупан радни век провео је у Београду у којем се настанио 1965. пошто му је супруга четири године раније постала становница главног града у који је отишла у потрази за послом. –Венчао сам се са супругом 1961. Добили смо сина. Након неколико месеци она је отишла у Београд да тражи посао. Долазила је повремено. Године 1965. и ја добијем посао и одлазим за њом. Ванредно сам студирао. Мењао фирме. Ишао сам тамо где ми је ко више понудио. Имао сам проблема што нисам био члан комуниста. Ипак било је фирми које то нису тражиле и углавном сам био на руководећим позицијама. Радио сам, између осталог, у издавачком предузећу “Рад”, у “Југокерамици”, највећој тадашњој фирми која је радила керамику, па у “Хидро санитасу”, специјализованој за прераду воде. Производили смо апарате за хлорисање- каже Брана који је по одласка у пензију 1991. године покренуо приватан бизнис.
И данас је овај времешни господин изузетно активан на свом новом имању у Свилеуви. –Наше породично имање је у Драгињу. Ја сам имао кућу коју сам прошле године продао. Имање на којем сада живимо смо купили 2005. То је била руина од куће- присећа се Брана и додаје да је ово имање некада припадало Рељи Марковићу, чувеном земљопоседнику, који је имао 750 хектара земље од чега је 450 било укњижено.
Остала је упамћена његова реченица:“Какав сам ја газда кад не појим волове на Сави”. Кућа, коју је један од браће Ранковића са својим сином у потпуности реновирао, има своју причу, занимљиву прошлост. И она се налазила на имању чувеног земљопоседника, али је није Реља правио, већ његов син Сава. Остала је упамћена под називом “Инђина кућа” јер је у њој на крају остала да живи једино Инђија, жена Рељиног унука. У кући су за време Другог светског рата коначили и четници, и Немци и партизани. Kако је ко наишао!
–Наша првобитна замисао је била да овде развијемо неки туризам високог степена. Тако смо и започели. Кућа је урађена супер луксузно, опремљена репарираним намештајем старим сто година. Затим смо започели изградњу базена, терена и ту смо стали. Имали смо понуду од чувеног тенисера Ненада Зимоњића да овде правимо недељне турнире али је требало још много улагања па смо закључили да нам се то неће исплатити. Уместо приче о туризму окренули смо се неким другим стварима- каже Брана Ранковић.
Најпре су отпочели пољопривредну производњу од које су, не задуго потом, одустали.
–Кренули смо са товом бикова, изгубили доста пара и то оставили. Затим смо одлучили да подигнемо засаде лешника јер нам не треба превише радне снаге- прича овај домаћин.
Засад је подигнут на површини од десет хектара и према речима данашњег власника “Инђине куће” улагања за ову производњу су осредња и потребно је набавити машине које ће лешник покупити, очистити, спаковати у џакове који се потом пласирају на тржиште.
Упркос свом искуству Брана и даље сматра да једно домаћинство које има своју радну снагу може да живи од пољопривредне производње. Али, у супротном то није могуће.
–Млади могу да живе. Старачка домаћинства не могу да опстану. Фали држава да мало више поведе рачуна о пољопривреди. Некада су биле веће бенефиције. Сада су четири хиљаде по хектару. Ипак, ја бих радије живео у селу него се мучио у граду. Више данас може да се заради у надницама него на сопственом имању. Мислим да се иде у правцу укрупњавања поседа и ангажовања радне снаге. Да се појави неки нови Реља Марковић. Он је насељавао људе да му буду ту, у близини, да би му радили. То ће и сада бити. То је решење боље него отићи у град, живети у шупама и добити 250 евра. Што то значи? Од тога не може да се живи- закључио је Брана.
Најмлађи међу браћом Ранковић, Боривој, тек је на прагу девете деценије. Једини се није вратио у родни крај. Остао је да живи у Београду у који је отишао шездесетих година прошлог века, након што је одслужио војску. Завршио је четири разреда школе а потом отишао на обућарски занат који није био његов избор већ, чини се, његовог оца.
–Нисам бирао обућарски занат. Завршио сам четири разреда школе. У Драгиње је дошао један обућар па ме је отац питао да ли бих ишао на овај занат. Ја сам прихватио. То је био мој излаз. Радио сам у једном предузећу у Драгињу, отишао у војску, две године касније се вратио и онда отишао у Београд. Запослио сам се у друштвеној фирми. Радње обућарске су се отварале према месним заједницама. За радно место у једној, када сам ја тражио посао, конкурисало је нас двадесет двоје - присећа се овај, стиче се утисак, превасходно скроман и тих човек.
На разговору за посао, након уобичајених питања о квалификацијама, уследило је и оно везано за поседовање алата. На њега је Боривој одговорио да од алата поседује десет прстију а та реченица му је, тврди, донела радно место. Из једне је, након извесног времена, прешао у другу фирму, а потом започео и приватан бизнис. Отворио је своју радњу на Дедињу, оженио се, добио сина који му је подарио двоје унучића. Радио је више од пола века. Након 53 године проведене у овом занату у пензију је отишао 2007.
–Израђивао сам и нове ципеле, по наруџбини. То се временом није исплатило радити па сам се базирао само на поправке обуће. Било је разноразних и необичних захтева. У радњи сам проводио по 12 сати, али сам пешачио кад год сам имао прилику до стана на Бановом брду. Да није било тога, кичма би страдала- каже најмлађи брат.
Није честа слика у Србији да су браћа сложна. Ипак, чини се да су Ранковићи остали међусобно привржени свих ових деценија.
– Док смо могли, били смо заједно. Када то није било могуће, ми смо се раздвојили и поштовали један другог. Чим се осети да не можеш заједно, поделиш се и задржиш добар контакт. Важан је договор. Никада нисмо имали некакве озбиљне несугласице- истиче Брана, док његов старији брат Златомир напомиње да су одрасли у породици у којој се знао ред и било поштовања.
КОЊИ СУ БИЛИ ВЕЛИКА ПАСИЈА
Не кријући осмех, и данас са, чини се, великом страшћу, Богољуб прича о коњима који су целога живота његова пасија. У домаћинству су их имали до осамдесетих година прошлог века. Били су и радни и парадни. Још као дечак, чим је завршио четири разреда школе, почео је, како каже, да иде уз коње. Дресирао их је, па не чуди што је на једном вашару био атракција јер је пред окупљенима показао како кобила може да легне, да клекне да би се он на њу попео, а потом се подигне, исправи и понесе свог поносног власника. Тркао се и за муштулук на свадбама и увек је сам јахао своје коње док су други тражили џокеје.
Весна Бошковић

Најновији број

20. јун 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa