Hristos, lek besmrtnosti

Ako kažemo da živimo u izazovnim vremenima, neko će, s pravom, reći da nije bilo vremena u istoriji sveta koje je bilo bez izazova. Ipak, svedoci smo velikih promena na planetarnom nivou. Sa sveštenikom Nikolom Kovačevićem razgovarali smo o načinu na koji je crkva daje svoj odgovor na izazove sa kojima se suočavamo.
Kako se crkva prilagodila promenama i da li je, uopšte, reč o prilagođavanju?
- Svako doba ljudske istorije predstavlja svojevrstan izazov za ljude koji u tom dobu žive. To nije prazna floskula, već činjenica potvrđena svekolikim ljudskim iskustvom. U svakom vremenu bilo je velikih promena, dobrih odgovora na njih, ali i onih ne tako dobrih. Za Crkvu, pak, svako vreme je prilika – da se na osobit način predoči svetu i čoveku Istina Jevanđelja, u skladu sa Hristovim rečima upućenim apostolima: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt 28,19).

U Sabornom hramu u Šapcu, na praznik Uspenja Presvete Bogorodice

Kako je organizovan crkveni život u Šabačkoj eparhiji?
- Na svetosavskim temeljima i principima. Nema tu neke naročite promene, u pogledu suštine crkvenog života, od vremena Svetoga Save do danas. Trudimo se, što je više moguće da, sačuvavši veru i poredak predanu nam od starih, prenesemo novim naraštajima.
Neki ljudi su, izazvani strahom od virusa, odustali od crkvenih bogosluženja i učestvovanja u svetim tajnama. Sa druge strane, neki drugi su, upravo zbog izazova, zakoračili putem spasenja. To nije novost. Svaka ozbiljna kriza razdvaja ili spaja, kako čoveka sa čovekom, tako i čoveka sa Bogom?
- Za sve ono što je dobro mora čovek da se bori, da uvek iznova potvrđuje svoje nastrojenje za dobro. Tako je i sa verom. Vera – tačnije, život po veri, nešto je što je obeleženo podvigom i borbom. To nikad nije gotova stvar. Nije potrebna pandemija ili bilo koje iskušenje globalnih razmera da bi naša vera u Boga bila na probi. Ponekad se desi malo, posve lično iskušenje, pa pomislimo da nas je Bog ostavio. Međutim, to su sve normalne krize, iz kojih, uz pomoć Božiju, možemo izaći jači i stabilniji. Vera, takođe, nije stvar takmičenja, nego ličnog napredovanja „iz slave u slavu“ u okviru crkvene zajednice. Ukoliko neko od naše braće i sestara ima iskušenje maloverja, dužni smo da pomognemo koliko možemo, da takav ne pretrpi štetu. „Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov. – pisao je apostol Pavle – „ali čuvajući sebe da i sam ne budeš iskušan“ (Gal 6, 1-2). Dakle, ne osuđujući bilo koga za maloverje, imajući razumevanja za svakoga, Crkva istrajava na svom putu svedočenja Istine Jevanđelja – da je Isus Hristos „lek besmrtnosti“ - spasitelj sveta i pobeditelj greha i smrti.

Između ljubavi i straha
Strah je prirodan. Bez namere da ga kategorizujemo kao dobrog ili lošeg (a može biti i jedno i drugo, kao što ne mora biti nijedno ni drugo), sećamo se da „savršena ljubav izgoni strah“. Dakle, mi smo ti koji biramo između ljubavi i straha?
- Strah, iako prirodan, ponekad, čak, preko potreban, u stvarima duhovnim može čoveka potpuno da parališe i onesposobi za tajnu vere. Zato smo svagda pozvani da ljubavlju nadilazimo strašljivost znajući da onaj koji se usavršio u ljubavi postaje sličan Bogu i kao takav nema čega da se boji.
Oduvek su se vodile brojne polemike u vezi sa Svetom tajnom evharistije, a posebno od početka pandemije. Može li Sveta pričest nauditi čoveku, odnosno, da li je moguće da se neko zarazi „preko kašičice“?
- Crkva gleda na život u njegovoj sveukupnosti. Dakle, kad govori o životu, nema u vidu samo biološko postojanje kakvim ga ovde i sada poznajemo, nego i ono što nazivamo punoća života u zajednici sa Bogom – život u raju. Za istinski verujućeg čoveka, oko Svete Evharistije nema dileme. Hleb i vino, prineseni kao uzdarje Bogu tokom Liturgije, vraćaju nam se osvećeni kao Telo i Krv Hristova, ne gubeći nimalo svojstva prirodnih elemenata od kojih su sastavljeni – hleb, dakle, ostaje hleb, a vino – vino. Međutim, u tajni vere, oni su uzrok našeg osvećenja, zalog našeg vaskrsenja i života večnog. Prirodan zaključak bi tu bio da Pričešće samo po sebi nikako ne može biti uzrok bolesti i smrti. To ne znači da se virusi, bakterije i drugi elementi stvorene prirode ne nalaze u evharistijskom hlebu i vinu. Naprotiv, akcenat je na tome kako i u kojoj meri su delatni kad se stave pod prizmu tajne vere. Osnovu da ovako govorimo nalazimo u iskustvu Pravoslavne Crkve gde nalazimo brojne primere svetih koji su služeći teškim bolesnicima ostajali nepovređeni. Sa druge strane, pričešće može biti na osudu, i kao takvo biti uzrok raslabljenosti, i čak smrti, ako mu se nedostojno pristupa. Na ovo je još sv. Apostol Pavle upozoravao (1Kor 11,29-30). Međutim, ovde se radi ponovo o tajni vere, a ne o mikrobiološkom sastavu Pričešća.

U Sabornom hramu u Šapcu, na praznik Uspenja Presvete Bogorodice

Nijedna nevolja nije trajna
Dešava se paradoks da neki optužuju Crkvu da nije dovoljno politički angažovana dok drugi upiru prstom u nju govoreći da je previše ispolitizovana. Koji je adekvatan odgovor Crkve na aktuelna politička dešavanja kako u vremenu današnjem, tako i kroz istoriju čovečanstva? Braneći svetinje, SPC u Crnoj Gori znatno je uticala na promenu tamošnje političke scene?
- Da, svojevrstan paradoks je da Crkvu, po pravilu, za ispolitizovanost optužuju najviše oni koji od Crkve traže da učestvuje i komentariše razne društvene (najčešće dnevnopolitičke) pojave onako kako to njima odgovara. Crkva je u očima mnogih koji su van njenog krila tek jedna od institucija prisutnih u nekom društvu. Međutim, Crkva samu sebe posmatra kao zajednicu verujućih u Hrista koja obitavajući u ovom svetu nije od ovoga sveta, tj. koreni su joj u carstvu nebeskom, gde joj je, uostalom, i krajnje odredište. Ovo praktično znači da je Crkva nesvodiva na dnevnopolitičku ravan i stoga odbija da bude shvaćena kao instrument bilo kakve i bilo čije politike, ma kako dobrom se ona činila. Najsvežiji primer za ovo su možda poslednja dešavanja u Crnoj Gori. Nebaveći se politikom, u geopolitičkom smislu reči, Crkva se usprotivila, kako kriminalnom falsifikovanju i otimanju crkvene imovine, tako i kriminalnom falsifikovanju duhovnog, kulturnog, istorijskog nasleđa naroda koji tamo živi, zauzevši se pritom za ljudsko dostojanstvo svih i svakoga. To jeste suština odnosa Crkve prema svakoj pojavi u društvu – čuvajući sebe i druge od onoga što je loše, svagda istrajavati na dobru, imajući svagda Hristove reči na umu: „Ja dođoh da život imaju, i da ga imaju u izobilju“ (Jn 10,10).
Vaša poruka za čitaoce „Glasa Podrinja“?
- Crkvi je bliska svest o tome da nijedna nevolja nije trajna. „U svetu ćete imati nevolju, ali ne bojte se, ja pobedih svet“ (Jn 16,33) Hristove su reči, koje nam služe kao uteha u svakom teškom vremenu. Baš zato, sa porukom nade u bolje dane, pozdravljamo sve čitaoce Glasa Podrinja, kako verujuće, tako i one koji nisu deo Pravoslavne Crkve.