Proslava jubileja u OŠ „Laza K. Lazarević
ŠEST DECENIJA DOMA U MASARIKOVOJ
„Lazina” škola je, davne 1960. godine, započela svoj rad u objektu sazidanom u Masarikovoj ulici br. 136 koji je tada svečano otvoren, a u kojem se, i dan danas, odvija nastavni proces. Kako je vreme prolazilo, tako se škola širila, razvijala i „živela”, a od zaborava su sačuvane i neprocenjive uspomene o tome kako je ona nekada izgledala
Dan škole u OŠ „Laza K. Lazarević” tradicionalno se obeležava 13. maja, na datum rođenja velikana srpske književnosti, humaniste, lekara i akademika Laze K. Lazarevića.
S obzirom na to da se nastava i dalje realizuje na daljinu, učenici ove školske godine, nažalost, neće biti u prilici da u Šabačkom pozorištu prikažu ono što su mesecima vredno pripremali sa svojom nastavnicom srpskog jezika, ali će u sklopu „Lazine nedelje”, u njegovu čast, biti realizovano niz edukativnih sadržaja usmerenih na lik i delo velikog Laze sa ciljem da se svim učenicima približi njegov značaj u istoriji srpskog naroda i time, još jednom, podseti na važnost obrazovanja i školstva.
„Lazina” škola je, davne 1960. godine, započela svoj rad u objektu sazidanom u Masarikovoj ulici br. 136 koji je tada svečano otvoren, a u kojem se, i dan danas, odvija nastavni proces. Kako je vreme prolazilo, tako se škola širila, razvijala i „živela”, a od zaborava su sačuvane i neprocenjive uspomene o tome kako je ona nekada izgledala.
Šezdeset godina postojanja, opstajanja i nade za budućnost predstavlja jubilej kojim se ponose svi oni koji su kao učenici, nastavnici, direktori, stručni saradnici, pomoćni i administrativni radnici obeležili „Lazinu” školu i u nju utkali pravičnost, ljubav, saosećajnost i ono što je osnovna školska delatnost – obrazovanje generacija od kojih su pojedinci postali veliki umovi značajni u različitim društvenim sferama širom sveta i naše zemlje.
Zahvaljujući Zdravku Jadranoviću, penzionisanom nastavniku fizike i hemije, odškrinuli smo vrata uspomena i sa nostalgijom u glasu pomenutog nastavnika, koji je svedok prošlog vremena i okolnosti, prisetili smo se nekih značajnih trenutaka važnih za „Lazinu” školu i činjenicu što je ona, zapravo, danas. Dragocena sećanja nastavnika Zdravka približili su nam školu i način njenog funkcionisanja pre tačno šezdeset godina.
„Lazina” škola je tada premeštena iz zgrade Gimnazije i sa radom je počela na adresi na kojoj se i danas nalazi. Ona se vremenom nadograđivala i razvijala, a šezdesetih godina 20. veka imala je dva krila u kojima je bilo rasporođeno šesnaest učionica i dve male kancelarije u kojima su bili direktor škole i sekretar sa blagajnikom. Od spomenutih šesnaest učionica, četrnaest je bilo namenjeno za nastavu koju je tada pohađalo tri odeljenja osmog razreda i pet odeljenja sedmog razreda, a po dve učionice su bile namenjene za učenike od prvog do šestog razreda. Ostale četiri učionice su bile namenjene za nastavničku kancelariju, radionicu za tehničko vaspitanje u kojoj su praktične vežbe prikazivali majstori različitih zanata, muzički kabinet i improvizovanu salu za fizičko vaspitanje.
Radilo se, takođe, u dve smene, ali je radna nedelja obuhvatala šest radnih dana, što danas nije slučaj. Prvi direktor škole u novootvorenom objektu bio je Miodrag Urošević, a potom su se smenjivali: Miodrag Gajić, Bogdan Sekendek, Maksim Antonić, Milutin Šarčević, Slobodan Bogdanović i sadašnji direktor škole Milan Blagojević.
Pedagoško-psihološka služba i socijalni radnik su tada radili u okviru Pedagoško-psihološkog zavoda na nivou grada i oni su, u skladu sa svojim zaduženjima, vršili nadzor i zajedno sa direktor škole, a na osnovu platnih razreda, odlučivali o ličnom dohotku zaposlenih na koji je uticao radni staž i rezultati rada koji su vrednovani na osnovu trostepene skale: nezadovoljava, zadovoljava i ističe se.
I tih godina se, kao i danas, veoma brinulo o bezbednosti učenika, tako da niko od njih, za vreme malih i velikih odmora, nije smeo da napušta prostorije škole i školsko dvorište. Sednice Nastavničkog i Odeljenjskog veća su bile vrlo slične današnjim. Vodilo se računa o svakom učeniku i njegovim potrebama. Povod za druženje prosvetnih radnika ni tada nije izostajao. Proslevljao se Dan škole i realizovale su se drugarske večeri kao i nastavničke i učeničke eksurzije koje su za cilj imale negovanje lepih međuljudskih odnosa, što je i danas prisutno u „Lazinoj” školi.
Učenici su tih godina imali i topli obrok koji je deljen za vreme dva velika odmora, a bilo je obavezno izuvanje i preobuvanje na samom ulasku u školu. Neizostavna je bila i bordo uniforma koju su nosili učenici, kao i radni mantili namenjeni za nastavno i nenastavno osoblje.
Vredni pažnje, oni koju su iznedrili mnoge generacije i uticali na njihovo zdravo odrastanje bili su učitelji i nastavnici koji su svoj radni vek započeli početkom osnivanja škole: Miroslav Bjelik, Mića Savić, Rada Čvorić, Branka Leontić, Verica Matić, Dragan Stanojević, Milena Petrović, Milotka Šobić, Dragica Savić, Ljubica Antonijević, Bogdanka Bogdanović, Evgenije Čolić, Živodrag Živković, Jadranović Zdravko, Jovan Matić, Desa Obratković, Nata Selenić, Dana Kovačević, Jovana Marković, Živko Mijailović, Milutin Gajić, Tika Stanković, Branko Bursać, Slobodan Tadić, Janko Jezdimirović, Nata Ikodinović, Kosa Nikolić, Senka Radovanović, Zora Stanković, Ivka Jevtović, Ruža Šimon, Mara Vladić, Dragiša Mitrović, Miroljub Jevtović, Dragivoj Tadić, Obrad Perić, Srba Cvejić, Kokan Stefanović, sekretar i blagajnik Marjanović.
„Lazina” škola se i danas diči vrednim učiteljim i nastavnicima koji će, takođe, ostaviti neizbrisiv trag u životu i odrastanju mnogih generacija koje će o njima, nakon jedne vremenske distance, govoriti sa puno ponosa, kao što je to u ovom tekstu učinio i nastavnik Zdravko prisetivši se svojih kolega, učenika i jednog drugačijeg vremena koje ćemo, zahvaljujući njemu, sačuvati od zaborava.
S obzirom na to da se nastava i dalje realizuje na daljinu, učenici ove školske godine, nažalost, neće biti u prilici da u Šabačkom pozorištu prikažu ono što su mesecima vredno pripremali sa svojom nastavnicom srpskog jezika, ali će u sklopu „Lazine nedelje”, u njegovu čast, biti realizovano niz edukativnih sadržaja usmerenih na lik i delo velikog Laze sa ciljem da se svim učenicima približi njegov značaj u istoriji srpskog naroda i time, još jednom, podseti na važnost obrazovanja i školstva.
„Lazina” škola je, davne 1960. godine, započela svoj rad u objektu sazidanom u Masarikovoj ulici br. 136 koji je tada svečano otvoren, a u kojem se, i dan danas, odvija nastavni proces. Kako je vreme prolazilo, tako se škola širila, razvijala i „živela”, a od zaborava su sačuvane i neprocenjive uspomene o tome kako je ona nekada izgledala.
Šezdeset godina postojanja, opstajanja i nade za budućnost predstavlja jubilej kojim se ponose svi oni koji su kao učenici, nastavnici, direktori, stručni saradnici, pomoćni i administrativni radnici obeležili „Lazinu” školu i u nju utkali pravičnost, ljubav, saosećajnost i ono što je osnovna školska delatnost – obrazovanje generacija od kojih su pojedinci postali veliki umovi značajni u različitim društvenim sferama širom sveta i naše zemlje.
Zahvaljujući Zdravku Jadranoviću, penzionisanom nastavniku fizike i hemije, odškrinuli smo vrata uspomena i sa nostalgijom u glasu pomenutog nastavnika, koji je svedok prošlog vremena i okolnosti, prisetili smo se nekih značajnih trenutaka važnih za „Lazinu” školu i činjenicu što je ona, zapravo, danas. Dragocena sećanja nastavnika Zdravka približili su nam školu i način njenog funkcionisanja pre tačno šezdeset godina.
„Lazina” škola je tada premeštena iz zgrade Gimnazije i sa radom je počela na adresi na kojoj se i danas nalazi. Ona se vremenom nadograđivala i razvijala, a šezdesetih godina 20. veka imala je dva krila u kojima je bilo rasporođeno šesnaest učionica i dve male kancelarije u kojima su bili direktor škole i sekretar sa blagajnikom. Od spomenutih šesnaest učionica, četrnaest je bilo namenjeno za nastavu koju je tada pohađalo tri odeljenja osmog razreda i pet odeljenja sedmog razreda, a po dve učionice su bile namenjene za učenike od prvog do šestog razreda. Ostale četiri učionice su bile namenjene za nastavničku kancelariju, radionicu za tehničko vaspitanje u kojoj su praktične vežbe prikazivali majstori različitih zanata, muzički kabinet i improvizovanu salu za fizičko vaspitanje.
Radilo se, takođe, u dve smene, ali je radna nedelja obuhvatala šest radnih dana, što danas nije slučaj. Prvi direktor škole u novootvorenom objektu bio je Miodrag Urošević, a potom su se smenjivali: Miodrag Gajić, Bogdan Sekendek, Maksim Antonić, Milutin Šarčević, Slobodan Bogdanović i sadašnji direktor škole Milan Blagojević.
Pedagoško-psihološka služba i socijalni radnik su tada radili u okviru Pedagoško-psihološkog zavoda na nivou grada i oni su, u skladu sa svojim zaduženjima, vršili nadzor i zajedno sa direktor škole, a na osnovu platnih razreda, odlučivali o ličnom dohotku zaposlenih na koji je uticao radni staž i rezultati rada koji su vrednovani na osnovu trostepene skale: nezadovoljava, zadovoljava i ističe se.
I tih godina se, kao i danas, veoma brinulo o bezbednosti učenika, tako da niko od njih, za vreme malih i velikih odmora, nije smeo da napušta prostorije škole i školsko dvorište. Sednice Nastavničkog i Odeljenjskog veća su bile vrlo slične današnjim. Vodilo se računa o svakom učeniku i njegovim potrebama. Povod za druženje prosvetnih radnika ni tada nije izostajao. Proslevljao se Dan škole i realizovale su se drugarske večeri kao i nastavničke i učeničke eksurzije koje su za cilj imale negovanje lepih međuljudskih odnosa, što je i danas prisutno u „Lazinoj” školi.
Učenici su tih godina imali i topli obrok koji je deljen za vreme dva velika odmora, a bilo je obavezno izuvanje i preobuvanje na samom ulasku u školu. Neizostavna je bila i bordo uniforma koju su nosili učenici, kao i radni mantili namenjeni za nastavno i nenastavno osoblje.
Vredni pažnje, oni koju su iznedrili mnoge generacije i uticali na njihovo zdravo odrastanje bili su učitelji i nastavnici koji su svoj radni vek započeli početkom osnivanja škole: Miroslav Bjelik, Mića Savić, Rada Čvorić, Branka Leontić, Verica Matić, Dragan Stanojević, Milena Petrović, Milotka Šobić, Dragica Savić, Ljubica Antonijević, Bogdanka Bogdanović, Evgenije Čolić, Živodrag Živković, Jadranović Zdravko, Jovan Matić, Desa Obratković, Nata Selenić, Dana Kovačević, Jovana Marković, Živko Mijailović, Milutin Gajić, Tika Stanković, Branko Bursać, Slobodan Tadić, Janko Jezdimirović, Nata Ikodinović, Kosa Nikolić, Senka Radovanović, Zora Stanković, Ivka Jevtović, Ruža Šimon, Mara Vladić, Dragiša Mitrović, Miroljub Jevtović, Dragivoj Tadić, Obrad Perić, Srba Cvejić, Kokan Stefanović, sekretar i blagajnik Marjanović.
„Lazina” škola se i danas diči vrednim učiteljim i nastavnicima koji će, takođe, ostaviti neizbrisiv trag u životu i odrastanju mnogih generacija koje će o njima, nakon jedne vremenske distance, govoriti sa puno ponosa, kao što je to u ovom tekstu učinio i nastavnik Zdravko prisetivši se svojih kolega, učenika i jednog drugačijeg vremena koje ćemo, zahvaljujući njemu, sačuvati od zaborava.
Kolektiv “Lazine“ škole
Najnoviji broj
11. april 2024.
