Od kada su registrovani prvi kovid pozitivni pacijenti u Šapcu sestre sa grudnog odeljenja i odeljenja neurologije Opšte bolnice “Dr Laza K. Lazarević” stavljene su na “prvu liniju borbe”. “Bojali smo se da broj obolelih ne prevaziđe naše kapacitete i da ne dođemo u situaciju da nemamo dovoljno kreveta za sve” navodi glavna sestra službe neurologije Slađana Jovanović. “Na početku su, po pravilu, svi uplašeni. Već sledećeg dana, kada terapija počne da deluje, bude bolje” kaže glavna sestra na odeljenju pneumofiziologije Biljana Aleksić Gligorić
Kada se govori o borbama protiv bolesti uvek su u prvom planu lekari. Nije izuzetak ni ova pandemija. Uglavnom u senci ostanu oni koji veliki teret brige o pacijentima nose na svojim leđima, a to su medicinske sestre. Od kada su registrovani prvi kovid pozitivni pacijenti u Šapcu sestre sa grudnom odeljenja i odeljenja neurologije Opšte bolnice “Dr Laza K. Lazarević” stavljene su na “prvu liniju borbe”. Zadaci su podeljeni između onih koji rade u “čistoj” zoni i onih koji ulaze na odeljenje gde su smešteni pacijenti. Glavna sestra na odeljenju pneumofiziologije Biljana Aleksić Gligorić i glavna sestra službe neurologije Slađana Jovanović menjaju se na ovim poslovima svakih sedam dana. Dok je jedna među obolelim pacijentima, druga “spolja” koordinira rad.
Potpuno drugačije iskustvo Obe radimo ovaj posao duže od 20 godina, ali ovo sada se razlikuje od svega. Susretala sam se sa pitanjima da li verujem u koronu. Uvek kažem ljudima da mole Boga da se samo ne desi njima ili nekom njihovom. Iskustvo je promenilo sva predznanja o ovoj bolesti. Na početku se mislilo da deca ne mogu da obole, a mi smo imali ovde na lečenju bebu od 23 dana, navodi Slađana.
Pored brige o obolelima vode računa i o radu drugih sestara, tehničara, spremačica, organizuju slikanje pacijenata na rendgenu, brinu o nabavci lekova koji nedostaje i organizuju njihovu dostavu. Prave rasporede za timove, odnosno koliko ljudi u kojoj smeni je potrebno. Jednostavnije – rade sve što treba da bi pacijenti koji se leče bili kompletno zbrinuti i da bi sve u zgradi funkcionisalo. Ni kada dođu kući njihov radni dan nije završen, jer pozivi ne prestaju. -Na početku je postojao strah, jer je bila velika nepoznanica oko svega. Nismo znali kakvog će stanja biti pacijenti, da li ćemo se snaći. Onda je tu prvi susret sa skafanderom, kako ga obući, kako disati ispod njega i na kraju kako ga bezbedno skinuti. Međutim, relativno brzo smo se navikli, priča Biljana. Slađana kaže da je prvi put u skafanderu izdržala samo dva sata. Kasnije je shvatila da je “sve u glavi” i već sledećeg puta je skafander bez problema nosila šest sati. -Sve je isto samo se brže zamaramo. Svi smo prošli obuku i najteže je na početku bilo skinuti skafander, jer je tada najveća mogućnost zaražavanja. Tada smo svi kontrolisali jedni druge, navodi Slađana. -Pored toga, postojao je strah da ćemo virus odneti kući. Taj strah postoji i dalje, ali je sada manji. Zbog toga smo prva tri meseca svi bili odvojeni od porodica, nadovezuje se Biljana. Iako im je menadžment obezbedio smeštaj kako bi bili izolovani od porodica, kažu da su uglavnom svi imali alternativu i da tu mogućnost nisu koristili.
Neizvesnost teža od umora Zdravstveni radnici su umorni. Sve ovo jako dugo traje. Od marta sestre sa pneumonofiziologije i neurologije rade i preko granica svojih mogućnosti. Još je gore što se ne zna kada će biti kraj ovome, kaže Biljana.
Slike koje su u martu stizale iz Italije i Španije donele su i zebnju da li će uopšte zdravstveni sistem izdržati ukoliko dođe do tako masovnog zaražavanja. -Nismo znali u kom smeru će ići epidemija. Zbog toga smo stavljali krevete gde god je bilo prostora, navodi Slađana. Cela zgrada u kojoj se nalaze službe pneumofiziologije i neurologije u kovid je režimu. Kod njih smeštaju pacijente odmah pošto se napuni tridesetak kreveta na infektivnom odeljenju. Kapacitet zgrada je 125 postelja. Od početka pandemije do sada nisu došli u situaciju da ne mogu nekog da zbrinu zbog nedostatka kreveta. Briga o pacijentima je srž posla medicinskih sestara, a naše sagovornice kažu da je interakcija sa njima najlepši deo radnog dana. Mnogi od pacijenata su prvi put na bolničkom lečenju, susreću se sa nepoznatom bolesti, a i posete su zabranjene. -Imamo drugarski odnos. Svesni su i kroz šta mi prolazimo, tako da uvek kada ih pitamo kako su, uzvrate nam pitanjem kako smo mi. Na početku su, po pravilu, svi uplašeni. Već sledećeg dana, kada terapija počne da deluje, bude bolje. Mi smo tu da ih smirimo, utešimo ih, pružimo im podršku i to im mnogo znači, kaže Biljana. Dele i radost svakog otpuštenog pacijenta, koji ih po pravilu po odlasku pozdrave rečima “Da se vidimo na nekom drugom mestu”.
Trenutno je u ovoj zgradi smešteno stotinak kovid pozitivnih pacijenata, od čega je desetak u teškom stanju, dok su ostali sa srednje teškom kliničkom slikom. Njih nekoliko je na respiratoru, dok ostali zahtevaju kiseonički potporu. Naše sagovornice kažu da su svedoci naglih pogoršanja stanja pacijenata i apeluju na sve da poštuju mere. -Ljudi su se previše opustili kada je završen onaj letnji talas. Ovo nije obična prehlada ni obična upala pluća. Desi se da se stanje drastično pogorša za par sati. Sve zavisi od pacijenta kako će da odreaguje. Mi svi smo ovo shvatili veoma ozbiljno. Život nam se sveo na posao-kuća. Izolovali smo se od prijatelja, na slave i druge proslave ne idemo. Skafanderi nas štite, ali nikad se ne zna. Ovde smo organizovali i tuširanje. Tako se osećamo sigurnije kada krenemo kući, navodi Biljana.
Otežani uslovi rada pod skafanderima, tragovi od maski i vizira koji ostaju satima, izlaganje riziku, opasnost da zarazu prenesu u svoju porodicu, radni dan koji se ne završava izlaskom iz Bolnice, samo su neki od razloga zašto su medicinske sestre heroji ove kovid krize.
