Шабац и ми: надреалност

Проф. др Зоран Трифковић представио је свој првенац „Шетам сузе улицом Лалином“ протеклог петка у башти Културног центра. То је било више од промоције. Како је и сам професор рекао, била је то магија. Шабачка, генерацијска. Онај дух Шапца из прошлог века, пре рата, у земљи које више нема. Као и неких старих и добрих пријатеља којима је добар део књиге посвећен. А који су, у тој ноћи када је нестала граница између земље и неба, били са нама.

Сузе и смех, као и увек. Шабац и ми: надреалност. Заувек

Речи, наше омиљене играчке, овај пут су претесне. Сетили смо се најевропскијег уметника у српској култури и најсрпскијег у европској традицији, великог шабачког интелектуалца, „алем камена српске модерне“, Станислава Винавера:

„У Шапцу смо сви били истински различити људи. Није било много оних који су личили једни на друге, и говорили слично као у Паризу, Лондону или Берлину. Сви смо били посебни и другачији, и зато смо били сви једнаки. Нико није покушавао да се издигне изнад осталих покушавајући да имитира некога са бољом репутацијом. Могли смо да будемо запамћени ако увек следимо само своје могућности и квалитете. Тако је било у свим градовима у Србији, али највише у Шапцу, јер смо поносан град, и следимо свој пут.”

ОТКРИВАЊЕ ДУШЕ
„Када су, један за другим почели да одлазе моји драги пријатељи, кумови и родитељи, имао сам потребу од Бога бежати. Он, шаљући ми стихове уочи годишњице њихове смрти или рођења, набацио ми је омчу око врата и што сам хтео даљи бити, Он је затезао и био сам му све ближи. И тако су стихови настали. И дуго су били скривени и закључани иза замандаљених врата Лалине улице. На инсистирање моје најстарије ћерке Сандре, одлучио сам се да их објавим, да откријем своју душу и најдубље емоције.“
ЧОВЕК УМИРЕ ДВА ПУТА
Кажу да сваки овек умире два пута, први пут када се Богу представи, а други пут када се Богу представи и последњи човек који му је име помињао. Хтео сам да драгим душама које ће заувек остати у мом срцу, ту другу смрт одложим на неко време.

Фото: "Глас Подриња"

ЈЕДНО БИЋЕ
„Одрастањем, постајали смо једно тело и једна душа. А опет, свако од њих био је специфичан на свој начин. Гента, бритке памети и циничног хумора којим се бранио од спољашњег света, Тома, његов рођени брат који је зрачио чојством и лепотом и Жабе, душе шире од Русије и анђеоског гласа. Не знам зашто ми их је Бог дао и брзо узео, али оно што добро знам је да ми сећање на њих све ове године племени душу и да сам због тога постао бољи човек.“
БЕЗТОБНОСТ
„Безтобност је стање које живим без Богу представљених. Безтобност је и кад у пролеће седим испред неке воћке и пијем хладан шприцер, када ме милује дах лахора и опија мирис бехара, а ја дубоко бродим у прошлост и милина ми прожима тугу. Безтобност је и моје тиховање и моје сневање. И велики део мог живота.“

Као да смо се сви вратили у Мељине где је све почело, а што би Цока Шимон, као генерацијски чувар сећања боље испричао, па „испред Обуће“, препознатљивог места на ком смо стајали на корзоу, а одакле смо одлазили у кафиће који су тек почињали да раде, да стојимо испред њих. Стварно смо стајали. Како бисмо и коме то могли препричати? И нашу Гимназију и Медисон, студентске дане, журке, Стенку...? Велике љубави за које смо били недозрели и неспретни па их нисмо сачували? Искрена пријатељества, без интереса, која трају до данас? Како смо заједно учили да будемо људи, добри људи са часном речју, која се поштовала.

Фото: "Глас Подриња"

ХВАЛА, КУМЕ ТРИЛЕ ЛЕПО ЈЕ БИТИ ШАПЧАНИН
Мој кум др. Зоран Трифковић Триле, (што би Неша Американац рекао - није Шапчанин онај који нема надимак), приуштио је мени, мојој ћерки Милици и осталим Шапчанима незаборавно вече. Чини ми се да Културни центар никада није био пунији када је у питању поезија. Препуна башта КЦ-а са тушта и тма доктора наука, али правих, не оних са сумњивим титулама стеченим на неким ливадама и пашњацима где су били стационирани њихови факултети, уткали су у мени нит да Шабац још увек живи. Предивна лирика мог кума, изнад свега тужна, уз подсећање на неке нама драге људе из нашег друштва, којих више нема: Томе, Генте и доброг мог Жабета, уз куму Бранку, Трилову мајку, свим присутним натерали су сузе у очи. Мали емотивац, мој Мицони, први се расплакао слушајући стихове које је говорила и моја кумица Маша. Било је лепо бити Шапчанин те вечери. Др Брка, Раф, Буфи, Киме, др Ђура Лажов и многи други наши Шапчани на привременом раду у Београду, уз све нас који смо остали у “Малом Паризу’ из шездесет и неке, учинили су претопло јулско вече незаборавим. Taboo bend, као и увек, био је на висини задатка. Хитови наше младости подигли су све на ноге и евоцирали успомене на корзо, ПЛ и Цепелин, тако да је журка трајала све до поноћи, уз ђускање свих присутних. Шта рећи на крају? Шабац и данас има људе који цене старије мангупе и желе да нешто остане иза њих. Не шупља реторика, не некакве лаже и паралаже, већ да иза нас остану наши клинци, који носе старке и 501, који слушају праву музику, читају Црњанског и Дучића, уживају у сликама Милића од Мачве, Владе Лалицког, Стевана Чалића, Маре Јелесић и воле прву варош Србије. Док је њих, наше деце, биће и нас.
Небојша Илић Икела

И, опет, Винавер о Шапцу, за њега у то време, такође предратном:
“То је најсвеснији крај, они говоре најлепшим српским језиком, они мисле најконцизнијим српским изразом, они умеју најраздраганије да се радују, а најдуховитије се смеју. И њихова песма била је ненадмашна.”

Сузе и смех, као и увек. Шабац и ми: надреалност. Заувек.