(31. decembar 2019.)
JEDNA NOVOGODIŠNjA PRIČA

Znaš medo, baš sam srećan

Znaš medo, baš sam srećan
-Znaš medo, sinoć nam je bio Deda Mraz, video sam ga, malo, samo tačkicu, morao je da ide dalje, kod drugih drugara, ali sam ga čuo, sve, irvase, sanke, zvonce – govorio je svojoj igrački jedan mališan, usta još crvenih od karamelizovanog crvenog šećera, glazure oko jabuke koju je jeo u slast.
-Ima i za tebe, dodao je.

-Nisam verovao da će doći, uplašio sam se da će me zaboraviti, spremio sam baš lepe kolače sa mamom, sačuvao sam i mleko, on je pojeo dva, popio nekoliko gutljaja i otišao dalje, ostavio mi poklone. Znaš medo baš sam srećan, sve što sam poželeo, ispunilo se – učestvovao je i dalje u zamišljenom dijalogu.
-Znam da nema snega, ali sam ja kriv, poželeo sam ga, ali nisam rekao koliko da traje, bio je noćas i nestao, drugi kažu da nije, a jeste, video sam. Ja sam kriv, sledeći put ću poželeti da ga svi vide, da ga bude više i da se svi raduju – reče i zagrli čvrsto omiljenog ljubimca...

Na vratima jedine sobe stajao je otac borivši se da ne zaplače od sreće, osmeh nikada u životu nije imao iskreniji.
To je bilo samo jutro posle večeri, sedam, osam sati posle nagoveštaja loše noći i nemirnog odlaska u postelju. Legao je ophrvan brigama i tugom, tog 31. decembra...

Najednom je sedeo u prostoriji koja je predstavljala nekakav spoj kuhinje i dnevnog boravka. Sedeo je za stolom zagledan u jednu tačku, ne zna ni on u koju. Napolju je hučao zimski vetar, dopirala je do njega i škripa, čini se, nedovoljno čvrsto zatvorene kapije, iako u blizini takve nije bilo. Ipak, ta pojedinost ga nije dovoljno motivisala da ustane i pogleda sa malog prozorčića iznajmljenog potkrovlja stare kuće. Nije se osećao dobro i jedino čemu se prepuštao bile su brige kojih beše na pretek, ali se jedna izdvajala. Sve drugo, ništa je do usputno i nevažno, nadasve prolazno.

Pored ukrštenih šaka na klimavom stolu stajao je komad presavijenog papira i tacnica sa mrvama od kolačića koje je pojeo. To i ništa više, tužan prizor. Trglo ga je jedno „Dobro veče“. Na vratima je stajao, glavom i bradom, punački veseli starac u crveno belom odelu, sa debelim crnim kaišem oko struka, sedom bradom i osmehom što pleni ili iritira, zavisno od raspoloženja posmatrača. Ni prizor Deda Mraza, ni pojava nekoga van porodice u već kasne sate, iza zaključanih vrata, nisu iznenadile čoveka. Bes i razočarenje su sputavali očekivana pitanja: Ko si ti? Šta radiš ovde? Samo je pogledao i odmah skrenuo pogled vrativši glavu u prvobitni položaj.

-Nisi baš u prazničnom raspoloženju? – pitanjem poče konverzaciju baš gost.
-Odlično zapažanje, nadam se da se i ti osećaš malo lošije, jer si ti kriv – odgovori otac
-Znam na šta misliš, bar pretpostavljam, ali ajde da pitam zbog čega?
-Ovo je za tebe – kaže čovek pruživši posetiocu hartiju sa stola.
Ispostavilo se da je to pismo njegovog petogodišnjeg sina sa željama za Deda Mraza. Pažljivo je posmatrao crteže svog obožavaoca, jer slova još nije znao.
-I dalje mi je potrebno razjašnjenje za moju krivicu – veli Deka, ne skidajući blagi osmeh s lica.
-Čoveče, živimo u iznajmljenom potkrovlju, spavamo nas troje u jednoj sobi, imamo dve prostorije i ostavu punu hartije, nekih starih novina koje treba da izbacim, ali će kada to uradim sve biti još praznije. Vlasnik je dolazio juče, preturao nešto tu i ponovo me podsetio da to učinim, koliko taj dan ili danas, kao da je to najvažnija stvar na svetu, on je star i ne može, a dete želi, kao svako dete nešto što ja ne mogu da ispunim. Želi sneg u ovoj noći, a na nebu su zvezde, ispod oštar vazduh, želi da vidi tebe, spremio ti je i ove kolače (prineo mu je mrvice sa tacne), čašu mleka koje toliko voli, slučajno sam ga i ja probao malopre. Vidiš na ovom crtežu? Ovo ste ti i on. Ovo je karamelizovana jabuka. Pričao je o njoj i gazdi, okićena jelka sa poklonom ispod, a sve tačkice su sneg. Ništa ne mogu od toga, a slagao sam ga kada sam ga uspavljivao, rekao sam da se čuda događaju, a ja znam da ne. Pružio sam mu samo potucanja po iznajmljenim delovima kuća, a i ta jabuka mi deluje neostvarivo – završio je svoj monolog iskrenosti domaćin.
-Misliš da je sve propalo, da će se probuditi tužan?
-Da, jer mi ulepšava detinjstvo što veruje da ćeš mu ispuniti želje, jer je bio dobar, a ti i ne postojiš.
-Kako ne postojim, sedim tu pred tobom.
-Matematika kaže da ne postojiš, život se u potpunosti slaže, znam i da je ovo san.
-Sve si pogrešno razumeo. Ako odeš u Laponiju, nećeš me naći, nećeš ni na Severnom polu, ni bilo gde, irvase možda, ali ne ove moje vesele sa crvenim njuškama, ali je nisam neko ko donosi čuda, ja sam samo oblik želje, motiv i snaga. Razočaravši se u mene, razočarao si se u sebe, ali dok postojim, makar i kao ironija, postojim u tebi i svakome kao onaj krajnja radost za druge koju možeš doneti ti i svako – rekao je Deka i otišao.... nije otišao, iščezao je u javi posle buđenja. Otac se probudio, to je učinio tiho i supruzi, a potom su se zajedno iskrali u drugu prostoriju da ne probude svog potomka.

Iz ostave je otac uzeo stare papire, još dovoljno bele i počeo da ih cepka na sitne komade.
-Vidi ovo? – reče otac pokazavši tri uvijene jabuke sa crvenom oblogom uvijene u foliju
-Da li je moguće da je to ostavio gazda? – pita majka.
-Ne znam, nemamo vremena da razmišljamo – kaže čovek i nastavi.
Majka je odvajala šarene komade, gužvajući ih i oblikujući u loptice. Deo je umotala u papirne salvete, raznobojne, nekvalitetne, vezivajući na vrhu končićem. Uz to je na nekoliko zadenula iglice jelke koje su se našle verovatno na đonovima cipela, a sada na podu doma.
-Za tri minuta ga probudi tačno – zaključi dogovor otac posle sata intenzivnog rada supružnika i ode iskravši se kroz vrata.

Užurbano majka u sobu unese malu jelku koju je nekoliko dana ranije pronašla kraj đubrišta, donela je uz snove o kićenju, iako nije znala čime će je okititi. Nabacala je šareni papir, zgužvane loptice i one ukrašene salvetama, povezane končićem. Ispod je stavila jabuke. Duboko je uzdahnula i lagano dodirnula dete koje je spavalo sa svojim plišanim medom u naručju.

-Dušo, Deda Mraz.
Kao da su to bile čarobne reči, mališan se probudio.
-Gde? Još bunovan izgovori, nedovoljno jak da ustane iz kreveta.
-Vidi – kaže majka usmerivši pogled njemu ka prozorskom staklu.
Mnogo komadića belog novinskog papira padalo je sa krova.
-Sneeeeeeg!!! – uzviknuo je mališan i radosno podigao ruke u vis.
-Daaaa – kaže uz blaženi osmeh majka. Kroz improvizovani fišek napolju, otac je oponašao zvukove kopita zvoneći starim zvonom koje je odavno bilo među zarđalim predmetima zateknutim u podrumu.
-Morao je brzo da ode Deda Mraz, čekaju ga druga deca, čuješ ga kako ga vuku irvasi- naglasi žena dok tišina ne prekide i jedno i drugo.
-Čujem, ali želim da ga vidim – već pomalo tužno kaza dete posle nekoliko trenutaka apsolutne tišine u sobi.
Izgledalo je da rešenja nema za tu situaciju, ali majku sin još jednom iznenadi.
-Vidim ga malo i brzo skrenu pogled ka mestu gde je uveče ostavio kolače i mleko – pokaza prstom ka jednoj zvezdi na nebu, severnjači koja je jače sijala od drugih.
-Pa da – veli majka.
-Jeste on, sada vidim.
-Rekla sam ti da će doći, sada se vrati na spavanje, sutra ćemo otvoriti poklone, tu je i jelka.
Pogleda mališan, dok mu se snene oči ozariše još jednom. Čvrsto zagrli majku, uze medu u naručje i vrati se carstvu snova. Majka izađe iz sobe, tiho otvori ulazna vrata na koja uđe promrzli suprug. Pre odlaska na počinak sakrio je zvono, otkrio je veliki osmeh pošto mu je ona samo klimnula glavom na njegovo upitno uzdizanje čela. Zajedno su otišli na počinak. Tek je prošla ponoć.

-Srećna Nova godina – kaže otac voljenoj
-Srećna i tebi – odgovori svom draganu ona.
Dušan Blagojević

Najnoviji broj

22. oktobar 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa