Vidim te dodirom, čuvam srcem

Svetlost dana ne ugledamo, ona nas obaspe i lagano otvara svet vizuelnih perspektiva u prvim mesecima. Osvetljava najpre konture, potom likove i na koncu detalje. Sudbina je odlučila da pred Marijom Milanović od prvog trena bude mrak, ali se svetlost života uslelila u nju snažeći želju zbog koje je spoznaja jednako dostupna, samo na drugačiji način. Nikada nije imala iskustvo vida, ali od prvog dana je širila ruke spremna da upozna svet na svoj način i živi punim plućima.

-Nemate svest nedostatka kao dete, gradite svoj svet od mogućnosti koje imate. Drugi su crtali, ja sam volela da pravim nešto od plastelina, saznavala sam o oblicima kroz taktilne igračke, čak sam stekla svest o slovima i brojevima pomoću plastičnih, izlivaka koje su mi roditelji kupili. Ne osećate da se po nečemu razlikujete – seže Marija do najranijih sećanja na početku storije.

Strah je deo svakog živog bića, ne samo čoveka. Manifestuje se u različitim situacijama, neophodan je kao sistem samozaštite, međutim važno je da se ne hrani, inače bi mogao postati gospodar svakodnevice koji sputava slobodu i radost.

Biografija
Marija Milanović je diplomirani psiholog (Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu) i master komunikologije na istoj visokoškoslkoj ustanovi. Trenutno je nastavnik građanskog vaspitanja u OŠ „ Branislav Nušić“ u Donjoj Trnavi. Zadužena je za studenstka pitanja pri Udruženju studenata sa hendikepom u Nišu, a takođe je i urednik časopisa na brajevom pismu „Žena i dom“. Bila je autorka i voditeljka dve radijske emisije, novinar saradnik na interenet portalu Iserbia, a kroz stručnupraksu na poziciji školskog psihologa stekla je zvanje stručnog saradnika u obrazovanju. Učestvovala je u više međunarodnih projekata. Dobitnik je priznanja za najbolji interenet tekst u okviru manifestacije „Kikini dani“ Udruženja distrofičara Zlatibnoskog okruga.

-Nisam bila bojažljivo dete. Najzahvalnija sam svojoj porodici što mi nisu usadili strah prilikom odrastanja. Sigurno su osećali zebnju, ali nisu je prenosili na mene. Kao i svako dete i ja sam trčala, padala, imala modrice, u osnovnoj školi sam polomila ruku tako što sam želela da hodam na gredi, smejući se istovremeno sa drugaricom i desio se pad. Sve to, logično, ostavi trag, ali prođe, a u sećanju ostane radost nesputane slobode i detinje sreće.

Prva svest o različitosti je susret u vrtiću koji je Marija pohađala. Susret sa osobom koja ne vidi je nešto novo za decu i tu su neizbežne šale, zadirkivanja, gde je opet izraženo stanje u kome se izgovara nešto bez svesti o posledicama.

-Usledila je specijalizovana osnovna škola za slepe i slabovide gde sam okružena sličnim osobama i logično da ne može biti nekog nerazumevanja. Učila sam da čitam na brajevom pismu, te kada ovladate tim otvaraju se nove saznajne perspektive i uz odrastanje gradimo svoj svet oblika, mirisa, ukusa, dodira, preostala četiri čula nadoknađuju nedostatak jednog.

Foto: Marko Čušin (UDZO FB)

Većina stvari ima uz izgled oblik, miris, poneke ukus, zvuk naravno i kroz te determinante svest gradi mogućnost izgleda. Ne mora biti potpuna replika, ali je dovoljna da se pojme odnosi u okruženju. Sve vreme osećaj i znanje sarađuju.

-Dodirom najbolje upoznate nekoga. Dovoljno je da bude ruka u ruci kako bi stekli svest o nečijoj visini. Kroz dodir se pojme oblici i kroz nečji opis mogu da pojmim izgled, no važno je da ne bude previše detaljan. Jasno mi je šta znači usko ili oblo lice, izdužen ili zakrivljen nos, tanje ili punije usne, ali već detalji mi ne znače mnogo.

Boje su samo neizgled nevažne u svetu osoba bez vida. Postoji svest o bojama, njihovim odnosima, uklapanjima, što su informacije koje se nauče, a potom se uz dodir slažu.

-Način odevanja je za mene izuzetno važan, kako živim sama, ja biram svakog dana šta ću obući. Po dodiru prepoznajem sve u ormaru, a prepoznajući materijal znam i boju. Naučila sam koje boje su kompatibilne i na taj način uklapam različite segmente garderobe. Neretko sam dobijala pohvale za to postignuće i jako sam srećna kada čujem da sam usklađena.

Miris prirode
Čarobne boje nebeske, kolorit godišnjih doba, prožimanje boja u suton, osenčena i osvetljena strana su estestki užitak za svačije oko, međutim lepote trenutka prodiru u dušu i tu se mogu potpuno osetiti dok prožimaju celokupnu ličnost.

-Za nekoga su jesen različite boje krošnji, prizori voća i povrća na tezgama, a za mene je jesen miris oštrijeg vazduha, miris lišća, šuštanje pod đonovima dok hodam kroz park, dodir kiše. Proleće su arome biljaka što se bude, blagi dodiri sunčevih zraka, zvuci ptica što se bude s njim. Radost je jednaka kada dolazi omiljeno doba, samo su indikatori sreće nešto izmenjeni.

Sužen izbor škole
-Čim sam saznala za psihologiju, shvatila sam da želim baš njom da se bavim. Iako se to dogodilo u osnovnoj školi, želja me nije prolazila. Ipak, pri kraju osmoletke bila sam suočena sa vrlo uskim izborom. Iako internati postoje, ne primaju potpuno slepe, samo slabovide osobe, te su postojale opcije svega nekoliko škola i određenih smerova. Bio je to period kada su audio programi mahom bili nedostupni kod nas i redovna nastava bi podrazumevala da jedan od roditelja da otkaz, da me prati, potom mi prenosi lekciju, uči sa mnom. Otišla sam kod psihologa, kao jedan od dva đaka generacije i otvoreno rekla da ću biti demotivisana ukoliko budem primorana da upišem ono što moram, a ne šta želim. Pomogli su mi, uspele smo drugarice i ja da se upišemo u Medicinsku školu i živimo u internatu.

Četiri čula vode svoju igru, nadopunjuje jedno drugo, a svakako konačan zaključak, kod svakog na svetu nastaje u srcu.

-Vid je samo prvi utisak, a potom sve drugo obrađujemo u svesti. Energija i osobine čine da se u društvu neke osobe osećamo prijatno. Različite osobine se spoznaju i bez čula vida. Može i nama da se desi da nam se neko svidi po izgledu, no za jaču sponu je potrebno svima, ne samo osobama koje ne vide, nešto mnogo više, snažnije što se ne može sagledati, već se oseti.

Dok se stvarnost spoznaje dodirom, svet dvodimenzionalnog za slepe i slabovide osobe je teško opopljiv. Šolju mogu prepoznati opipavajući je, ali ne mogu njen izgled verno preneti na papir. Ipak, u jednom segmentu se suočavaju za zahtevom koji podrazumeva nešto slično.

-Kod nas je potpis još uvek neophodan i slepi ljudi nisu izuzetak. Mi to ne doživljavamo kao deo svog identiteta. Kroz pominjanu svest o slovima i brojevima stečenu u detinjstvu bilo mi je nešto lakše da savladam ovu prepreku, ali znam da je to poteškoća za mnoge i volela bih da postoji neki drugi način da se identifikujemo gde je neophodno.

A kada bih...
Svet koji videće osobe posmatraju i onaj koji je izgrađen u svesti onih koji nisu nikada imali iskustvo vizuelne spoznaje moraju se razlikovati. Sticanje vida je faktički otvaranje vrata poptuno nepoznatog univerzuma.

-Možda će zvučati čudno, ali ja ne bih volela da progledam. Od rođenja funkcionišem bez vida, izgradila sam svoje poimanje sveta i mislim da bi mi u toj hipotetičkoj situaciji trebao psiholog na duži vremenski period. Najpre bih morala da upoznam svoj izgled, a potom sve detalje, to je situacija u kojoj učite sve od početka. Imala bih svakodnevno milion pitanja na koje bi trebala odgovore. Naša svest o okruženju i stvarna slika se sigurno značajno razlikuju, nemamo iskustvo pojavnih oblika i zaista bi sve izgledalo kao da vas spuste na potpuno nepoznatu planetu. Bio bi to veliki stres za mene i trebala bih dugo privikavanje. Potpuno sam upoznala ulice kojima prolazim i imam utisak da je drugim ljudima čudnije kada me vide, nego meni da se krećem slobodno. Veća želja je da nam budu sve stvari što čine svakodnevicu dostupnije, da možemo otići u pozorište, bioskop, gledati film u svom domu, posećivati izložbe, birati škole koje želimo...