KRIVINA U OGLEDALU
Ahmad iz Avganistana
Te večeri sam bio veoma spokojan i srećan. Upravo sam sa sinom, odnedavno tinejdžerom, konačno odgledao Džokera. Komentarisali smo fenomenalan film koji nam je duže od dva sata držao pažnju i nastavili da tamanimo kokice iz bioskopa.
Ostalo je još oko sat i po do novog dana. Napolju je bilo hladno, činilo mi se najhladnije od kraja Miholjskog leta. Taman smo prešli ulicu, pogledi su nam se sudarili sa čovekom koji je vukao neki neveliki kofer, dok je dvoje dece stajalo iza njega. Izvinio mi se što me zaustavlja na ulici i to na odličnom engleskom jeziku. Predstavio mi se kao Ahmad ih Avganistana. Migrant, shvatio sam. Ahmad me je u centru Beograda u pola 11 uveče pitao kako da stigne do Niša. Samo na tren sam pomislio da me zavitlava, a onda sam ipak postao svestan njegove nemoći u zemlji Srbiji. Rekoh mu da do Niša ima skoro 250 kilometara, da je sada veoma kasno i da ne veruje da ima autobusa iz Beograda za Niš u ovo vreme. O vozu nisam ništa rekao, jer i da ima voza ne bih znao da mu kažem odakle polazi, pošto u Beogradu više nema stare železničke stanice.
Bio je dovoljan njegov pogled, pun razočarenja, da me udari poput malja. Taj pogled je govorio o svoj muci sa kojom su migranti suočeni sami u potpuno stranoj zemlji i to ne baš prijateljski raspoloženoj prema migrantima iz Avganistana, Iraka, Sirije... Video sam da mu je veoma stalo da stigne do Niša. Pokušao sam da mu objasnim da, dole ispod Zelenog venca, mora da postoji neki centar za migrante, da se tu okupljaju ljudi koji spas traže u državama Evropske unije, ali mi je samo odmahnuo rukom. Ne znam šta mu je to značilo, ali ne bi me iznenadilo da je i tamo neka muljačina u pitanju i da to ljudi izbegavaju.
Za sve to vreme, njegova, kako mi je rekao, ćerka i sin, značajno mlađi od mog tinejdžera su nas gledali, a da nisu trepnuli. Ahmad mi je uporno govorio da mora da stigne u Niš, a ja odgovarao da ne znam kako tamo da stigne. Onda me je presekao i rekao da će morati još jedno veče sa dvoje dece da prespava u parku. Tada se i moj tinejdžer uključio u priču. Današnja deca, zahvaljujući modernim tehnologijama. Mnogo su spretniji sa stranim jezicima nego što smo to bili mi u njihovom dobu. Ponudio je male Avganistance kokicama iz bioskopa koje su oni prihvatili.
Ahmad mi je pričao kako je hladno i kako ne zna gde će i šta će, ali iz nekog razloga je morao da stigne do Niša. Rekao je da nema novaca i da se nada da karta do Niša nije skuplja od pet evra. Mnogo se razočarao kada sam mu rekao da je sigurno skuplja. Nismo mnogo još razgovarali da me je upitao da li imam da mu dam nešto para. Nisam imao gotovine kod sebe, odlazak u beogradski bioskop ume da košta. Tu me je malo pokolebao. Cela ova priča da bi me na kraju pitao da mu dam neki novac. Rekao sam da mi je žao i poželeo mu puno sreće i da stigne u Niš. Razišli smo se. Svako je otišao na svoju stranu, ali moram da priznam da mi je ceo ovaj slučaj veoma teško pao.
Mnogo toga mi je vrtelo po glavi. Kakva je njega muka naterala da iz Agvanistana stigne do Srbije? Kako će i šta će dalje? Da li će ta deca, ipak, da prenoće negde gde je toplo, ili će ih Ahmad stvarno uspavati u parku? Ma, možda me samo folira, rade za nekoga i traže ljudima lovu? Ali, mnogo dobro priča engleski, čudno je to.
Morile su me razne stvari, ali preovladao je neki mir što će moj tinejdžer spavati u lepom i toplom, što neće morati da gleda oca kako luta nepoznatim ulicama nekog grada za koji ni ne zna da postoji i da traži od nepoznatih ljudi novac. Nekako smo srećni i zadovoljni. Ej, pa nas dvojica smo, ipak, odgledali Džokera, a Ahmad možda ni ne zna da je taj vrhunski film snimljen.
Znam da je u Srbiji puno ljudi koji na migrante gledaju sa podozrenjem. Te su svi vojno sposobni, te imaju skupe telefone, te puni su para, te plaća iz Al Kaide, te sigurno će u nekom trenutku da budu bombaši samoubice širom Evrope... Ne znam. Gledam to malo drugačije. To su ljudi od krvi i mesa, ta deca su došla odnekle. Niko ih ništa nije pitao. Samo su ih uzeli za ruku i poveli u daleku i duboku neizvesnost, u Niš.
Kada sam stigao kući gledao sam vesti. U vestima je bilo reči o tome da je centar za prijem migranata u Nišu i da se odatle raspoređuju po prihvatilištima. Opet sam pomislio na Ahmada i njegove dvoje dece. Na mog tinajdžera nisam, jer znam da je mirno zaspao u toplom i čistom.
Ostalo je još oko sat i po do novog dana. Napolju je bilo hladno, činilo mi se najhladnije od kraja Miholjskog leta. Taman smo prešli ulicu, pogledi su nam se sudarili sa čovekom koji je vukao neki neveliki kofer, dok je dvoje dece stajalo iza njega. Izvinio mi se što me zaustavlja na ulici i to na odličnom engleskom jeziku. Predstavio mi se kao Ahmad ih Avganistana. Migrant, shvatio sam. Ahmad me je u centru Beograda u pola 11 uveče pitao kako da stigne do Niša. Samo na tren sam pomislio da me zavitlava, a onda sam ipak postao svestan njegove nemoći u zemlji Srbiji. Rekoh mu da do Niša ima skoro 250 kilometara, da je sada veoma kasno i da ne veruje da ima autobusa iz Beograda za Niš u ovo vreme. O vozu nisam ništa rekao, jer i da ima voza ne bih znao da mu kažem odakle polazi, pošto u Beogradu više nema stare železničke stanice.
Bio je dovoljan njegov pogled, pun razočarenja, da me udari poput malja. Taj pogled je govorio o svoj muci sa kojom su migranti suočeni sami u potpuno stranoj zemlji i to ne baš prijateljski raspoloženoj prema migrantima iz Avganistana, Iraka, Sirije... Video sam da mu je veoma stalo da stigne do Niša. Pokušao sam da mu objasnim da, dole ispod Zelenog venca, mora da postoji neki centar za migrante, da se tu okupljaju ljudi koji spas traže u državama Evropske unije, ali mi je samo odmahnuo rukom. Ne znam šta mu je to značilo, ali ne bi me iznenadilo da je i tamo neka muljačina u pitanju i da to ljudi izbegavaju.
Za sve to vreme, njegova, kako mi je rekao, ćerka i sin, značajno mlađi od mog tinejdžera su nas gledali, a da nisu trepnuli. Ahmad mi je uporno govorio da mora da stigne u Niš, a ja odgovarao da ne znam kako tamo da stigne. Onda me je presekao i rekao da će morati još jedno veče sa dvoje dece da prespava u parku. Tada se i moj tinejdžer uključio u priču. Današnja deca, zahvaljujući modernim tehnologijama. Mnogo su spretniji sa stranim jezicima nego što smo to bili mi u njihovom dobu. Ponudio je male Avganistance kokicama iz bioskopa koje su oni prihvatili.
Ahmad mi je pričao kako je hladno i kako ne zna gde će i šta će, ali iz nekog razloga je morao da stigne do Niša. Rekao je da nema novaca i da se nada da karta do Niša nije skuplja od pet evra. Mnogo se razočarao kada sam mu rekao da je sigurno skuplja. Nismo mnogo još razgovarali da me je upitao da li imam da mu dam nešto para. Nisam imao gotovine kod sebe, odlazak u beogradski bioskop ume da košta. Tu me je malo pokolebao. Cela ova priča da bi me na kraju pitao da mu dam neki novac. Rekao sam da mi je žao i poželeo mu puno sreće i da stigne u Niš. Razišli smo se. Svako je otišao na svoju stranu, ali moram da priznam da mi je ceo ovaj slučaj veoma teško pao.
Mnogo toga mi je vrtelo po glavi. Kakva je njega muka naterala da iz Agvanistana stigne do Srbije? Kako će i šta će dalje? Da li će ta deca, ipak, da prenoće negde gde je toplo, ili će ih Ahmad stvarno uspavati u parku? Ma, možda me samo folira, rade za nekoga i traže ljudima lovu? Ali, mnogo dobro priča engleski, čudno je to.
Morile su me razne stvari, ali preovladao je neki mir što će moj tinejdžer spavati u lepom i toplom, što neće morati da gleda oca kako luta nepoznatim ulicama nekog grada za koji ni ne zna da postoji i da traži od nepoznatih ljudi novac. Nekako smo srećni i zadovoljni. Ej, pa nas dvojica smo, ipak, odgledali Džokera, a Ahmad možda ni ne zna da je taj vrhunski film snimljen.
Znam da je u Srbiji puno ljudi koji na migrante gledaju sa podozrenjem. Te su svi vojno sposobni, te imaju skupe telefone, te puni su para, te plaća iz Al Kaide, te sigurno će u nekom trenutku da budu bombaši samoubice širom Evrope... Ne znam. Gledam to malo drugačije. To su ljudi od krvi i mesa, ta deca su došla odnekle. Niko ih ništa nije pitao. Samo su ih uzeli za ruku i poveli u daleku i duboku neizvesnost, u Niš.
Kada sam stigao kući gledao sam vesti. U vestima je bilo reči o tome da je centar za prijem migranata u Nišu i da se odatle raspoređuju po prihvatilištima. Opet sam pomislio na Ahmada i njegove dvoje dece. Na mog tinajdžera nisam, jer znam da je mirno zaspao u toplom i čistom.
N. K.
Najnoviji broj
18. april 2024.
