Do svakog cilja vodi predan rad

Rođen u Šapcu, 21. marta 1991. godine, kao mlađi od dvojice blizanaca. Završio srednju medicinsku školu, a potom i DIF u Novom Sadu gde je završio i master studije. Trenutno je na drugoj godini master studija. Početkom godine se povredio na fudbalu. Iako mu je tada ispala ključna kost, zbog čega je morao i na operaciju, uspeo je da se oporavi za novu sezonu. Sledeće kalendarske godine ga očekuju Svetsko i Evropsko prvenstvo, a zatim i Olimpijada. Nosilac je mnogih medalja na raznim evropskim i svetskim takmičenjima. Spada u zaslužne sportiste. Sa Markom Novakovićem je 2016. postavio svetski rekord na 200 metara.

Kako ste počeli da trenirate kajak?
-Prvo sam trenirao vaterpolo sa bratom, još od prvog razreda osnovne pa sve do osmog. Zatim se bazen zatvorio i videlo se da nema više smisla to trenirati. Naš tata je trenirao kajak pa smo došli sa drugom da probamo. Prvi dan su nam dali mali kajak. Vrlo je nestabilan i odmah se prevrneš. Bilo nam je zanimljivo da vidimo ko će duže ostati u čamcu. Kad smo došli, svidelo nam se što prvo učiš stabilnost, stalno ispadaš iz čamca. Kada to savladaš, gledaš da svaki dan pređeš što više kilometara. Najviše mi se svidelo što nije timski sport, zavisiš sam od sebe. Koliko truda uložiš, koliko radiš toliko ćeš i uspeti.

Šta su Vas roditelji savetovali na početku? Kako Vam brat pomaže?
- Moji roditelji su uvek želeli da da brat i ja bavimo sportom. Uvek je bolja opcija da budete u sportu nego na ulici, to su oduvek govorili. Uvek su me podržavali, samo što su oduvek vodili računa o postavljanju prioriteta. Brat je završio medicinu i sada je u Nemačkoj, radi. Kada imamo takmičenja, uvek većam sa bratom, od kvalifikacija do finala, koga ima, ko je kako vozio, ko može da iznenadi, gde smo mi tu pozicionirani. On to sve isprati koliko i ja, sve isto, samo što on ne vozi. Dok je trenirao, vozili smo zajedno. Podrška porodice je uvek bitna.

Kako prevazilazite teške trenutke, poraze, padove?
-Ništa u životu nije lako. Uvek ima uspona i padova, ali bitno je da imaš svoj cilj i da se nosiš u skladu sa njim. Kada se pojave prepreke, pređeš preko njih i ceo život okreneš ka tom cilju. Kad-tad se mora ostvariti.

Koje prirode je bila najveća prepreka sa kojom ste se do sada suočili?
-Najveća je bila polazak na faks. Naravno, bitno ti je da budeš na budžetu, pošto sve to košta, a brat i ja smo zajedno išli na fakultete u Novom Sadu. Roditelji treba da isfinansiraju sve to i onda se okreneš potpuno ka fakultetu, a opet gledaš da treniraš sa strane, da ne zapostaviš ni to. Polako, s vremenom se dokazalo da sve može da se izgura.

Kako ste uspeli da završite studije dok ste paralelno nizali sportske uspehe?
- Uvek sam govorio da je fakultet na prvom mestu, a sport- kako bude, bilo je. Ipak, nikada nisam prestao da se trudim, pa ni dok sam studirao. Na svakom treningu sam se trudio i odlazio kući zadovoljan.

Šta biste izdvojili kao svoj najveći uspeh do sada?
-Privatno, to što sam uspeo da izguram i sport i fakultet. Malo je sportista koji izguraju obe stvari paralelno. U sportu ima dosta lepih uspeha. Postavili smo i svetski rekord.

Šta biste voleli da ostvarite, a da niste do sada?
- Što se tiče sporta, fali mi još samo olimpijsko zlato, sve ostalo, sva ostala takmičenja sam osvojio. Eto, na Olimpijadi u Riju 2016. smo bili šesti, ali ima vremena. Još sam mlad, tek je dvadeset deveta (smeh). Na ostalim poljima, voleo bih da završim doktorske studije koje sam započeo.
Koliko je bitan talenat, a koliko rad?

- Talenat je bitna stavka, ali koliko god da si talentovan nikada nećeš ostvariti rezultat ako ne radiš dobro. Sa druge strane, ima momaka koji rade dosta dobro i dosta više i od olimpijskih šampiona, ali nikada neće uspeti zbog toga što nemaju talenat.

Relativno dugo ste u ovom sportu i pratite njegov razvoj. Šta trenutno nedostaje kajaku u Srbiji?
- Kajak se dosta razvio, pogotovo od 2014. kada smo na prvenstvu sveta uzeli pet-šest medalja i bili treća država, sve ukupno, po rezultatima. Gledano i po našem klubu, od tada je i dosta više klinaca počelo da dolazi. Kajak je počeo da se prikazuje i na TV-u, ljudi su dobili neku predstavu o tome šta je kajak. Sada već ide nekim ustaljenim tokom. Po mom mišljenju, fali nam regatni centar. Imamo na Adi, ali to je leti neupotrebljivo. Fali i novca u Savezu, da bi mogle da se pokriju potrebe i starijih i mlađih sportista, da veće grupe idu na pripreme. Time bi dodatno napredovao.

Što se tiče kluba, trenutno ne znamo šta će biti sa njim. Voleo bih da dobijemo neki svoj prostor. Sada smo u zgradi policije, imamo pravo na korišćenje. Kada neko kupi tu zgradu ima pravo da nas iseli. Zaista bih voleo da dobijemo neki prostor, da to bude naša kuća kajaka. Ne mora da bude velika, ali da znamo da je to naše. Sava je u redu, mada je period godine kada ima dosta granja u reci i kada je visok nivo vode, možda da se napravi makar neka ada gde bismo mogli da veslamo, bilo bi nam dovoljno i kilometar, mada je taj objekat trenutno najpreči.
Šta planirate po završetku profesionalne karijere?

- Nadam se da do toga imam još par godina. Radio bih u klubu ili možda kao profesor fizičkog vaspitanja, mada još uvek ne razmišljam o tome.