25. april 2024.25. apr 2024.

Usputni pogledi na kratkom putovanju jugom Republike Slovačke

Oku dragi valovi prirodnih lepota

Putovanje treba da bude cilj, destinacija je usputna stanica jednog procesa. Svaki prizor ima priču, našu ili njegovu, sve poznato i nepoznato može biti čarobno ili nebitno. Ako prihvatamo da put bira nas, onda mu treba dopustiti da pokaže zbog čega. Nisu metropole i prestonice sve

Ovo je priča o Slovačkoj koju mnogi što ih je put vodio kroz nju jesu mogli upoznati, ali im je promakla. Gledali su pravo ili u navigaciju tražeći rutu ka velikom gradu ili Češkoj, Austrji, Švajcarskoj turistički privlačnijim, poznatijim, a pokraj njih su protivale sitnice što vrebaju nezaborav.

Na tabelama ekonomskih pokazatelja država Evropske unije Slovačka je mahom na začeljima. U odabranom društvu ona jeste među siromašnijim državama, međutim principi funkcionisanja i svakodnevice održavaju stil o kome mogu maštati i one bogatije, snažnije države. Za nešto što se u Slovačkoj, onom nama bližem, južnijem delu može susresti, potrebna je samo volja i svest ljudi gde je svako (ne)činjenje ulaganje u sopstveno dobro.

Jedan ceo i dva „okrajka“ dana nisu dovoljni da se može upoznati i spoznati cela država, makar ona bila i veličine Slovačke, ali detalji jednog mikrokosmosa srednjeevropske nacije sigurno mogu biti reprezentativni dovoljno za opšte zaključke. Razlika između juga i severa, istoka i zapada izražena je u Italiji, Nemačkoj možda još nekim većim državama čiji delovi su prolazili kroz različitu istoriju, dok kod malih razlika uglavnom ili ne nastaje ili iščezava.

Dok su se zenice odmarale na zelenilu kraj puta, najednom se u daljini stvorio ples srndaća

Kroz ravnicu...
Iz Srbije do Slovačke najlakše je kroz Mađarsku. Ako ste imali sreće, na Horgošu, Kelebiji, Bajakovu gužve nije bilo, brzo ste prošli, ukoliko niste, nekoliko sati ste poklonili čekanju, a sa tako nečim se nećete suočiti na prelazu između Mađarske i Slovačke. Nisu organizovaniji graničari, nisu sistemi kontorle brži, niti je više sektora, jednostavno gužve nema, jer nema ni granice. Na nju sećaju samo sablasno prazne kabine onoga što je nekada bila međudržavna međa. Sablasnost ostavljenog prostora odmah postaje sanjana sloboda. Odnosi dve države kroz istoriju daleko su od prijateljskih, nacionalističke snage sa obe strane su koristile u zapaljivim govorima susednu državu i njene građane, mađarska etnička manjina je svepristuna u Slovačkoj, baš negde u tom području. Kada su postale deo Evropske unije, istovremeno, sve tenzije su izgubile na intenzitetu, iako snage desnice na obe strane imaju snažnu potporu glasača. Ratne priče žive možda u mislima pojedinih, ali u stvarnom svetu kroz granicu vozači, motociklisti, biciklisti, pešaci prolaze bez zastoja.

Još je zamah brzine kada počinju drugačiji predeli i put do našeg odredišta, grada Ljevice. Putnici namernici što često prolaze Sremom i Banatom mogli bi reći da sela Slovačke podsećaju na ove predele, ali neće biti potpuno u pravu.

Verujte na reč, da biti suvozač može biti privilegija. U noći se može naslutiti, a u danu spoznati. Dok se jezdi poljoprivrednim krajem kakvi su putevi između Ljevica, i Banjske bistrice, s leve i desne strane su zamljišta koja su idilično zelena, ravna poput fudbalskog terena, a tek uz put se može spoznati specifična, peskasta zemlja iz koje je pomenuto niklo

Slovačka je mirna država. Nije bila mnogo značajno područje kod Habzburgovaca, nitiu prvoj Čehoslovačkoj republici, a svrstavanje na stranu Rajha tokom Drugog svetskog rata i proglašenje marionetske države skupo ih je stajalo u posleratnom periodu. Posebno se, u inače buntovnoj Čehoslovačkoj, motrilo na slovački deo i kao da je taj represivni strah ostao deo ličnosti i tri i po decenije od pada Berlinskog zida. U kasni večernji sat nema kafane, muzike, povika meštana, niti velike grupe ljudi. Slovačka selo što se nižu dremaju pre noćnog sna, dok svetiljke uz drum pružaju priliku da se štogod lepo spozna okupano potmulom narandžastom nijansom. Pogled je čist, travnjake i trotoare ne kvare otpaci, korpe za tu namenu ne prelivaju, čak ne poskakuju psi ili mačke bez doma. Prizor proširuju male, maštovite kuće u dvorištima kao sa crteža. Kada vidite malo veću građevinu, a opet saglasnu sa ambijentom, gde se vijore zastava Republike i Evropske unije, znate da ste u centru.

Seoca spavaju, dok tišinu nigde, ni u manjim, ni u većim mestima ne kvari ni zvuk sirene, koja nije deo navike Slovaka. Dah života slovačkog sela može se osetiti i u tišini. Ocrtan je kroz uređena domaćinstva, osvetljene ulice, uređene puteve, mada desi se po koje napušteno domaćinstvo koje žvaće vremenski zub. Imala bi i ruševina ponešto reći, ali ubrzo se seli u pozadinu misli ustupajući mesto malim kutcima predaha. Dan je bolji drug za drvene klupe i stolove na malim uzvišnjima koji čine javne površine, mahom uz verske objekte. Crkve umeju zasijati u mirnim pejzažima, bilo pod svetlošću sunca, bilo pod svetiljkama i mesečinom. Mnoge su takve da ćete prolazeći pored njih ili skrenuti pogled ili ih nećete videti, isključeno je opažanje bez buđenja estetskog u našem biću.

Posle desetina i stotina kilometara kroz ravnice Šapca, Srema, Banata, Bačke, Mađarske, valovita Slovačka je dah svežine za dušu. Svaki kadar u zenici krije, stoga, bezbroj detalja. U svakom kutku može se skriti iznenađenje. Nema građevina što skrivaju druge manje, svaka ima svoj prostor u izlogu trenutka. Slovački jezik je težak, međutim ima mnogo sličnih reči. Dok prolazimo kroz mesto koje u svom nazivu ima reč zamki, ubrzo shvatamo da je to zapravo zamak. Visoko iznad naselja, na brdu do kojeg se ni put ne vidi ponosno stoji kamena građevina da čuva, posmatra, kontoliše. Sivo, nekada verovatno slavno utvrđenje tu je kao izaslanik istorije da podseti kako je tu bio mnogo pre svake od kuća i ulica dole. Slovačka je država mnogo „zamkija“, bez obzira da li su našli mesto u imenu toponima ili ne.

Automobil dalje surfuje asfaltnim talasima, dok nas prate visoke i niske Tatre. U ritmu uspon – spust, uspon – spust i ponovo, nose putevi bez oštećenja. Treba vremena da se naviknete na to, a ostala je dilema da li navikom udvostručujete brzini kao i vozači čije tablice ukazuju da su na svom području.

Ljevice
Ljevice, naše prvo odredište ukazalo se s desne strane puta. Poželjno zakoračiti bez upoznavanja detalja u pretraživačima. Sve što možete pročitati je ordinarni opis gradića sa oko 30.000 duša, usputnoj stanici ka većim centrima. Područje ima burnu istoriju kroz čitav dvadeseti vek, stanovništvo se značajni menjalo na nacionalnom nivou, manjina je postajala većina i obrnuto, ali to je deo prošlosti, sećanja, prizori nude sadašnjost. Put ka gradu vodi kroz jedno veliko naselje socijalističkih zgrada. Na putovanju je važno probuditi u sebi radoznalo dete što sve vidi, čuje i oseća. Imali smo vremena da sklonimo prvi utisak u stranu i pružimo šansu. Baš između tih nemaštovitih višespratnica, prvo dopire zvuk talasanja vode. Sve se može pretpostaviti da je osim onoga što jeste. Vodeničarski točak pravi krugove kroz potok, tik pokraj drvenog mostića. Nekada davno imao je funkciju, danas je atrakcija za posetioce, drugačiji spomenik prošlim vremenima. Kao da su Ljevice htele iskušati svakog ko svrati kod njih. Najlepše delove skrivaju iza običnih prizora. Čine se točak i drveni most kao izuzetak, jer svuda oko njih su jednolično naselje, otvoren put, autobuska stanica, kao i zona sa kioscima brze hrane. Dete u nama je nemirno i preko puta u prigušenim svetlima skriva se prolaz ka nečemu što se pogledom iz daljine može samo nazreti. Ko zakorači neće se pokajati. Ukoliko je dotadašnja slika grada otisak druge polovine prošlog veka, iza prolaza je dalja prošlost. Pešačka zona, kocka pod nogama, mali, nenametljivi lokali, krivudave uličice kao još jedna oaza. Dok noć polako osvaja vreme, kroz vazduh struji muzika. Opet bi to bilo ništa posebno da ne dolazi iz lokala na vrhu građevine koja naliči na dvorsku kulu, a do koje vode stepenice što je obavijaju poput zmije. Dalja i bliža prošlost se susreću kao nepoznati, prepliću se, mada se ne slažu, a opet čine jedinstvenu celinu.

Dudince
Druga destinacija postali su Dudinci, nepunih 20 kilometara od Ljevica kroz još jedan valovit zeleni pejzaž uređenih slovačkih zaseoka. Nikada u Dudincima nije tako svečarska atmosfera kao na dan Dudinske pedesetice, najznačajnijeg mitinga sportskog (brzog) hodanja u svetu . Pre i posle tog jednog dana, oko vas je banjsko lečilište sa mnogo hotela, nekoliko hiljada domicilnih stanovnika i posetilaca, najviše iz Nemačke, što spajaju odmor i oporavak. U nekoliko časova, jednog dana, mala banja postaje mondensko mesto. Najbolji hodači iz celog sveta stignu u južnoslovačku varošicu, nekadašnji, sadašnji i budući svetski i olimpijski šampioni. Od Čilea do Australije. Mnogo više gledalaca je uz stazu nego što Dudince imaju stanovnika. Takmičari jesu rivali, ali publika, ako ima favorite, bodri sve zajedno. Nekoliko ulica je obeleženo kao staza, dve su za zagrevanje takmičara, dok su terase ugostiteljskih objekata VIP lože. Privilegija je biti na stazi. Osetite deo iskustva nastupa na velikom takmičenju, jednako vas bodre povici uz stazu, aplauzi, dok pluća snažno grle svež banjski vazduh donoseći srcu osveženje. Umor i strogi pogledi internacionalnih sudija dodaju tenziju bez koje nema najvećih takmičenja.

Putovanje je cilj, ne destinacija
Verujte na reč, da biti suvozač može biti privilegija. U noći se može naslutiti, a u danu spoznati. Dok se jezdi poljoprivrednim krajem kakvi su putevi između Ljevica, i Banjske bistrice, s leve i desne strane su zamljišta koja su idilično zelena, ravna poput fudbalskog terena, a tek uz put se može spoznati specifična, peskasta zemlja iz koje je pomenuto niklo.

U maloj Slovačkoj možete brzo i lako na svaku destinaciju, ali vredi biti avanturista. Umesto najbliže rute, potražiti u navigaciji alternativne pravce, ponovo bez očekivanja. Pitoma divljina i uređen svet se prepliću pored uskog puta bez bele linije. Tu je posebno važno imati brzo oko, jer ruka na kameri telefona to ne može biti. Dok su se zenice odmarale na zelenilu kraj puta, najednom se u daljini stvorio ples srndaća. Obližnja šuma iznad polje koje su odabrali za pozornicu, verovatno govori odakle su se spustili. Duša i telo su se opuštali u divoti kada je kočnica poput zemljotresa zatresla lični svet. Nije bilo dovoljno vremena za artikulaciju psovki u mislima, jer je trenutak iznova stvorio čaroliju.

Tri srne su graciozno prelazile put odlazeći put mužijaka. Jedino što u tom trenutku možete mrzeti su vreme i obaveze zbog kojih ne možete da sve zaustavite i ponovo budete ono biće poteklo iz prirode, te majke i maćehe svih vrsta i osetite zagrljaj potpunog mira. Trasa je sporedna, drugih automobila nema, ali kazaljka otkucava...

Prolazite putem koji je tu da bi čovek što pre prošao predelima koje bi zadržavanjem samo pokvario, ali ni na njemu niste uvek sami. Iza jedne krivine, dva drugara ili rođaka, ostala je misterija, vidno vesela, nogu pred nogu, hodaju održavajući jedan drugom ravnotežu. Uredno su se pomerili, a pogled je govorio više od reči. Ovaj neplanirani susret uneo je disharmoniju u laganu melodiju koju se mogla zamisliti kao pratnja. Pitanje je odakle su krenuli, kao i kuda idu. Gde god pogledate vidite kreacije prirode, da bi poput skrivenog mesta iz bajki, skriveno iz žbunja stajao putokaz. Prelaz sa asfaltiranog na nekategorisan put vodio je u jedino selo, Šudince. Verujem da su to bili Šudinčani, jer drugog mesta nije bilo.

Slovačku je vredelo osetiti, kao što vredi svaki kutak Zemlje, kada god se prilika ukaže. Nije dobro protraćiti nijedan sekund, vredi oduzeti od spavanja, odmora, jer bi sve moglo biti neponovljivo. Nisu destinacije samo riznice uspomena, već i putevi koji vode do njih

Slovačka dočekuje, prati i ispraća, ovo je samo delić doživljenog u pedesetak sati... Imaš to svugde, reći će mnogi i ne mogu oponirati. Mnogo je lepših, boljih, živopisnijih mesta. Putovanje, naučio sam to ovaj put, treba osetiti, isplesti priču o detaljima, naslutiti storiju koja se krije iza njih i prepustiti srcu da pronađe lepotu u svemu.

Slovačku je vredelo osetiti, kao što vredi svaki kutak Zemlje, kada god se prilika ukaže. Nije dobro protraćiti nijedan sekund, vredi oduzeti od spavanja, odmora, jer bi sve moglo biti neponovljivo. Nisu destinacije samo riznice uspomena, već i putevi koji vode donjih.

D. Blagojević

Info

Berza

Oku dragi valovi prirodnih lepota

Beležnica

Остале вести

Najnoviji broj