Spoznaj sebe i svet

-Umetnost mi je oduvek predstavljala uživanje kao i izazov kroz stvaranje. Istraživanje izražajnih mogućnosti u likovnom radu podrazumeva intuitivan, ali i kompleksan pristup i stalno testiranje sebe kroz korake koje treba preduzeti. Od kad znam za sebe volim da crtam, zbog čega sam išla na časove slikanja, dok mi je posle završene Šabačke gimnazije umetnički fakultet bio razuman izbor u pogledu interesovanja. Gomila prizora i dela sa kojima sam se susrela tokom života, raznih umetničkih i književnih, su dodatno podstakli moju želju. Umetnički izraz podrazumeva potrebu za stvaranjem, analizom i zapažanjem detalja i pokušaj posmatranja sveta kroz jedan širi kontekst - kaže za „Glas Podrinja“ o svojim prvim koracima u svetu kreativnog stvaralaštva, mlada šabačka umetnica Ivana Jelić.
Primetno je da latinski nazivi dominiraju u nazivima samostalnih izložbi, kao i pojedinačnih dela. Da li za to postoji određeni razlog?
Pokušaj da se delo definiše i imenuje pomaže da se ono objasni, ali na jedan način je i kontradiktorno. Postoji mogućnost da naziv previše ograniči interpretaciju i time skrene pažnju sa suštine ukoliko je umetnikova namera bila da predstavi nešto što nije lako opisati rečima. Određeni latinski citati su mi odgovarali kao izbor za neke od naziva jer iako upućuju na nameru, odlikuje ih istovremeno dovoljna širina da ne ograniče njeno značenje. Na primer, Nosce te ipsum (Upoznaj sebe) sam smatrala prikladnim za naziv samostalne izložbe, održane u Biblioteci šabačkoj, jer upućuje na analizu i kompleksnost čoveka koji mi je glavni motiv i odnosi se na stalnu potrebu za samootkrivanjem i razumevanjem. Takođe, upotreba latinskih naziva može da predstavlja i jedan vid podsećanja na vredna, a možda zaboravljena značenja.
Često govorimo kako umetnik ima posebno oko, da drugačije vidi svet, doživljava stvarnost koja ga okružuje. U kojoj meri je istinita ta tvrdnja?
Naizgled obični motivi mogu imati naročitu lepotu na umetničkim delima. Umetnik zapaža i bira detalje ali ih dalje oblikuje kroz sopstveni izraz pri čemu im pridaje značaj. On polazi od vidljive spoznaje sveta, ali delo gradi na svojstven način, pri čemu predstavlja jedan vid nove, umetničke, stvarnosti. Umetnost podstiče na razmišljanje jer nas izmešta iz konteksta svakodnevice i nagoni da stvari sagledamo na nov način. Zato se u posmatranju umetničkog dela može doći do više zaključaka kako bi pokušali da se približimo njegovoj pretpostavljenoj suštini. U osnovi pomenutog je potreba za stalnim preispitivanjem sveta i ali na jedan način i sebe.
Centralni motiv tvojih dela je ljudska figura, tamniji tonovi. Zbog čega si se opredelila za taj element kao osnovu inspiracije?
Časovi crtanja često uključuju studiju modela, pri čemu sam otkrila interesovanje ka prikazu ljudske figure i njenim izražajnim mogućnostima. Smatram da je čovek večan i neiscrpan motiv zbog samosvesnosti pojedinca. Ujedno je i prvi motiv koji se javlja u likovnom izrazu čoveka, još u predškolskom dobu. Ekspresivnost ljudske figure, naročito kroz portret, je neiscrpna jer smo po prirodi društvena bića. Ekspresivnost se ne odnosi samo na prenaglašene izraze, pošto i ograničena ekspresija može imati kompleksnu priču, a koja je u skladu sa čovekovim unutrašnjim svetom. Trudim se da kroz jednostavnost motiva i likovnih elemenata predstavim svoj rad, zbog čega često pronalazim komfor u korišćenju valera. Odnos svetlih i tamnih površina mi omogućava da predstavim formu i postignem željeni efekat.
Crtež je osnova likovnog stvaralaštva, ali mladi umetnici u nameri da budu autentični, privuku pažnju često zapostave crtež.
Činjenica je da usavršavanje crteža znači dosta za umetničku praksu i da dobar crtež predstavlja solidnu osnovu za dalji likovni rad. Iako u kontekstu savremene umetničke prakse klasičan crtež predstavlja samo jednu mogućnost, neosporan je potencijal kojim raspolaže. Razumljiva odluka je pronaći način izražavanja koji smatramo bliskim i koji nam omogućuje da uspešnije prenesemo ono što nameravamo. U primeru sopstvenog umetničkog rada, crtež zato ima poseban značaj.
Da li inspiracija prethodi odlasku pred platno, ili umetnik „traži“ podsticaj pred belinom platna/papira?
Neosporno je da umetnički rad odlikuje dosta prethodnog planiranja, ali je teško zanemariti eksperimentalni pristup koji se ogleda u neplaniranosti umetnikovog razmišljanja. Belina papira može biti izazov za skice i intuitivna i brza rešenja. Kroz ove crteže, tj krokije, inspiracija dolazi do izražaja i formira se okvirna ideja. U slučaju studioznog rada, pokušam da isplaniram proces i potrebne korake da se ona ostvari. Znači mi da imam predstavu o procesu rada, iako je to nekad teško ispuniti. Početna zamisao često drugačije izgleda na samom platnu, zbog čega u toku rada dosta dolazi do neplaniranih promena kao i dosta odluka. Obe tvrdnje mogu biti tačne jer se polazi od prethodne inspiracije i okvirne ideje koja pun oblik dobija tokom rada. Stvaralački proces odlikuje dosta pokušaja, sliku često više puta u potpunosti preslikam i menjam tokom rada, dok ne uspem da se približim i ostvarim koliko je moguće idealnu zamisao.
Koliko stvaralac ostavlja na delu svoj trag, deo unutrašnjeg bića, a koliko je delo produkt onoga što vidi?
Umetnik doživljava i rekonstruiše stvarnost na svojstven način i iako delo ima koren u stvarnosti u kojoj nastaje, ono je pre svega jedinstven izraz onoga koji ga stvara, izbora koje pravi tokom rada, donesenih na osnovu njegovog dotadašnjeg iskustva i saznanja. Ovo ne znači da je delo doslovce otelotvorenje, već da predstavlja nešto što neosporno nastaje kao deo kompleksnog i neponovljivog procesa i da time upućuje na isti. Umetnička zamisao ne podrazumeva samo lični izraz već i umetnikov osećaj za formu i likovnost. Obzirom da čoveka odlikuje bogat unutrašnji svet, teško je delo sagledati isključivo logički i bez daljih referenci. Na taj način bi izgubilo svoj suštinski značaj koji se ogleda u preispitivanju viđenog.
Da li slike imaju univerzalnu poruku, ili je na posmatraču da „uhvati“ nevidljive niti i donese lični sud na osnovu impresije?
Umetnikovoj nameri se posmatrač približava na osnovu sopstvenog suda i tačke gledišta. Prilikom spoznaje dela on na jedan način teži da se prepusti i da se približi njegovoj suštini. Međutim, potpuno značenje uvek izmiče zato što je kod posmatrača stalno prisutan element samoposmatranja i preispitivanja vidljivog. Umetnik kroz delo često pokuša da prikaže nešto što nije moguće opisati rečima. Delo nakon nekog vremena i za umetnika može imati novo značenje jer se on kao jedinka menja tokom života i nije fiksirana i nepromenljiva celina. Nevidljivom sadržaju, kao poruci dela, se samim tim teži, ali on nije objektivna vrednost, tako da se u trenutku percepcije tek nadzire ukoliko je izraz jasan.
Šta bi za umetnika bila distopija, a šta utopija u današnje vreme?
Umetnički rad predstavlja primer šireg shvatanja pri čemu je teško doći do konkretnog zaključka, samim tim i generalizovati određeni pojam. Umetnici mogu stvarati u istom vremenu i prostoru ali njihov rad će i dalje biti različit i neponovljiv jer će stvarati pod sopstvenim uslovima i namerama. U jednom smislu umetnički proces može da se posmatra kao utopija i ispunjenje umetničke prakse. On podrazumeva pre svega uslove za stvaranje i izraz kao harmoničan proces i njegovo ostvarenje. U savremenom vremenu pojedinac je naročito otuđen, današnjicu odlikuje haotičnost zbog količine informacija i gomile posredovanih vrednosti kojima se gubi suština. Apsurdno je izdvojiti čoveka od svakodnevnog iskustva i doživljaja i ograničiti njegov unutrašnji svet na logičke zaključke. Činjenica je da gomila prizora koje vidimo i način na koji ih doživljavamo utiče na formiranje našeg celokupnog utiska o svetu. Haotičnost savremenog života tome ne ide u prilog i neosporan je pokušaj čoveka da se identifikuje i ostvari vezu sa sopstvenom prirodom. Smena konflikata i njihovog ispunjenja se na ovaj način može posmatrati u sklopu pojedinca u vidu kontrastnog odnosa distopija-utopija, nesklad-harmonija.

Ivana Jelić je rođena u Šapcu. Završila Šabačku gimnaziju. Diplomirala na osnovnim i master akademskim studijama Primenjenog slikarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. 2019. godine doktorirala na istom fakultetu sa prosečnom ocenom 10,00, pod mentorstvom profesorke Milke Vujović Stojanović. Izlagala je na više samostalnih i kolektivnih izložbi i projekata.