OSVRT NA ŽELjU ŠABAČKOG ADVOKATA SLOBODANA LALA SMILjANIĆA DA“ VRATI DUG“ ZNAMENITOM ZEMLjAKU PROTI NIKOLI SMILjANIĆU
SLIKA,KNjIGA,IDEJA ZA SPOMENIK
Zaslužena podrška stigla iz Gradske uprave u Šapcu. Junaštvo crkvenog velikododtojnika, jedne od najznačajnijih ličnosti Srpske pravoslavne crkve u njenoj viševekovnoj istoriji, od pre više vekova nije zaboravljen ni danas
Među brojnim zahtevima za finansijsku podršku Uprave grada Šapca, prilikom štampanja knjige o velikom proti Nikoli Smiljaniću, junaku oba srpska ustanka, rođenom u Badovincima, blizu Drine oko 1760. godine, dobio je roman „Veliki prota“, šabačkog advokata, magistra prava Slobodana Lala Smiljanića. To je ustvari umetnički doživljaj autora o svom zemljaku, neustrašivom,jednoj od najvećih i najhrabrijih ličnosti Srpske pravoslavne crkve u njenoj viševekovnoj istoriji. Pisac u prvoj izjavi za „Glas Podrinja“, kaže da je posebno počastvovan razumevanjem za njegov trud i svojevrsnu želju za „vraćanje duga“ znamenitom zemljaku.
Na ideju je došao baveći se istorijom svoje porodice, a tragove je pronašao na jednom starom spomeniku, koji je ustvari kameni beleg prote Smiljanića koji se i danas, zahvaljujući čuvenom slikaru iz ovog kraja Miliću od Mačve nalazi ispred crkve u Mačvanskom BelotićU. Milić je u svom maniru između ostalih vojvoda pred Mišarsku bitku, naslikao i protu Nikolu Smiljanića na velikom ulju na platnu, slici koja se nalazi u Šabačkom muzeju.
Priča počinje u selu Krivaja, podno Cera, odakle su Bijuklići krenuli putem Badovinaca i reke Drine. Dalje, Smiljanić opisuje putovanje ove porodice ka novom staništu, naseljavanje na novom tlu i svakodnevni život u izmenjenim okolnostima, piše između ostalog u svojoj recenziji istoričar Nebojša Cvejić.
Predhodno treba reći da su roditelji prote Smiljanića bili, otac Gligorije i majka Smiljana (rođ. Stanković). Nosili su prezime Bijuklić, kako se i sam Nikola prezivao u ranim godinama života. Nakon očeve smrti, majka se, zajedno sa svom decom, vraća u svoje rodno selo Belotić.
Prilikom gradnje crkve u Mačvanskom Belotiću, koja je posvećena srpskom kralju Stefanu Dečanskom (Sveti Mrata, slava znamenitog prote Smiljanića), preosvećeni vladika Lavrentije se poklonio manjem kamenom spomeniku, koji se i danas nalazi ispred izgrađene crkve (To je spomenik proti Smiljaniću) i podsetio da se ovaj kameni beleg konačno skrasio gde mu je i mesto, a gde sve nije bio počev od starog Metkovačko-Belotićkog groblja u Avliškom ataru, gde je veliki junak sahranjen.
U narodu su nastale priče da su Turci pri pomenu imena prote Nikole Smiljanića, brzopleto tražili najbliži put do Drine, a onaj ko ga je našao, a samo mali broj njih je uspeo zahvaljujući prvenstveno brzim konjima, spasao se od Smiljanićeve sablje i kubure. Prota je sa svojom četom jurišao u vatru ljutih bojeva, prkoseći balijama, a hrabreći svoje momke. Jedan je od retkih koji je preživeo Boj na Rvnju, 1813. godine i kobnu 1814. A već sledeće godine, knez Miloš ga poziva da stane na Drinu i brani Mačvu od najezde Turaka, što on sa zadovoljstvom i čini, jer je mnogo voleo rodni kraj i nikako nije mogao da trpi turski zulum.
Junaštvo prote Smiljanića mnogo je pomoglo da pobeda srpskih ustanika u Boju na Dublju, 16. jula 1815. godine bude ubedljivija i potpunija.
Magistar prava, šabački advokat Slobodan Lale Smiljanić s ponosom piše o svom davnom pretku. Prota, beleži autor romana „Veliki prota“ u ljutim bojevima protiv Turaka, nije imao milosti. Tako je bilo i u Boju na Mišaru, kada pogubi silnog i prelepog Bešireva Hasu, sina nekog uglednog i bogatog turskog age. Osta velika carevina da žali za jednim neostvarenim brakom, a Filip Višnjić, opisa ovaj događaj stihovima kletve Kule Kadinove, u pesmi Boj na Mišaru.
Advokat Smiljanić potvrđuje sumnju da je protu Smiljanića, daleke 1815. godine u manastiru Kaona otrovao Marko Štitarac.
Po povratku iz Kaone, proti Smiljaniću pozli. U to doba pačja krv se smatrala dobrim lekom protiv raznih bolesti, ali Nikola nije hteo da je pije, jer nije želeo da mrsi u vreme posta. To ga je koštalo života.
Na ideju je došao baveći se istorijom svoje porodice, a tragove je pronašao na jednom starom spomeniku, koji je ustvari kameni beleg prote Smiljanića koji se i danas, zahvaljujući čuvenom slikaru iz ovog kraja Miliću od Mačve nalazi ispred crkve u Mačvanskom BelotićU. Milić je u svom maniru između ostalih vojvoda pred Mišarsku bitku, naslikao i protu Nikolu Smiljanića na velikom ulju na platnu, slici koja se nalazi u Šabačkom muzeju.
Priča počinje u selu Krivaja, podno Cera, odakle su Bijuklići krenuli putem Badovinaca i reke Drine. Dalje, Smiljanić opisuje putovanje ove porodice ka novom staništu, naseljavanje na novom tlu i svakodnevni život u izmenjenim okolnostima, piše između ostalog u svojoj recenziji istoričar Nebojša Cvejić.
Predhodno treba reći da su roditelji prote Smiljanića bili, otac Gligorije i majka Smiljana (rođ. Stanković). Nosili su prezime Bijuklić, kako se i sam Nikola prezivao u ranim godinama života. Nakon očeve smrti, majka se, zajedno sa svom decom, vraća u svoje rodno selo Belotić.
Prilikom gradnje crkve u Mačvanskom Belotiću, koja je posvećena srpskom kralju Stefanu Dečanskom (Sveti Mrata, slava znamenitog prote Smiljanića), preosvećeni vladika Lavrentije se poklonio manjem kamenom spomeniku, koji se i danas nalazi ispred izgrađene crkve (To je spomenik proti Smiljaniću) i podsetio da se ovaj kameni beleg konačno skrasio gde mu je i mesto, a gde sve nije bio počev od starog Metkovačko-Belotićkog groblja u Avliškom ataru, gde je veliki junak sahranjen.
U narodu su nastale priče da su Turci pri pomenu imena prote Nikole Smiljanića, brzopleto tražili najbliži put do Drine, a onaj ko ga je našao, a samo mali broj njih je uspeo zahvaljujući prvenstveno brzim konjima, spasao se od Smiljanićeve sablje i kubure. Prota je sa svojom četom jurišao u vatru ljutih bojeva, prkoseći balijama, a hrabreći svoje momke. Jedan je od retkih koji je preživeo Boj na Rvnju, 1813. godine i kobnu 1814. A već sledeće godine, knez Miloš ga poziva da stane na Drinu i brani Mačvu od najezde Turaka, što on sa zadovoljstvom i čini, jer je mnogo voleo rodni kraj i nikako nije mogao da trpi turski zulum.
Junaštvo prote Smiljanića mnogo je pomoglo da pobeda srpskih ustanika u Boju na Dublju, 16. jula 1815. godine bude ubedljivija i potpunija.
Magistar prava, šabački advokat Slobodan Lale Smiljanić s ponosom piše o svom davnom pretku. Prota, beleži autor romana „Veliki prota“ u ljutim bojevima protiv Turaka, nije imao milosti. Tako je bilo i u Boju na Mišaru, kada pogubi silnog i prelepog Bešireva Hasu, sina nekog uglednog i bogatog turskog age. Osta velika carevina da žali za jednim neostvarenim brakom, a Filip Višnjić, opisa ovaj događaj stihovima kletve Kule Kadinove, u pesmi Boj na Mišaru.
Advokat Smiljanić potvrđuje sumnju da je protu Smiljanića, daleke 1815. godine u manastiru Kaona otrovao Marko Štitarac.
Po povratku iz Kaone, proti Smiljaniću pozli. U to doba pačja krv se smatrala dobrim lekom protiv raznih bolesti, ali Nikola nije hteo da je pije, jer nije želeo da mrsi u vreme posta. To ga je koštalo života.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
25. april 2024.
