Polje kao nijedno – nad njim nebo, pod njim nebo

“Ja, Kristian Kaš, bivši NATO ratni huškač, sada borac za mir, hoću da se sretnem sa šefom NATO-a Jensom Stoltenbergom na bilo kojoj raspravi, bilo kada, u debati ispunjenoj činjenicama u kojima će objasniti zašto je NATO bombardovao srpski narod”. Ovako glasi deo javnog izazova koji je Kristian Kaš uputio generalnom sekretaru NATO-a i svom sunarodniku Jensu Stoltenbergu. Kaš je bivši oficir NATO-a i potparol KFOR-a koji je na Kosovu i Metohiji 1999. godine radio kao ratni novinar, o čemu je pisao i u prestižnom norveškom listu Aftenposten. Došavši u KFOR kao idealista, naivno misleći da će biti borac za pravdu i mir, Kristian opisuje kada je prvi put posumnjao u ispravnost “mirovne misije”, a potom i sa sigurnošću zaključio da je na pogrešnoj strani.
-Bio sam izričiti globalista, kad sam bio oficir NATO-a. Verovao sam u novi svetski poredak, “ljudska prava”, da je rat protiv Jugoslavije humanitarna intervencija, da idemo da branimo civile, da urazumimo “balkanske varvare”. Prvi put sam osetio da radimo nešto pogrešno 16. februara 2001. godine. Autobus Niš ekspresa je išao iz Niša prema Gračanici, a tamo ga je čekao Florim Ejupi i njegova ekipa albanskih terorista. Stavili su bombe ispod autobusa i dvanaest Srba je poginulo taj dan. I dan danas ne mogu da zaboravim miris leševa, zapaljene gume i metala. Onda sam se zapitao da li mi iz KFOR-a radimo pravu stvar, priseća se on. Nakon što je shvatio da je pod maskom humanosti postao saučesnik u zločinima, rešio je da se javno izvini srpskom narodu.
-Godine 2011. sam hteo da pravim priču o kosovskim Srbima i azilantima sa istoka. Norveška ih je vratila iz belgijskih kamp-prikolica, ne na Kosmet, nego u Beograd. Tamo sam radio svoj posao, pravio sam fotografije, ali kad sam došao kući, počeo sam da plačem. Plakao sam dva dana. Neko bi rekao da je to psihološka reakcija, posttraumatski stres, ali ja znam da je to direktna poruka od Hrista. Kada uperiš svoj prst u druge, tri prsta se vraćaju tebi. To je bio početak javne misije da tražim oproštaj od srpskog naroda. Marta 24. 2011. godine bio sam na RTS, tražio sam oproštaj.
Kakve su posledice napuštanja organizacije kao što je NATO pakt po Vas lično, ali i posledice prisustva NATO-a po Srbiju.
-Norveška ambasada zna ko sam i nije im prijatno što iznosim informacije u javnost i što imam veći uticaj u Srbiji od njih. Svakodnevno dobijam zahvalnice od Srba. Povremeno Norvežani kažu:”Nisi tražio oproštaj u ime svoje zemlje” i ja sam toga svestan, ja sam tražio oproštaj u svoje lično ime. Politički, imam 3 cilja: da pomognem Srbiji da nikada ne ide u NATO, da nikada ne ide u EU i da čuvamo Kosovo i Metohiju. Posledice intervencija NATO-a u Srbiji vidimo i dan danas. Skoro sam bio na konferenciji u Nišu na temu osiromašenog uranijuma. Posledica je kancer. Ako bi Srbija ušla u EU i u NATO, izgubila bi demokratiju, suverenitet i slobodu, a sloboda je najvažnija stvar za Srbina.
Ukoliko EU nije pravi put za Srbiju, a evidentno je da smo vojno nejaka zemlja da se suprotstavimo NATO paktu, na koji način se suprotstaviti?
-Ima mnogo načina. Recimo, kada je Putin bio u Srbiji, ja sam predložio da Srbija pita za S400 raketni odbrambeni sistem. Pre nekoliko dana sam razgovarao sa junakom, pukovnikom Zoltanom Danijem, vođom jedinice za vazdušnu odbranu koji je oborio F117 u blizini Šapca. Rusija bi mogla da dovede najveći ratni vojni brod na Dunav. Mislim da bi Rusija pomogla Srbiji, samo ako bi srpska Vlada pomoć zatražila. Nije veliki rizik za Srbiju da bi je NATO uveo u rat, NATO koristi ekonomsku moć, ali kad je u pitanju EU, to je u suštini antidemokratska organizacija, a predstavlja se kao organizacija za demokratiju i ljudska prava.
U Rambujeu, NATO je tražio pristup vazdušnoj, vodenoj i kopnenoj teritoriji bez kriminalne odgovornosti ili kompenzacije, kao i referendum. Sada imamo drugu situaciju, Rezoluciju 1244 i po međunarodnom zakonu Kosovo NIJE nezavisna zemlja i dok su Kina i Rusija u Savetu bezbednosti, Kosovo nikada neće imati svoje sedište u UN. Ima u nekim drugim organizacijama kao što su UEFA, FIFA, ali to je druga stvar.
U Rambujeu nije potpisano, Jugoslavija se branila životima. Rat je odneo toliko žrtava, a Kosovo ipak gubimo. Da li bi bilo pametnije da smo tada izabrali da sačuvamo bar ljudske živote?
- Velika je razlika između uslova u Rambujeu i Rezolucije 1244. Jugoslavija nije bila agresor, već se branila. Kosovo su oteli, a ne osvojili i to je ogromna razlika kada su u pitanju međunarodna prava.
Pre 6 godina sam razgovarao sa Torvaldom Stoltenbergom, on je bio pregovarač za mir i veliki srpski prijatelj. Dok je bio ambasador u Srbiji, rekao mi je da ne postoji nijedna nezavisna zemlja na svetu koja bi prihvatila uslove Rambujea. To nisu bili pregovori, već diktat. A njegov sin (Jens Stoltenberg) hoće da Srbiju uvede u NATO koji ju je bombardovao, koji je “obogatio” osiromašenim uranijumom, koji je doveo do kompletnog raspada sistema države, a pritom su glasali da njihova zemlja, Norveška, ne uđe u EU. Dakle, oni neće u EU, a na Srbiju se vrši pritisak da uđe u EU. Zato sam ja najveći protivnik Norveške ambasade i težim da imam veći uticaj na Srbiju od nje.
O statusu Kosova i stavovima sadašnje vlasti u odnosu na Miloševićevu, Kristian komentariše:
-Stvarno se nadam da je kod Vučića u pitanju samo politička igra i da neće zaista da prizna Kosovo, jer to nije rešenje. Vučić je u Miloševićevo vreme bio ministar informisanja, a sada... sada mi se čini da želi da sedi na dve stolice, jednom nogom u Evropi a drugom u Rusiji. Milošević je takođe igrao igre, ali nije našao zajednički jezik sa Zapadom, što je razumljivo da mu je bilo teško dok Vilijam Voker dolazi na Kosovo sa svojim kriminalcima da pravi lažne priče za Račak i sl. Svakako, učinio je dobru stvar što nije potpisao u Rambujeu.
Stvari treba sagledavati u kontekstu vremena. Milošević je bio predsednik države u trenutku kada nije imao ni jednog prijatelja. Rusija je bila na kolenima, Kina nije mogla da pomogne, Srbija je bila sama u borbi protiv celog sveta i bila pod sankcijama. Ali, u pitanju je bio suverenitet i čast. On je sam, boreći se i protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, sačuvao sve fabrike, napravio Rezoluciju 1244, sačuvao Republiku Srpsku. Danas, kada je Srbija u neuporedivo boljim okolnostima nego tad, kada su globalna kretanja povoljnija, vlast ne može da sačuva to što je sačuvao on u jednoj društvenoj kataklizmi. Zapravo, ja se nadam da će vlast biti razumna i da cena ulaska u EU nikada neće biti Kosovo i Metohija. Neke manje zemlje nisu priznale Kosovo, i Ivica Dačić je učinio dosta dobrih stvari po tom pitanju, ali neophodno je da priznanje povuku i veće zemlje. Važno je da Rusija i Kina nisu priznale Kosovo.
Na koji način bi se moglo doći do rešenja “kosovskog pitanja”, šta se konkretno može preduzeti da suverenitet države ostane neokrnjen?
- Kosovo je duhovni identitet Srbije. Borba se mora nastaviti i nadam se da će sve više Srba ići češće tamo u posete, kupovati nekretnine. Tamo je trenutno za Srbe težak život, nije bezbedno, ali Kosovo nije samo teritorija i Vlada mora nastaviti pregovore i obezbediti narodu slobodno kretanje. Prvi korak bi po mom mišljenju bio ukidanje rominga. Predlagao sam da Amerikanci zatvore bazu Bondstil. Ne postoji lako rešenje, ali postoji nada. Američka vlada će pasti, globalistički sistem kojem pripadaju i NATO i EU. Srbija možda ima priliku da pomogne Trampu da pobedi na izborima informacijama koje poseduje, pa da Tramp, iako gleda samo interese svog naroda, možda uzvrati uslugu povlačenjem priznanja Kosova. Ako mi otkrijemo istinu o Račku, Džon Vajden i Hilari Klinton koji su protivkandidati Trampu, neće moći da pobede, Tramp će ih srušiti na izborima, a tu je naša prilika.

“Februar 16. 2001. godine je jedan od najvažnijih dana u mom životu. Albanski teroristi predvođeni Florimom Ejupijem čekali su sa improvizovanom eksplozivnom napravom pored Podujeva u Kosmetu. Bomba je ubila 11 ljudi, takođe i malog Danila, starog 2 godine i njegove roditelje. Bio sam na mestu dešavanja sat i po nakon eksplozije. Ejupi je kasnije osuđen na 40 godina zatvora, ali je ubrzo pušten zbog “nedostatka dokaza”. Ali u to vreme takođe radio za CIA, i uspeo da “pobegne” iz američke vojne baze Bondstil…. Tog dana sam se zapitao da li smo bili u pravu kada smo krenuli u rat protiv Jugoslvije. I dan danas se sećam mirisa delova tela i krvi. Nikad ne zaboravimo žrtve, i ne odustanimo od borbe za pravdu.”

DEO PISMA KRISTIANA KAŠA NAPISANOG 1999. GODINE U PRIŠTINI
Drugog februara bio mi je 28. rođendan, i to je bio prilično eksplozivan dan. Popodne smo dobili izveštaj da je autobus UNHCR-a pogođen protivtenkovskom raketom, a ubijena su dva Srbina. To je bio neizazvan napad na nevine civile, a autobus je bio pod zaštitom KFOR-a. U ovakvim situacijama, važno je da informativni tim radi efikasno, a moja odgovornost je da koristim Internet da svetu ispričam o napadu.
Dan nakon napada, odvezao sam se na mesto napada. Novinarima nije bilo dozvoljeno da vide razneseni autobus, ali sam zajedno sa još trojicom policajaca video kakvu štetu može raketa učiniti. Nije prijatno iskustvo. Unutar autobusa bilo je krvi svuda i delovi mesa preko sedišta. Mora da je to bila noćna mora za putnike, i čudo je da su samo dva od 49 putnika poginula.
KFOR će biti ovde dugo vremena, ali mislim da možemo napraviti razliku ako ostanemo ovde dovoljno dugo da učinimo nešto u vezi sa mržnjom između različitih etničkih grupa. Skoro 70 procenata stanovništva ovde je ispod 30 godina, i trebalo bi da bude moguće promeniti mišljenje i transformisati ih u produktivne članove zajednice. Međutim, takva populacija takođe može biti veoma opasna ako se ne zadovolje osnovne potrebe. Mladi ljudi moraju da osećaju da oni čine razliku. Ako ne, ovaj projekat ide nizvodno. Pomolimo se za pomirenje srca Kosova.