KARATE: ANjA KOJIĆ (KK „KAIŠIN“)
EVROPSKA STVARNOST, SVETSKA SAN
Šampionka Evrope za juniorke sanja zlato na Svetskom u novembru. Radoznalost odvela na prvi trening, atmosfera je čuva u karateu. Principi od kojih ne odstupa
U svojoj prestonici, Šapčanka ANjA KOJIĆ gledala je kostur takmičenja apsolutne kategorije (uzrast juniora) na startu Evropskog prvenstva. Znala je da do medalje vode četiri pobede, pet „kuje“ zlato. Čak 33 države su imale svoje borce. Članica KAIŠINA, reprezentativka Fudokan saveza Srbije, izašla je na borilište, savladal, praktično naizmenično, Slovenke i Rumunke, dok je u finalu čekala Bjanka, ponovo reprezent severositočnog suseda. Borba hrabra, dostojna finala...
-Jako težak meč i celo takmičenje. Svi su tempirali formu za Beograd i niko nije došao nespreman. U finalu smo i ona i ja već bile umorne, ali kada se borite za zlato, dodatna energija samo se odnekud pojavi. Trajao je meč duže, odlučivali detalji, na sreću, u moju korist.
Postala je Anja šampion Evrope, medalja pridružena kolekciji namenjenoj šampionu i vicešampionu države, prvoj juniorki Srbije u prethodnoj godini. Gotovo deceniju i po je u japanskoj veštini Kojićeva, a počela je u ranom detinjstvu
-Mnogi karate počnu da treniraju u godinama kada teško da mogu imati neke dugoročne planove i želje. U vrtiću su se pojavili flajeri gde pozivaju zaintersovani da počnu sa treninzima, meni je delovalo zanimljivo i počela sam. Prvo sam trenirala u Karate klubu MLADOST, a potom sam prešla u KAIŠIN.
Dečja radoznalost i neka privlačna sila koju je teško verbalno okarakterisati, privukli su Anju ovom sportu, no i kada je počelo sazrevanje, nijednog trenutka nije razmišljala o tome da li je napravila pravi izbor. Druge stvari su postale prioritet, no sve su i dalje sadržane u ovoj drevnoj veštini.
-Da nema principa i odnosa koji su meni bliski, koje smatram ispravnim, a koje baštini moj sadašnji klub, kao i karate u svojoj suštini, upitno je da li bih još bila katratistkinja. Kod nas je gotovo porodični odnos na treningu, postoji veliko uzajamno povrenje između trenera i boraca svih kategorija. U takvim relacijama, klub i trening su važan deo života, mnogo više od perioda koji traje trening. Tu smo jedni za druge, da pomognemo i u situacijama koje nisu u konekciji samo sa sportom.
Možda i najkorišćenija reč u sportu je fer plej, poštovanje protivnika, „poštena igra“ je i ispit za ličnost sportiste. To je nepisano pravilo, arbitar u nekim situacijama i ne može da reaguje kada te korektnosti nema.
-Prilazim svakom meču sa principima poštovanja rivala, a samim tim i događaja, svog sporta. Karate se ne trenira samo, on se i uči. Uvek pružim ruku protivnici ukoliko želi da se rukuje. To je prilika da osvoji bod odmah na početku, ukoliko umesto rukovanja usledi udarac, a bod nekada odluči, no dok se takmičim, neću odustati.
Na jesen za Anju sledi put u Štutgart, na Svetski šampionat. U koferu će poneti opremu, snove, želje. U neprofitabilnom sportu, kroz rezultate možete obezbediti nastup na najvećim takmičenjima. Tu je tek početak realizacije.
-Nema velikog novca kod nas i uglavnom se učesnici snalaze da obezbede sedstva za put i smeštaj. Dobila sam podršku i svakako ću, ukoliko me zdravlje posluži, putovati u Nemačku. Trener i selektor jedino što traže je poštovanje dogovora i maksimalno koncentrisan pristup, a ja sanjam titulu koja bi zaokružila sve što sam težila da postignem u karijeri. Ukoliko je suđeno, biće i na taj način neutrališem i tremu.
Karate pasija mnogo je jača i biće znatno duža od takmičarske karijere.
-Ne znam gde će životni put da me odvede, ali svakako želim da ostanem u mom sportu. Volela bih da budem trener, da na mlađe prenosim svoje iskustvo i pokušam da usadim tu ljubav koju nosim prema „veštini života“. Za sve ostvareno do sada veliku zahvalnost dugujem treneru Saši Kovačević i selektorki Jeleni Stanojević.
-Jako težak meč i celo takmičenje. Svi su tempirali formu za Beograd i niko nije došao nespreman. U finalu smo i ona i ja već bile umorne, ali kada se borite za zlato, dodatna energija samo se odnekud pojavi. Trajao je meč duže, odlučivali detalji, na sreću, u moju korist.
Postala je Anja šampion Evrope, medalja pridružena kolekciji namenjenoj šampionu i vicešampionu države, prvoj juniorki Srbije u prethodnoj godini. Gotovo deceniju i po je u japanskoj veštini Kojićeva, a počela je u ranom detinjstvu
-Mnogi karate počnu da treniraju u godinama kada teško da mogu imati neke dugoročne planove i želje. U vrtiću su se pojavili flajeri gde pozivaju zaintersovani da počnu sa treninzima, meni je delovalo zanimljivo i počela sam. Prvo sam trenirala u Karate klubu MLADOST, a potom sam prešla u KAIŠIN.
Dečja radoznalost i neka privlačna sila koju je teško verbalno okarakterisati, privukli su Anju ovom sportu, no i kada je počelo sazrevanje, nijednog trenutka nije razmišljala o tome da li je napravila pravi izbor. Druge stvari su postale prioritet, no sve su i dalje sadržane u ovoj drevnoj veštini.
-Da nema principa i odnosa koji su meni bliski, koje smatram ispravnim, a koje baštini moj sadašnji klub, kao i karate u svojoj suštini, upitno je da li bih još bila katratistkinja. Kod nas je gotovo porodični odnos na treningu, postoji veliko uzajamno povrenje između trenera i boraca svih kategorija. U takvim relacijama, klub i trening su važan deo života, mnogo više od perioda koji traje trening. Tu smo jedni za druge, da pomognemo i u situacijama koje nisu u konekciji samo sa sportom.
Možda i najkorišćenija reč u sportu je fer plej, poštovanje protivnika, „poštena igra“ je i ispit za ličnost sportiste. To je nepisano pravilo, arbitar u nekim situacijama i ne može da reaguje kada te korektnosti nema.
-Prilazim svakom meču sa principima poštovanja rivala, a samim tim i događaja, svog sporta. Karate se ne trenira samo, on se i uči. Uvek pružim ruku protivnici ukoliko želi da se rukuje. To je prilika da osvoji bod odmah na početku, ukoliko umesto rukovanja usledi udarac, a bod nekada odluči, no dok se takmičim, neću odustati.
Na jesen za Anju sledi put u Štutgart, na Svetski šampionat. U koferu će poneti opremu, snove, želje. U neprofitabilnom sportu, kroz rezultate možete obezbediti nastup na najvećim takmičenjima. Tu je tek početak realizacije.
-Nema velikog novca kod nas i uglavnom se učesnici snalaze da obezbede sedstva za put i smeštaj. Dobila sam podršku i svakako ću, ukoliko me zdravlje posluži, putovati u Nemačku. Trener i selektor jedino što traže je poštovanje dogovora i maksimalno koncentrisan pristup, a ja sanjam titulu koja bi zaokružila sve što sam težila da postignem u karijeri. Ukoliko je suđeno, biće i na taj način neutrališem i tremu.
Karate pasija mnogo je jača i biće znatno duža od takmičarske karijere.
-Ne znam gde će životni put da me odvede, ali svakako želim da ostanem u mom sportu. Volela bih da budem trener, da na mlađe prenosim svoje iskustvo i pokušam da usadim tu ljubav koju nosim prema „veštini života“. Za sve ostvareno do sada veliku zahvalnost dugujem treneru Saši Kovačević i selektorki Jeleni Stanojević.
D. B.
Najnoviji broj
25. april 2024.
