Info

7. jul 2022.7. jul 2022.
Foto: "Glas Podrinja"

Foto: "Glas Podrinja"

KADA PROFESOR TRIFKOVIĆ PREDSTAVLjA KNjIGU

Šabac i mi: nadrealnost

„To je najsvesniji kraj, oni govore najlepšim srpskim jezikom, oni misle najkonciznijim srpskim izrazom, oni umeju najrazdraganije da se raduju, a najduhovitije se smeju. I njihova pesma bila je nenadmašna“
Prof. dr Zoran Trifković predstavio je svoj prvenac „Šetam suze ulicom Lalinom“ proteklog petka u bašti Kulturnog centra. To je bilo više od promocije. Kako je i sam profesor rekao, bila je to magija. Šabačka, generacijska. Onaj duh Šapca iz prošlog veka, pre rata, u zemlji koje više nema. Kao i nekih starih i dobrih prijatelja kojima je dobar deo knjige posvećen. A koji su, u toj noći kada je nestala granica između zemlje i neba, bili sa nama.

Suze i smeh, kao i uvek. Šabac i mi: nadrealnost. Zauvek


Reči, naše omiljene igračke, ovaj put su pretesne. Setili smo se najevropskijeg umetnika u srpskoj kulturi i najsrpskijeg u evropskoj tradiciji, velikog šabačkog intelektualca, „alem kamena srpske moderne“, Stanislava Vinavera:

„U Šapcu smo svi bili istinski različiti ljudi. Nije bilo mnogo onih koji su ličili jedni na druge, i govorili slično kao u Parizu, Londonu ili Berlinu. Svi smo bili posebni i drugačiji, i zato smo bili svi jednaki. Niko nije pokušavao da se izdigne iznad ostalih pokušavajući da imitira nekoga sa boljom reputacijom. Mogli smo da budemo zapamćeni ako uvek sledimo samo svoje mogućnosti i kvalitete. Tako je bilo u svim gradovima u Srbiji, ali najviše u Šapcu, jer smo ponosan grad, i sledimo svoj put.”

OTKRIVANjE DUŠE
„Kada su, jedan za drugim počeli da odlaze moji dragi prijatelji, kumovi i roditelji, imao sam potrebu od Boga bežati. On, šaljući mi stihove uoči godišnjice njihove smrti ili rođenja, nabacio mi je omču oko vrata i što sam hteo dalji biti, On je zatezao i bio sam mu sve bliži. I tako su stihovi nastali. I dugo su bili skriveni i zaključani iza zamandaljenih vrata Laline ulice. Na insistiranje moje najstarije ćerke Sandre, odlučio sam se da ih objavim, da otkrijem svoju dušu i najdublje emocije.“
ČOVEK UMIRE DVA PUTA
Kažu da svaki ovek umire dva puta, prvi put kada se Bogu predstavi, a drugi put kada se Bogu predstavi i poslednji čovek koji mu je ime pominjao. Hteo sam da dragim dušama koje će zauvek ostati u mom srcu, tu drugu smrt odložim na neko vreme.

Foto: "Glas Podrinja"


JEDNO BIĆE
„Odrastanjem, postajali smo jedno telo i jedna duša. A opet, svako od njih bio je specifičan na svoj način. Genta, britke pameti i ciničnog humora kojim se branio od spoljašnjeg sveta, Toma, njegov rođeni brat koji je zračio čojstvom i lepotom i Žabe, duše šire od Rusije i anđeoskog glasa. Ne znam zašto mi ih je Bog dao i brzo uzeo, ali ono što dobro znam je da mi sećanje na njih sve ove godine plemeni dušu i da sam zbog toga postao bolji čovek.“
BEZTOBNOST
„Beztobnost je stanje koje živim bez Bogu predstavljenih. Beztobnost je i kad u proleće sedim ispred neke voćke i pijem hladan špricer, kada me miluje dah lahora i opija miris behara, a ja duboko brodim u prošlost i milina mi prožima tugu. Beztobnost je i moje tihovanje i moje snevanje. I veliki deo mog života.“


Kao da smo se svi vratili u Meljine gde je sve počelo, a što bi Coka Šimon, kao generacijski čuvar sećanja bolje ispričao, pa „ispred Obuće“, prepoznatljivog mesta na kom smo stajali na korzou, a odakle smo odlazili u kafiće koji su tek počinjali da rade, da stojimo ispred njih. Stvarno smo stajali. Kako bismo i kome to mogli prepričati? I našu Gimnaziju i Medison, studentske dane, žurke, Stenku...? Velike ljubavi za koje smo bili nedozreli i nespretni pa ih nismo sačuvali? Iskrena prijateljestva, bez interesa, koja traju do danas? Kako smo zajedno učili da budemo ljudi, dobri ljudi sa časnom rečju, koja se poštovala.

Foto: "Glas Podrinja"


HVALA, KUME TRILE LEPO JE BITI ŠAPČANIN
Moj kum dr. Zoran Trifković Trile, (što bi Neša Amerikanac rekao - nije Šapčanin onaj koji nema nadimak), priuštio je meni, mojoj ćerki Milici i ostalim Šapčanima nezaboravno veče. Čini mi se da Kulturni centar nikada nije bio puniji kada je u pitanju poezija. Prepuna bašta KC-a sa tušta i tma doktora nauka, ali pravih, ne onih sa sumnjivim titulama stečenim na nekim livadama i pašnjacima gde su bili stacionirani njihovi fakulteti, utkali su u meni nit da Šabac još uvek živi. Predivna lirika mog kuma, iznad svega tužna, uz podsećanje na neke nama drage ljude iz našeg društva, kojih više nema: Tome, Gente i dobrog mog Žabeta, uz kumu Branku, Trilovu majku, svim prisutnim naterali su suze u oči. Mali emotivac, moj Miconi, prvi se rasplakao slušajući stihove koje je govorila i moja kumica Maša. Bilo je lepo biti Šapčanin te večeri. Dr Brka, Raf, Bufi, Kime, dr Đura Lažov i mnogi drugi naši Šapčani na privremenom radu u Beogradu, uz sve nas koji smo ostali u “Malom Parizu’ iz šezdeset i neke, učinili su pretoplo julsko veče nezaboravim. Taboo bend, kao i uvek, bio je na visini zadatka. Hitovi naše mladosti podigli su sve na noge i evocirali uspomene na korzo, PL i Cepelin, tako da je žurka trajala sve do ponoći, uz đuskanje svih prisutnih. Šta reći na kraju? Šabac i danas ima ljude koji cene starije mangupe i žele da nešto ostane iza njih. Ne šuplja retorika, ne nekakve laže i paralaže, već da iza nas ostanu naši klinci, koji nose starke i 501, koji slušaju pravu muziku, čitaju Crnjanskog i Dučića, uživaju u slikama Milića od Mačve, Vlade Lalickog, Stevana Čalića, Mare Jelesić i vole prvu varoš Srbije. Dok je njih, naše dece, biće i nas.
Nebojša Ilić Ikela



I, opet, Vinaver o Šapcu, za njega u to vreme, takođe predratnom:
“To je najsvesniji kraj, oni govore najlepšim srpskim jezikom, oni misle najkonciznijim srpskim izrazom, oni umeju najrazdraganije da se raduju, a najduhovitije se smeju. I njihova pesma bila je nenadmašna.”

Suze i smeh, kao i uvek. Šabac i mi: nadrealnost. Zauvek.
M.F.

Najnoviji broj

24. novembar 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa