Rad se mora isplatiti

Lazar Živanović, mladi, perspektivni košarkaš, rođen je 19. januara 2001, u Šapcu. Sa četrnaest godina otišao je iz rodnog grada u Real Madrid. U sezoni 2016/17 prelazi u Crvenu Zvezdu gde ostaje sve do 2019. godine. U sezoni 2019/20 igrao je koledž ligu za tim. Usled pandemije korona virusom, vraća se kući pred kraj sezone. Trenutno je bez ugovora.

Da li postoji poseban razlog zašto ste izabrali košarku?
-Oduvek sam bio malo viši od ostatka svoje generacije. Kuriozitet-igram košarku zbog video igrice koju sam igrao, ,,NBA Live 08“. Onda sam izašao na Stari grad i počeo da igram, priključio sam se klubu, bilo mi je zanimljivo. Spontano.

Šta Vas je kasnije zadržalo?
-Mislim da sam baš uporan i tvrdoglav. Na tom startu sam imao, da kažem, dobrih uspeha i video sam da sam dosta pobeđivao 1 na 1 i ostalo. Jednostavno, svaki put kada bih izašao hteo sam da igram još, još, još i shvatio sam da je to nešto što baš volim da radim.

Da li osećate pritisak okoline da uspete, da napredujete?
-Ne osećam nikakav pritisak jer ovo prvenstveno radim zbog sebe i zato što volim ovo da radim. Uživam dok ovo radim. Pogotovo za vreme korone i školskog raspusta, dok nisam bio u mogućnosti da igram košarku, video sam koliko mi nedostaje, koliko sam srećan što mogu ovim da se bavim.

Kako je kovid19 uticao na Vašu sezonu?
-Uticao je značajno. Završili smo sezonu, moja sezona u Americi je bila gotova. Ostala su neka dva meseca da treniramo i završimo školsku godinu. Sve se zakomplikovalo za dva-tri dana. Deca su počela da odlaze sa kampusa. Sve se ispraznilo neverovatno brzo. Naprosto sam kupio kartu da se vratim za Srbiju, misleći da će početak sezone biti, po planu, krajem juna i da idem u Srbiju na mesec, dva, međutim…. Tako je kako je. Zadovoljan sam vremenom provedenim ovde. Spreman sam za narednu sezonu. Iskoristio sam ovo vreme i za oporavak. Ništa, idem dalje, pripremam se i čekamo sledeću šansu.

Ova sezona je bila dosta turbulentna. Dosta poraza. Šta Vas u takvim trenucima motiviše da nastavite dalje?
-Poraz generalno boli, ali vremenom naučiš da ga brzo zaboraviš. Nemaš vremena da razmišljaš kada je tempo dve utakmice nedeljno. Odmah treba pripremiti strategiju za sledećeg protivnika. Nema mnogo vremena za razmišljanje o tome.

FOTO: Privatna arhiva

Da li imate neki poseban način pripreme za naročito teške utakmice?
-Trudim se da imam što opušteniji dan. Igrao sam baš dosta i velikih i bitnih utakmica, ne mogu da kažem da osećam baš neki pritisak. Normalno da postoji uvek neka pozitivna trema i mislim da je to neophodno da se odigra dobra utakmica, ali trudim se da to bude u suštini normalan dan, da se vidim sa društvom, odem na piće, igram ,,Soni“ , jednostavno potrošim taj dan, istreniram možda jednom, odem šutnem ili neka lagana teretana, ako je utakmica uveče.

Šta biste naveli kao svoju najbolju igračku odliku?
-Mislim da sam dobra atleta, dobar saigrač, požrtvovan, pobednik. Dobar sam igrač u tranziciji, dobar sam igrač u odbrani. Volim da igram brzo. Brzo prelazim iz odbrane u napad. Mogu da igram plejmekera sa svojom visinom (dva metra). Ne volim da gubim i mislim da sam spreman da pomognem svojoj ekipi na bilo koji način, da pobedi utakmicu.

Šta su Vam najbolje karakteristike?
-Lojalan sam. Ne odustajem. Spreman sam da se žrtvujem za svoj cilj.

Šta bi poboljšali kod Lazara van terena?
-To je teško. Šta bih poboljšao…. Mnogo puta sam opterećen nekim detaljima i da trošim previše snage na neke stvari koje mi možda nisu toliko bitne i koje ne bi trebalo da budu prioriteti. Veliki sam perfekcionista i imam dosta problema… Osećao sam, kad sam bio mlađi pogotovo, do sad sam i naučio malo da kanališem i to, ali štogod ne bi bilo baš savršeno po mojim standardima ja bih se osećao tužno i nezadovoljno… Mislim da nisam dovoljno uživao u nekim trenucima kada sam mogao to sebi da priuštim.

Da li ste više talentovani ili radnik?
-Ne volim za sebe da kažem da sam talentovan, to ostavljam drugima, ali sigurno za sebe mogu da kažem da sam dobar radnik.

Šta ste očekivali od Amerike, a da je bilo drugačije?
-Očekivao sam dosta i mogu da kažem da je većina mojih očekivanja bila ispunjena. Očekivao sam dobar trening, teške utakmice, dosta talentovanih igrača. Opet, u školi sam očekivao, dosta talentovane dece. Nisam do sada bio u toliko napornom sistemu gde pored treninga i školskih obaveza vi imate dve utakmice između gde može da se desi da letite sa Istočne obale na Zapadnu, da ste u četvrak na Bahamima, a u subotu igrate već drugu utakmicu u Vašingtonu.

Da li imaš neki poseban ritual pred utakmicu?
-U suštini nemam ništa specijalno. Volim da odradim vežbe za zagrevanje određenim redosledom. Eventualno slažem patike u svlačionici. Ukoliko su stolice, stavljam ih ispod stolice, ukoliko ormar- stavljam na ormar.

Za koji tim trenutno nastupate, gde ste trenutno?
-Trenutno sam bez kluba. Promenio se trener i trebalo je da se vratimo u avgustu, ali pošto je bila neizvesna situacija, da li će se igrati liga ili neće… Ja sam se zbog sve te neizvesnosti opredelio da ipak potražim neki klub u Evropi i sada sam ovde.

Svi igrači bi voleli da zaigraju u NBA-u. Kada bi mogli da birate gde želite da igrate, da nema drafta i ostalih uslova, koji biste tim izabrali?
-Voleo bih, naravno, da igram u Los Anđelesu, bili to Lejkersi ili Klipersi. Proveo sam neko vreme tu i upoznao grad.

Kako su Vaši roditelji podneli Vaš odlazak od kuće tako rano?
-Imam podršku svojih roditelja od kako sam otišao od kuće. Oni i moj brat su moja najveća podrška. Jednostavno, mnogo mi znači što imam njih iza leđa. U svakoj mojoj odluci oni su bili tu da me podrže i da me posavetuju, koliko god su bili u mogućnosti. Sigurno im je bilo teško, kao i meni, ali svi imamo neki viši cilj. I nadam se da će jednog dana moći da kažu da je njihov sin uspeo i nadmašio ih. Mislim da je to cilj svakog roditelja, da njegovo dete bude uspešnije od njih. Dosta je teško, lagao bih te ( kada bih ti rekao suprotno). Čuli smo se mnogo puta gde sam ja i plakao i nedostajalo mi je i ne možeš da dođeš kući… Nezgodno je, ali jednostavno to je deo sazrevanja. Odlazak u Ameriku opet bio težak. Svaki put kad se rastaješ od porodice je teško, ali… Šta znam, ima sad ,,Skajp“, ,,Whatsapp“ i ostalo, drugačije je malo.

FOTO: Privatna arhiva

Čemu Vas je košarka naučila?
-U suštini, da granice, nešto što čovek zacrta ne postoje. Ukoliko se posvetite nečemu dovoljno niko ne može da vas ograniči. Mislim, kada sam počinjao nikada nisam razmišljao o tome, ali ako ste dovoljno vredni i motivisani ne postoji nešto što će da vas spreči da dostignete svoje ciljeve. I da, kao što si me i pitala, posle nekih poraza, kao i u životu, mislim da nema mnogo vremena za tugovanje. Ljudi ne treba da žale sami sebe već da se okrenu nečemu sledećem. Koliko god puta da padneš moraš da ustaneš. Floskula je, ali tako jeste. Po mom mišljenju su to uspešni ljudi u životu. Smatram da je samo dovoljna jedna šansa da se iskoristi u životu i da možeš sebi da obezbediš pristojan život i sve što ti je potrebno.

Koji biste savet dali nekom detetu koji sada počinje da se bavi košarkom, možda baš u lokalnom klubu?
-Savet mi je da budu uporni, da veruju u sebe. Po mom mišljenju, najbitnije je da svaki igrač veruje u sebe i to potkrepi dobrim radom. Rezultati neće izostati. Nisam ubeđen da je talenat presudan, mislim da se sve da nadoknaditi dobrim radom.