Foto: "Glas Podrinja"
Zaboravljena igra detinjstva i mladosti
Veliki, mali lob
Naselje Trkalište, na bočnoj strani druge zgrade u nizu, na kraju Jovana Cvijića plavom bojom je nacrtan gol. Dve uspravne linije, stative i prečka koja ih spaja. Te tri linije i gol koji tvore opstao je u grickanju zuba vremena. Preživeo je duže od improvizovanog koša, odbojkaškog terena, terena za tenis nogama, odnosno kockice i nemo svedoči o jednoj, današnjim generacijama mahom zaboravljenoj zanimaciji.
Današnja deca koja imaju svoje igre na otvorenom, naravno, znaju da je u pitanju nacrtan gol, ali ga malo ko danas koristi.
-Na poljani je više mesta. Šutirali smo penale nekoliko puta – govore nam. Nisu viđali da neko igra rukomet, eventualno poneko od onih koji ga treniraju šutnu nekoliko puta.
Nismo sigurni da li govorimo o specifičnoj, autohtonoj šabačkoj igri ili je ipak znana i van grada. U internim pominjanjima mogla biti i deo prošlosti jednog kraja, a opet možda i grešimo, jer teško je naći adekvatne dokaze koji potvrđuju ili opovrgavaju pretpostavku. Bilo kako bilo, govorimo o igri koja bi se mogla još praktikovati, no kao i mnoge stare, iščezla je pred alternativama.
Nije sve ovo uvod, niti krijemo naziv, već nismo sigurni ni postoji li pravi naziv, s obzirom da ih je korišćeno nekoliko. Ipak, najčešće se govorilo:“Ajde Veliki mali lob“.
U pitanju je igra koja obuhvata više rukometnih elemenata. Takmiče se dva konkurenta. Jedan šutira, drugi brani. Počinje s velikim lobom, nastavlja se s malim. Razlika je u udaljenosti golmana od gol linije. Kako govori i naziv, jedini dozvoljen način za postizanje gola je lob udarac. Nakon dva loba sledi sedmerac, standardni rukometni penal, potom sledi šut s krilnih pozicija, zavisno od dogovora da li s jedne ili obe i na kraju skok šut izva linije devet metara. Naravno, ukoliko nemate rukometni teren nisu u pitanju precizne udaljenosti (baš prostor ispred gola u Jovana Cvijića primer je toga) već je i to deo dogovora učesnika. Prvo je jedan izvođač, drugi golman, a potom se uloge menjaju. Poput svake igre i pravila su menjana u slučaju izjednačenog rezultata.
-Svako je znao u kraju za tu igru. Iako je u pitanju naizgled rukometna vežba, igrali su je i oni koji rukomet nisu ni trenirali, ni voleli. Teren je moglo biti sve gde postoji jasno određen prostor smatran golom. Mi smo je zvali Veliki, mali lob, neko je zvao cepelin, bilo je još naziva kojih se ne sećam. Igrali smo je i u školi, gde je bilo više prostora, ali i u stanu, uz prilagođene distance. Tu su patile komšije. Ne pamtim kada sam poslednji put video nekoga da je igra, možda smo bili i poslednja generacija koja je igrala – kroz smeh govori 35-godišnji Ivan.
Gol stoji i čeka, u svakom slučaju, gol prostora ima u svim delovima grada, sve što je potrebno su lopta i želja. Sećanja su tu, pravila kakva su bila. Nije teško oživeti zdravu, sportsku igru.
Današnja deca koja imaju svoje igre na otvorenom, naravno, znaju da je u pitanju nacrtan gol, ali ga malo ko danas koristi.
-Na poljani je više mesta. Šutirali smo penale nekoliko puta – govore nam. Nisu viđali da neko igra rukomet, eventualno poneko od onih koji ga treniraju šutnu nekoliko puta.
Nismo sigurni da li govorimo o specifičnoj, autohtonoj šabačkoj igri ili je ipak znana i van grada. U internim pominjanjima mogla biti i deo prošlosti jednog kraja, a opet možda i grešimo, jer teško je naći adekvatne dokaze koji potvrđuju ili opovrgavaju pretpostavku. Bilo kako bilo, govorimo o igri koja bi se mogla još praktikovati, no kao i mnoge stare, iščezla je pred alternativama.
Svako je znao u kraju za tu igru. Iako je u pitanju naizgled rukometna vežba, igrali su je i oni koji rukomet nisu ni trenirali, ni voleli. Teren je moglo biti sve gde postoji jasno određen prostor smatran golom. Mi smo je zvali Veliki, mali lob,neko je zvao cepelin,
bilo je još naziva kojih se ne sećam
Nije sve ovo uvod, niti krijemo naziv, već nismo sigurni ni postoji li pravi naziv, s obzirom da ih je korišćeno nekoliko. Ipak, najčešće se govorilo:“Ajde Veliki mali lob“.
U pitanju je igra koja obuhvata više rukometnih elemenata. Takmiče se dva konkurenta. Jedan šutira, drugi brani. Počinje s velikim lobom, nastavlja se s malim. Razlika je u udaljenosti golmana od gol linije. Kako govori i naziv, jedini dozvoljen način za postizanje gola je lob udarac. Nakon dva loba sledi sedmerac, standardni rukometni penal, potom sledi šut s krilnih pozicija, zavisno od dogovora da li s jedne ili obe i na kraju skok šut izva linije devet metara. Naravno, ukoliko nemate rukometni teren nisu u pitanju precizne udaljenosti (baš prostor ispred gola u Jovana Cvijića primer je toga) već je i to deo dogovora učesnika. Prvo je jedan izvođač, drugi golman, a potom se uloge menjaju. Poput svake igre i pravila su menjana u slučaju izjednačenog rezultata.
-Svako je znao u kraju za tu igru. Iako je u pitanju naizgled rukometna vežba, igrali su je i oni koji rukomet nisu ni trenirali, ni voleli. Teren je moglo biti sve gde postoji jasno određen prostor smatran golom. Mi smo je zvali Veliki, mali lob, neko je zvao cepelin, bilo je još naziva kojih se ne sećam. Igrali smo je i u školi, gde je bilo više prostora, ali i u stanu, uz prilagođene distance. Tu su patile komšije. Ne pamtim kada sam poslednji put video nekoga da je igra, možda smo bili i poslednja generacija koja je igrala – kroz smeh govori 35-godišnji Ivan.
Gol stoji i čeka, u svakom slučaju, gol prostora ima u svim delovima grada, sve što je potrebno su lopta i želja. Sećanja su tu, pravila kakva su bila. Nije teško oživeti zdravu, sportsku igru.
D.B.
Najnoviji broj
25. april 2024.
