TEOLOG NIKOLA KOVAČEVIĆ
O PRAZNIKU ULASKA HRISTOVOG U JERUSALIM
Praznik koji u godišnjem bogoslužbenom ciklusu uvek biva na sedam dana pre Vaskrsa nazivamo Cveti. Događaji vezani za Cveti su podrobno opisani u Jevanđeljima, osobito u Jevanđelju po Jovanu. Na osnovu ovih opisa vidimo da je ovaj praznik dvojak po svom smislu i značenju, ali i po istorijskim okolnostima, koje praznujući, uvek iznova u svojim životima oživljavamo drevni sadržaj i smisao kojim odiše svako Hristovo delo među ljudima. Prvi deo ovog praznika jeste čudo ljubavi i svemoći Božije, koje se dogodilo u Vitaniji, selu nadomak Jerusalima, a drugi deo predstavlja ono što se desilo narednog dana u Jerusalimu i što prirodno sledi kad se čovek uveri u prisustvo živog Boga među ljudima. Sve to, pak, zajedno jeste čudo hrišćanskog optimizma, trezvenog, realnog, nimalo patetičnog, nego nadasve ekstatično radosnog. Šta je to, dakle, o čemu praznik Cveti svedoči?
Jevanđelja nam kazuju da je Bogočovek Isus Hristos imao prijatelje koje je mnogo voleo, Lazara i njegove sestre Martu i Mariju. Desilo se jednom prilikom da se Lazar razboleo, dok je Hristos bio daleko od Jerusalima. Kad su o tome Hristu javili, On samo kratko reče: „Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroz nju“ (Jn 11,4). Kada je, pak, stigao u Vitaniju nakon četiri dana, Isusa sreće Marta sa rečima: „Gospode, da si ti bio ovde, ne bi umro brat moj“ (Jn 11,21). Hristos, pak, odgovara: „Vaskrsnuće brat tvoj“ (11,23). Ispovedivši veru u sveopšte vaskrsenje, Marta, dalje, sluša Hrista koji joj saopštava razlog sveopšteg vaskrsenja: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene ako i umre, živeće“ (11, 25). Uputivši se sa sestrama ka grobu svoga prijatelja, Hristos je, duboko potresen, zaplakao i ožalostio se videći tugu sestara i onih Judejaca koji su došli da ih u žalosti uteše. Videvši Njegove suze neki od onih koji su tu stajali su komentarisali: „Gle, kako ga ljubljaše“, a drugi, opet: „Ne mogaše li ovaj (Isus) koji otvori oči slepome učiniti da i ovaj (Lazar) ne umre?“ (Jn 11,36-37). Kad dođoše na grob, Isus reče da se sa ulaza u grobnicu skloni kamen, i zablagodarivši Ocu svome, povika gromkim glasom: „Lazare, izađi napolje!“ (11,43). Sa pomešanim osećanjima neizvesnosti, straha, zebnje, neverice i slutnje, prisutni Judejci, svako po meri svoje vere u Boga, iščekuju ono što će se zbiti. I dogodi se da iz grobne pećine „iziđe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano“ (11,44). Ono što je oživevši Lazara učinio, Hristos dovršava rečima: „Razdrešite ga i pustite neka ide“ (11,44). Vest o ovom događaju se brzo proširila do Jerusalima, tako da su mnogi dolazili da vide Isusa i Lazara koji bi mrtav, pa ožive. Sutradan, na Hristu se obistinilo staro proroštvo da će na magarcu jašući ući u Jerusalim. Međutim, samouniženje Hristovo, koji nikada nije tražio slavu i počast od ljudi, pretvara se proslavljanje i pozdravljanje Isusa Hrista kao cara. Naime, mnogi ljudi, i osobito među njima deca, mahali su palmovim grančicama i uzvikivali drevni pozdrav kojim su se smeli pozdravljati samo carevi: „Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev“ (Jn 12,13). A jevanđelist Matej dodaje ovom opisu i reči: „A kad On uđe u Jerusalim, uzbuni se sav grad govoreći: Ko je to?“ (Mt. 21,10).
Jevanđelja nam kazuju da je Bogočovek Isus Hristos imao prijatelje koje je mnogo voleo, Lazara i njegove sestre Martu i Mariju. Desilo se jednom prilikom da se Lazar razboleo, dok je Hristos bio daleko od Jerusalima. Kad su o tome Hristu javili, On samo kratko reče: „Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroz nju“ (Jn 11,4). Kada je, pak, stigao u Vitaniju nakon četiri dana, Isusa sreće Marta sa rečima: „Gospode, da si ti bio ovde, ne bi umro brat moj“ (Jn 11,21). Hristos, pak, odgovara: „Vaskrsnuće brat tvoj“ (11,23). Ispovedivši veru u sveopšte vaskrsenje, Marta, dalje, sluša Hrista koji joj saopštava razlog sveopšteg vaskrsenja: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene ako i umre, živeće“ (11, 25). Uputivši se sa sestrama ka grobu svoga prijatelja, Hristos je, duboko potresen, zaplakao i ožalostio se videći tugu sestara i onih Judejaca koji su došli da ih u žalosti uteše. Videvši Njegove suze neki od onih koji su tu stajali su komentarisali: „Gle, kako ga ljubljaše“, a drugi, opet: „Ne mogaše li ovaj (Isus) koji otvori oči slepome učiniti da i ovaj (Lazar) ne umre?“ (Jn 11,36-37). Kad dođoše na grob, Isus reče da se sa ulaza u grobnicu skloni kamen, i zablagodarivši Ocu svome, povika gromkim glasom: „Lazare, izađi napolje!“ (11,43). Sa pomešanim osećanjima neizvesnosti, straha, zebnje, neverice i slutnje, prisutni Judejci, svako po meri svoje vere u Boga, iščekuju ono što će se zbiti. I dogodi se da iz grobne pećine „iziđe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano“ (11,44). Ono što je oživevši Lazara učinio, Hristos dovršava rečima: „Razdrešite ga i pustite neka ide“ (11,44). Vest o ovom događaju se brzo proširila do Jerusalima, tako da su mnogi dolazili da vide Isusa i Lazara koji bi mrtav, pa ožive. Sutradan, na Hristu se obistinilo staro proroštvo da će na magarcu jašući ući u Jerusalim. Međutim, samouniženje Hristovo, koji nikada nije tražio slavu i počast od ljudi, pretvara se proslavljanje i pozdravljanje Isusa Hrista kao cara. Naime, mnogi ljudi, i osobito među njima deca, mahali su palmovim grančicama i uzvikivali drevni pozdrav kojim su se smeli pozdravljati samo carevi: „Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev“ (Jn 12,13). A jevanđelist Matej dodaje ovom opisu i reči: „A kad On uđe u Jerusalim, uzbuni se sav grad govoreći: Ko je to?“ (Mt. 21,10).
Najnoviji broj
25. april 2024.
