Urgentni prijem može da inspiriše umetnike, režisere širom sveta, neko kroz ulogu u serijama ovog tipa stekne svetsku slavu, međutim postati i opstati u istinskim okolnostima urgentnog prijema, živeti dan za danom u kojima će protiv vas raditi vreme, strah, dane u ekstremi ishoda determinisani često sekundama predstavlja izazov za koji je potrebna posebna građa pojedinca. Krv je prava, urlici istinski, odluka sudbonosna, nema ponavljanja, niti reprize... svi sa urgentnog prijema žive trenutke dugo pošto oni prođu i posle dana dođu u svoj dom, na intermeco privatnog....
Trenutak kada se skine uniforma na kraju radnog dana i krene se u svoj dom, kakav je osećaj kod lekara urgentne medicine. Neko ne voli da gleda horor filmove kasno uveče, jer loše spava ili sanja scene, a vi ih doživljavate bez montaže, lažne krvi, fingiranih preloma i sl. -Većina nas lekara ulazi u sistem zdravstva odmah nakon fakulteta. Bez iskustva počinjemo da radimo, direktno sa Biroa u Zavodima i službama za hitnu pomoć ili urgentnim prijemima i centrima do odobrenja naših specijalizacija. Dakle mi nismo specijalisti, kao što nisam ni ja. Suočavamo se sa strahom i stresom, ali nismo sami. Svi timovi koncipirani su da radimo sa starijim i iskusnijim kolegama, kako bi period sticanja znanja bio što lakši i kraći. Svakako, da bi se izbegao, delimično amortizovao i prevazišao fenomen sagorevanja, ogroman stres, neprospavane noći, tenzija, prekovremeni sati koji se novcem ne mogu platiti, neophodne su adekvatne obuke i treninzi. Pravu sliku i definiciju o ovoj kompleksnoj oblasti medicine, čuo sam od starije koleginice dr Jelene Tijanić:“Urgentna medicina nije skup urgentnih stanja iz pojedinih oblasti, već urgentnan pristup životno ugroženom pacijentu“ – naglašava dr Nikola Beljić, mladi lekar koji je karijeru započeo na urgentnom prijemu Opšte bolnice Šabac.
U duši ostaje zapis; mokra i krvava uniforma se operu, a mi odlazimo sa našim emocijama sami u praskozorje kući. U takvim teškim okolnostima, povišen ton prožet adrenalinom, neprikladno izgovorena reč i tenzija među osobljem se vrlo brzo prevazilaze nakon završenog posla...jer svi smo bili u Reanimaciji
Šta je posebnost urgentne medicine u odnosu na druge u smislu zahteva, znanja, karaktersnih osobina? -Imamo ograničavajući faktor – vreme. To daje dodatni pritisak donošenju odluka i trijaži pacijenata u kratkom vremenskom intervalu. Svako od nas nosi „svoje“ pacijente kući, što naši partneri i ukućani jako dobro znaju. Redovno se dešava da se svi nakon smene vratimo u službu ili čak ni ne odemo kako bi ispratili pacijenta. Pamte se velike reanimacije, kompleksni pacijenti, ali i neki teški slučajevi gde nismo uspeli. Pored svega, vreme nam je potrebno da sve preživimo i prebolimo, jer ma koliko obučeni i spremni mi smo samo ljudi svesni da jedino što u životu nemamo su vreme i zdravlje. Da bi mogli da pomognemo, moramo i mi da se sačuvamo u okolnostima posla koji smo izabrali kao izvor egzistencije. U duši ostaje zapis; mokra i krvava uniforma se operu, a mi odlazimo sa našim emocijama sami u praskozorje kući. U takvim teškim okolnostima, povišen ton prožet adrenalinom, neprikladno izgovorena reč i tenzija među osobljem se vrlo brzo prevazilaze nakon završenog posla...jer svi smo bili u Reanimaciji.
Onkologija izbor i sudbina Onkologija kao deo medicine koji se pre profesionalnog ulaska u njen svet isprepletala sa privatnim životom. U ličnoj drami, sudbina je postala surovi protagonista. Još 2003 godine onkologija se isprepletala sa životom moje porodice, a i mojim u svakom mogućem smislu, redovno podsećajući me na svu svoju biološku potentnost i superiornost. Moje interesovanje za onkološku problematiku (hiruršku, ginekološku, radiološku, nuklearno-medicinsku), inovativnu terapiju i lečenje, nove tehnologije u pristupu lečenja (sada NGS, CRISPR), uspeo sam da predstavim na više značajnih kongresa širom Evrope još kao student. Želim istaći, da jedini Medicinski fakultet na Balkanu, koji na osnovnim studijama ima predmet onkologija (dvosemestralni) je Niš. Na kraju osnovnih studija, nas 40 najboljih studenata Evrope – istraživača, nakon konkursa, brižljivog bodovanja objavljenih autorskih radova, testiranja i selekcije u sedištu Evropske škole onkologije ESO (Belnizona, Švajcarska) dobijamo stipendiju. Stipendija je podrazumevala studijski boravak i usavršavanje u Grčkoj, na Medicinskom univerzitetu u Janjini pod rukovodstvom prof. Pavlidisa. Usledilo je potom usavršavanje u Nemačkoj, Rusiji, Sloveniji, Portugaliji, Izraelu. Sada sam na kraju post diplomskih - doktorskih studija u oblasti kliničke i eksperimentalne onkologije, što me čini jako ponosnim. Paralelno sa naučnim, već deceniju, moja oblast odgovornosti vezana je za urologiju i nefrologiju, hemodijalizu i transplantaciju, potom rad u oblasti urgentne medicine i traumatologije.
Radite u atmosferi gde se mešaju panika, šok, strah i teško je očekivati racionalne reakcije pacijenata, odnosno njihovih najbližih. Postoje neka pravila kojih se pridržavamo, uvek je svakako najteže saopštiti članovima porodice trenutno stanje pacijenta. Svako od nas i iz ličnog primera zna, da je najteže obraditi loše vesti. Nakon toga dolazi olakšanje, znajući sa čim se borimo i praveći strategiju kako se boriti. U tom kompleksnom, osetljivom položaju autoritet lekara i suptilna psiho suportivna podrška, da nismo sami je ključna.
Lekarska profesija je specifična po putu koji zahteva da bi se uopšte zakoračilo u nju, zahtevima struke, odnosno nivou odgovornosti koji podrazumeva njeno obavljanje. -Ljubav prema lekarskoj profesiji javila se, kod mene iznenada, a potom me je, tokom studija, potpuno preplavila. Moja večita ljubav, čini mi se i sada je matematika; znanje matematike, postavljanje misaonog toka koji samo matematika razvija kod mladog čoveka, u medicini su od izuzetnog značaja. Ipak, iako sam se plašio igala, špriceva, vađenja krvi, doktora, odluku da upišem medicinu doneo sam 1999. godine kao gimnazijalac treće godine prirodno matematičkog smera između ostalog (tinejdžerske zaljubljenosti) i zbog bombardovanja.
Preuzimanje indeksa Medicnskog fakulteta je bilo ostvarenje jedne želje, da li je tokom studija bilo preispitivanja, da li će moći da se dosegne kraj i postavljanja pitanja sebi da li fakultet ispunjava očekivanja? -Medicina, kao retko koja profesija nudi i podrazumeva nezavisnost. Nekada je ta nezavistost skupa, tegobna, trnovita ali nezavisnost ipak nema cenu. Majka mi je Nišlijka, za taj grad su vezane slike detinjstva, te je i izbor univerzitetskog centra bio jasan. Širina Juga Srbije, toplina, duh i duša ljudi, stil života su kvaliteti koji se ne mogu rečima opisati. Mogu slobodno da kažem da me je grad formirao i kao čoveka a i kao lekara. Sve vreme, matematika se šunjala u mojoj podsvesti. Kod svakog „štih“ predmeta, anatomije, fiziologije, patologije, farmakologije, interne medicine, neurologije, ginekologije, hirurgije, matematika je vrebala da me podseti na moje odluke; nekoliko godina kasnije, matematika je zaista i uspela da me spoji sa sobom, medicinom i to kroz Specijalizaciju koju sam odbranio na Fakultetu oganizacionih nauka, u oblasti Menadžment u zdravstvu - finansijski menadžment.
Dr Jelena Tijanić:“Urgentna medicina nije skup urgentnih stanja iz pojedinih oblasti, već urgentnan pristup životno ugroženom pacijentu“
Akademski napredak iziskuje veliki rad, trud, a rezultati nekada izostanu. Šta je najvrednije tokom studija što ostane? Studirajući, diviš se vrhunskim stručnjacima i njihovim uspesima, a kad postaneš deo lekarskog esnafa i upoznaš te ljude, shvatiš da što su veći stručnjaci to su bolje i pristupačnije osobe. Imao sam čast i zadovoljstvo da prve hirurške časove naučim od vrhunskog dečijeg hirurga - ortopeda dr Dragoljuba Živanovića, a kada sam upoznao dr Afksendios Kalangosa, dečijeg kardiohirurga, mojoj sreći nije bilo kraja. Taj altriuizam i požrtvovanje, humanost i iskren odnos, pre svega neizmernu ljubav koju je posvetio Srbiji i deci, epskih su razmera. Identifikujući se sa takvim stručnim i ljudskim veličinama, i mi postajemo bolji.
Da li postoje adekvatne obuke i treninzi na Srpskom govornom području koji bi u realnom vremenu pripremili osoblje na situacije koje ih očekuju? Jedan od prvih protokola je i Trauma protokol na kome se baziraju Trauma instruktorski timovi Sekcije urgentne medicine, Srpskog lekarskog društva koji su u više navrata obučavali, kursevi su potpuno besplatni, a zasnovani su na američkom ATLS kursu naprednog zbrinjavanja traume. Nakon položenog državnog ispita, usledilo je školovanju na VMA - Školi za rezervne oficire (vojno školovanje i staž u kasarnama su mi značajno podigli samopouzdanje), zatim kurs Osnovnog i naprednog životnog zbrinjavanja u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć Niš, Evropski i američki kursevi. Posebno mi je otkrovenje obuka u Sloveniji, gde sam se prvi put susreo sa utrazvukom artefakata - ultrazvučnim pregledom pluća. Sinergija znanja i timski rad su ključni za kvalitetnu urgentnu medicinu i adekvatno zbrinutog pacijenta (po protokolima koji su na mala vrata već ušli u našu zemlju). ATLS obuka nije dostupna u Srbiji, najbliži centar je Slovenija i Bondstil gde nemamo pristup. Prevazilazeći početničke muke prilagođavanja i uhodavanja, vrlo brzo sam shvatio vrednost adekvatne, kontinuiriane i tzv „refresh“ obuke na kojoj sam insistirao.
Aktivni ste u Sekciji urgentne medicine Srpskog lekarskog društva i u svom gradu ste priredili Kongres Urgentne medicine. Ponosan sam na angažovanje u Predsedništvu Sekcije urgentne medicine Srpskog lekarskog društva i organizovanje X kongresa Urgentne medicine Srbije sa međunarodnim učešćem u Šapcu maja 2017.godine. Benefiti su bili višestruki. Insistirao sam na besplatnim kotizacijama za „komšijske službe Hitnih pomoći i Urgentnih prijema“(Loznica, Valjevo, S.Mitrovica, Ruma, Šabac, Bogatić, Koceljeva, Vladimirci, Krupanj, Mali Zvornik, Vladimirci). Imali smo čast da se predstave vrhunski predavači i da prvi put prisustvujemo demonstraciji vertikalne evakuacije Helihopterom (Erbas), koji će se par godina kasnije naći u Srbiji. Na demonstraciji bili su prisutni pored učesnika kongresa (više od 400 učesnika), Gorske službe spašavanja Srbije i predstavnici mnogih ministarstava koji su želeli neformalno da se upoznaju sa performansama helihoptera.
Učestvovali ste u promociji trasnplantacije organa, odnosno u promociji donorstva posle moždane smrti. Koliko je po Vašoj proceni razvijena svest kod ljudi o humanosti takvog gesta, potpisivanja donorske kartice i šta je još uvek najveći strah kod onih koji se nisu odlučili za taj korak? Neophodne su bile zakonske promene, koje su usledile, i sada više nema prepreka. Podižu se nove bolnice i Klinički centri. Projekti „Produži život“, Ministarstva zdravlja i „Izjasni se“, komore mladih Srbije JCI, osim primarnog cilja promocije davalaštva organa, bili su inicijator okupljanja stručnjaka oko zajedničke ideje, projekta i realizacije. Time smo dobili značajne informacije o mogućim usmerenjima daljeg razvoja programa transplantacije organa. Tada je okupljen pul eksperata koji su dali svoj doprinos time što su transferisali znanja mlađim lekarima i otvorili put ka bolnicama u okruženju gde se sprovodila obuka osoblja u procesu podizanja programa transplantacije (Sestre milosrdnice Zagreb). Trenutna pandemija Kovid 19 je usporila programe transplantacije na svim meridijanima, imajući u vidu da se zahtevaju multidisciplinarni pristup i jedinice intenzivne nege koje su u aktuelnoj pandemiji značajno opterećene.
Imate iskustvo rada u inostranstvu, koliko je ono doprinelo Vašem napretku i šta je poseban benefit takvih iskustava? Nikad nisam ni pomišljao da napustim Srbiju. Svaki put sam se vodio mišlju da naučim nešto novo i naučeno primenim u svojoj zemlji. Samo tako obezbeđujemo sebi šansu za novu i bolju budućnost. Radiš i učiš, daješ sve od sebe, kojom god oblasti da se baviš. Konkurisao sam na postdiplomskim studijama u Insbruku s cilje istraživanja i izrade doktorske teze. U međuvremenu sam potpsao ugovor na neodređeno vreme i kako sam već bio na doktorskim studijama u Srbiji, Insbruk je potisnut u drugi plan. Najzahtevnija edukacija bila je u Izraelu. Od osnivanja države Izrael, ja sam treći čovek sa prostora Balkana koji je dobio poziv i stipendiju MASHAV za edukaciju posvećenu zbrinjavanju traume i masovnih nesreća kroz celodnevne treninge u više gradova,
Svako od nas nosi „svoje“ pacijente kući, što naši partneri i ukućani jako dobro znaju. Redovno se dešava da se svi nakon smene vratimo u službu ili čak ni ne odemo kako bi ispratili pacijenta
Koji je najsnažniji utisak u stručnom smislu koji je ostao iz perioda boravka u inostranstvu? Rambam bolnica u Haifi. To je ujedno i najveća podzemna bolnica na svetu. Svake godine se obavljaju treninzi evakuacije osoblja i modela pacijenata u podzemne prostorije i to svi doživljavaju jako ozbiljno. Nisu manje impresivne bolnice u Jerusalimu, Petah Tikvi, no više od svega opčinio me je Izrael, sačinjen od gostoljubivih, ljubaznih, obrazovanih ljudi, gde svako govori nekoliko jezika, Izraeal kao država visokog standarda, opremljenih bolnica i stručnjaka koji su se uvek rado odazivali na moj poziv da svoja iskusta, na kongresima, podele sa kolegama iz Srbije. Sa bliskog istoka sam poneo osnovne maksime: „Thinking out of box“ i „Looking for Excellency“.
Posle svih stručnih i privatnih iskustava, surovog obrta sudbine i ipak razvoja svega u pozitivnom smeru, kako praviti planove za budućnost. Imajući u vidu pandemiju, hteli to da prihvatimo ili ne, lične planove moramo opreznije donositi. Sada, čini mi se više nego ikad je aktuelan Ivo Andrić sa Znakovima pored puta. Moj dalji put zavisi od ličnih i profesionalnih izazova. Spletom nekih životnih okolnosti, jedan period sam odsutan, rekao bih da mi je karijera uzela malu pauzu, kako bi se svi odmorili. Nadam se da uskoro počinju nove radne pobede.
