3. novembar 2022.3. nov 2022.

Vera Tešanović: Bilo je mnogo teških i trnovitih trenutaka, ali ne razmišljam o prošlosti, nego o sadašnjosti, idem napred, Foto: "Glas Podrinja"

USPEŠNA I U PENZIJI: VERA TEŠANOVIĆ

Život je more

“Ne teba trčati za novcem, jer on ne donosi unutrašnje zadovoljstvo, ali ako radite posao sa ljubavlju, plod sigurno dolazi. Italijani kažu: „Najgora stvar je lenjost.“ Mi kažemo: „Ko seje, taj i žanje“. I, naravno, uz rad je važan duhovni rast. Nije dovoljno samo graditi karijeru, nego i duhovno uzrastati. Takođe, negovanje tradicije je jako važno, pogotovo kada odeš u inostranstvo”

Iako nijednom u toku razgovora nije pomenula reč more, osim kada je reč o kući na obali, a kamoli prepoznatljivu rečenicu, odlučili smo da baš ovako naslovimo ovaj tekst. Možda zbog Balaševića: „Ja se ne bojim velike vode“.

Iako rodom iz centra Šapca, Vera Tešanović odlučila je da studira Višu pedagošku akademiju u Sarajevu zato što je tamo već studirala njena najstarija sestra Biserka, za koju je bila jako vezana.
Kada je diplomirala, otišla je u Beograd i odmah se zaposlila u zemunskoj školi kao nastavnik fizike i opštetehničkog. Nedugo potom, dobila je mesto u Fiat-u, a poznavanje italijanskog jezika omogućilo joj je da ode u Italiju. Prijatelji su pokušali da je odgovore: „Kako ćeš sama u Italiju, sa šestogodišnjim sinom?“ Nalazili su joj dobre poslove, ali bila je uporna. Tadašnja Jugoslavija bila joj je tesna.

- Naravno, prvih godina nije bilo lako, zapravo, nisam ni bila svesna koliko je bilo teško, ali sam bila uvek jako radna i vredna i davala sam odlične rezultate. Iz Fiata sam otišla za Rim i radila razne poslove dok nisam sebe našla u svetu nekretnina.

GENERACIJA POBUNjENIKA
Bila je veoma aktivna za vreme NATO agresije , organizovala je manifestacije, okrugle stolove, gostovanja na TV-u, sarađivala sa Crvenim Krstom...Ponosna je na činjenicu da je odštampala majice sa targetom - sliku dečaka koju je delila manifestantima.
- Siniša Mihajlović podelio je majice svojim igračima, koji su izašli na teren tako da ih je videla cela Italija. Dobio je opomenu, ali nije odustao. Na sledećoj utakmici, igrači su imali majice ispod dresa i pre početka su podigli dresove. Moja generacija je generacija pobunjenika.

Kupila je najstariju rimsku agenciju, malu ali na elitnom mestu i, osim dobre zarade, imala je veliko poštovanje svojih klijenata. Vremenom, njena agencija postala je jedna od najtraženijih u Rimu, a s obzirom na lokaciju i pre, svega, profesionalnost i korektnost, sarađivala je sa glumcima, diplomatama, sportistima... Odmah po dolasku u Rim nju bi tražili, a ona se odazivala vedra, nasmejana i sposobna. Kada bi dolazio predsednik države, ili neko od ministara, pozivana je kao gost u Ambasadu.

- Bilo je divnih doživljaja. Ponekad je organizovana muzika pa bismo ostali da proslavimo u užem krugu. I to je bio način da kontaktiram sa svojim narodom.

Živim na relaciji Italija – Španija, ali se svake godine u junu viđam sa svojom generacijom gimnazijalaca

Nije mnogo razmišljala o novcu, nije jurila za njim, naprotiv, shvatala je njegovu važnost i pametno investirala. Ako ga stisneš, kaže, on beži kroz prste, kao pesak.

- Nikada mi novac nije bio cilj, bilo mi ja zadovoljstvo da dobro i pošteno odradim svoj posao, a to donosi svoje plodove i dobar glas u Rimu, kao i na svakom drugom mestu.

U Fiat-u je imala duplu platu u odnosu na prosečne srpke. Nikada nije brojala novac, imala je nekoliko štednih knjižica.

- Na jednu sam i zaboravila, ali su me prijatelji podsetili. Bilo je na njoj 20 hiljada maraka, u ono vreme kada sam mogla garsonjeru u Rimu da kupim. Nisam ni znala da mi je nedostajala ta knjižica.
Negovala je prijateljstva gde god je živela, u Šapcu, Beogradu, Rimu i Valensiji. Lako je stupala u kontakte, često u visokom društvu, a da to nije tražila.

Lako se adaptiram, meni je u Šapcu isto kao u mojoj kući u Španiji. Gde god da me staviš, meni je dobro, ali ne želim više da putujem, dosta sam proputovala

- Čim sam došla u Španiju, zvao me je lekar koji je prvi u Evropi radio veštačku oplodnju i tražio da mu nađem zgradu u Rimu. U Španiji imam dugogodišnje prijatelje i oni su me preporučili. Nikada se nisam nametala, zato su me zvali.

Malo po malo, postala je jedna od najbogatijih Jugoslovenki u Rimu, a da to nije ni znala. Čula je od drugih. Ona je išla napred. Iako je joj je starija sestra savetovala da ide u penziju, da je odgajila sina i napravila karijeru i da bi trebalo da stane, nije je poslušala. Međutim, kada je Biserka napustila ovaj svet, Vera je u trenutku zatvorila agenciju i preselila se u Španiju, gde je njen sin Denis otišao da radi kao stomatolog.

- Pre petnaestak godina odlučio je da ode u Španiju. Putovao je na relaciji Rim-Valensija i posle deset napornih godina, rešio da se vrati u Rim. Ja sam ostala u Valensiji. Tamo sam sebe pronašla.
Iako u penziji, kaže da joj uvek nedostaje vremena za sve što bi htela da uradi u jednom danu. Ide na jogu, pilates, druži se sa prijateljicama, a najviše od svega voli da provodi vreme u kući na moru. Oduvek je želela da ima svoj ranč. Avanturista po prirodi, govorila je da bi pre otišla u Afriku, nego u Ameriku. U kući na proplanku, stotinak kilometara od Valensije, ima veliku baštu i svog baštovana, a ona se bavi podrezivanjem, prskanjem, zasadom pardajza, salate, luka... Voli da šije, popravlja nameštaj, elektriku, sve zna da radi u kući i oko nje. I uživa u radu.

Često se setim pokojnog Gibe, šabačke legende. Pevao je u Rimu na Denisovom venčanju, sa svojim orkestrom. Nekoliko pesama otpevao je i bivši suprug, koji je došao sa Denisovim polusestrama

Voli Šabac i ne razume ljude koji odu i zaborave svoje najmilije. Redovno dolazi u rodni grad, svake godine, zbog rodbine i prijatelja. U junu se sastaje sa generacijom gimnazijalaca sa kojima pravi feštu. Pamti profesorku francuskog Milenu Jovanović, koja joj je ulila ljubav prema stranim jezicima. Kad je živela u Beogradu, završila je kurs italijanskog i engleskog jezika, a u Španiji je brzo savladala španski.

Sarajevo, ljubavi moja
U Sarajevu je, kao studentkinja, upoznala svog supruga, legendarnog rukomenog golmana, Abaza Arslanagića, koji je bio ljubav njenog života. Kada je bila u poodmakloj trudnoći, došla je u Šabac da se porodi.

- Sin je dobio sepsu zbog infekcije na pupku. Jedan od pedijatara rekao je mom mužu da slobodno ide na takmičenje u Nemačku, da sin neće preživeti. Međutim, lekari su se svojski potrudili , iz Pariza su nabavljali lekove, jer su mislili da mu nema spasa, ali dete je, čudom, preživelo. Međutim, naš brak nije. Drugi pedijatar mi je rekao da hitno zovem muža da sinu da krv, ali on je već otišao u Nemačku. Lekar je bio zaprepašćen, nije znao šta mu je drugi lekar rekao. Onda se umešala familija, moj pokojni otac i tako... Razišli smo se. Odavno mi je jasno da on nije bio kriv.

Bivši supružnici su nastavili kontakt i posle razvoda, i dalje su bili zaljubljeni. On se kasnije oženio, međutim supruga mu je umrla i ostao je udovac. Provodio je svako leto sa sinom, vodio ga sa klubom na pripreme.

- Kada je ostao udovac, pokušali smo ponovo da se budemo zajedno, ali ostali smo samo dobri prijatelji. Bolje je tako. Ovu Novu godinu dočekaćamo zajedno sa njegovim ćerkama, Denisom i njegovom porodicom u Beogradu. On se šali i kaže: „Sudbina. Da smo ostali zajedno, možda ne bismo napravili karijeru. Ovako smo oboje uspeli“.

Postoje priče koje traju čitav život. Verujemo da je ovo jedna od njih.

Denis je napravio karijeru stomatologa, oženjen je, ima ćerku Nikol (17) koja ide u Umetničku gimnaziju, svira klavir, gitaru, komponuje, piše, peva, crta i namerava da studira umetnost u Španiji, kod bake. Novak (14) ima pradedino ime, a nalik je na dedu.

- Sin nije hteo da se bavi aktivno sportom, a molili su ga u Rimu, međutim, unuk je fantastičan fudbalski golman, branio je za Lacio.

Bogatstvo života
Iz svega što nam je rekla i onoga što nije stigla da kaže, shvatamo da je Vera imala bogat život, u njegovim raznolikim nijansama.

- Bilo je mnogo teških i trnovitih trenutaka, ali ne razmišljam o prošlosti, nego o sadašnjosti, idem napred.

Bila je veliki borac. Još uvek je. Pomaže familiju koju nikad nije zaboravila. Pomagala je Srbe koje su dolazili u Rim u vreme rata samo sa jednom kesom u ruci, bez šanse da plate sebi smeštaj i lekara. Dobro se uvek vrati zato što se kreće u krug. Retko od onoga kome smo pomogli, ali se vrati svakako. Čini je srećnom da nekoga usreći. To je ono što vidi kada se osvrne unazad. I, naravno, deca.

- Imam divan odnos sa sinom i unucima. Provodim sa njima celo leto. Denis sa porodicom boravi na Formenteri ili Ibici, gde im se pridružim, a posle odem u kuću blizu Valencije gde oni kasnije dođu.

Ipak, uživa u samoći, zna kako da je živi. Kao što je govorio Mika Antić: „U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež“.

Pitali smo je šta bi poručila svojim Šapčanima.

- Ne teba trčati za novcem, jer on ne donosi unutrašnje zadovoljstvo, ali ako radite posao sa ljubavlju, plod sigurno dolazi. Italijani kažu: „Najgora stvar je lenjost.“ Mi kažemo: „Ko seje, taj i žanje“. I, naravno, uz rad je važan duhovni rast. Nije dovoljno samo graditi karijeru, nego i duhovno uzrastati. Takođe, negovanje tradicije je jako važno, pogotovo kada odeš u inostranstvo.

Jedan podatak govori o njoj više od svega.

- Kada je Milošević u vreme rata pozvao najuspešnije Srbe u svetu, zvao je i mene. Nisam otišla u Beograd, nego u Guču. To je bio provod. Najbolje potrošen novac je na muziku, starogradske pesme. Zato nisam otišla na prijem kod tadašnjeg predsednika, koga sam inače poštovala.

M.F.

Info

Berza

Život je more

Ljudi

Остале вести

Najnoviji broj