SEĆANjA NA STARI ŠABAC
ZVUCI SA STAROG GRAMOFONA
Kao i za svaku novu svetsku inovaciju tako je i za gramofon trebalo da prođu godine, da bi se novi tehnički pronalazak pojavio na svetskom tržištu. „Mašina koja govori“ bio je prvi naziv koji je Tomas Edison patentirao 1877. godine. Emil Berliner znatno je usavršio Edisonov pronalazak, nazvao ga gramofon i patentirao ga 1887. godine.
Od tada zvuci sa gramofona munjevito su počeli da se šire svetom. Stvorena je mehanička sprava koja je reprodukovala zvuk sa gramofonskih ploča koje su bile slične današnjim. Nakon foto aparata sa kojim se mogla snimati i sačuvati slika, gramofon je bio novo tehničko otkriće predviđeno za zabavu ljudi širom sveta. Počela je trka za zaradom, gramofoni su usavršavani i masovno proizvođeni. U isto vreme firme koje su proizvodile gramofone, morale su da uz njih nude i gramofonske ploče. Bez aktuelnih i interesantnih snimaka na gramofonskim pločama gramofoni su bili „neme“ mašine. Zato su tehničari počeli da putuju po svetu, osvajaju nova tržišta, noseći sa sobom tešku i glomaznu opremu za snimanje gramofonskih ploča. Oni su najčešće snimali nacionalnu muziku zemalja gde su se gramofoni i prodavali.
U Sarajevu je 1890. godine izvršeno demonstriranje gramofona, a tehničar Franz Hampe tražio je po hotelima i kafanama najbolje muzičare čiji je repertoar snimao. Snimci su beleženi na posebnim voštanim diskovima koji su se slali u Hanover gde su se sa njih snimci prenosili na gramofonske ploče predviđene za prodaju. Prilikom jedne svoje ekspedicije u Bosnu 1907. godine Franz Hampe je u kafani ,,Dariva“ pored reke Miljacke slušao pesme Vase Stankovića Andolije iz Šapca koji je imao dvanaestočlani orkestar.Tom prilikom snimljeno je 27 pesama Andolijinog orkestra koji je u to vreme bio veoma popularan u Bosni.
Interesantno je da je 1908. godine u Sarajevu snimljeno i muziciranje ciganskog orkestra iz sela Maovi kod Šapca. Orkestar je vodio Stanoje V. Todorović koji je došao u Sarajevo 1881. godine. Vreme i ratovi izbrisali su sve tragove o njegovom životu i radu. Ostale su samo gramofonske ploče koje su se kasnije slušale u Srbiji. Treba napomenuti da su tadašnji muzičari dobijali veoma skromne honorare prilikom snimanja. Šapčanin Dušan Mitrović, operski pevač, i Kapela Cicvarića 1909. godine snimili su veliki broj narodnih pesama.
Pored ovih muzičara iz Šapca, do početka Prvog svetskog rata, u Srbiji je napravljen veliki broj audio zapisa. Snimljene su izvedbe desetine muzičara iz Srbije, himna, dialozi glumaca tokom pozorišnih predstava, humoreske sve u cilju da se gramofoni što masovnije prodaju. Istovremeno se izdaju besplatni katalozi sniljenih gramofonskih ploča a u novinama se reklamiraju razni tipovi gramofona koji osvajaju Srbiju. Gramofon i gramofonske ploče postaju sredstvo za širenje i razmenu nacionalnih muzika širom sveta jer u to vreme radio program još nije postojao. Snimalo se akustično što znači da se sviralo i pevalo u veliku trubu koja je zvukovodima bila spojena sa mašinom za snimanje. Mikrofon kao i električno napajanje nisu postojali. Električno snimanje gramofonskih ploča nastalo je oko 1926. godin. Ti snimci bili su mnogo kvalitetniji.
U toku desetogodišnjeg istraživanja ove oblasti došao sam do sledećeg saznanja. Od 1907. do 1940. godine iz Šapca i Mačve gramofonske ploče su snimili: Vasa Stanković Andolija, Stanoje Todorović, Cicvarići, Dušan Mitrović, Sofka Nikolić, Šule Radosavljević, Bora Janić, Seka Mihajlović, Milan Timotić i Đokica Šapčanin. Cifra deset zaista je impozantna i govori da je Šabac bio grad muzike i muzičara od kojih su većina postigli veliku muzičku slavu. Prodaja gramofona i nihovo reklamiranje u šabačkoj štampi počelo je oko 1926. godine. Gramofoni su korišćeni u kafanama, kućama bogatijih Šapčana, na izletima i tokom prikazivanja nemih filmova.
U Šapcu nije bilo mnogo gramofona jer je bilo dosta žive muzike. Postojalo je nekoliko horova i orkestara. Brojne zabave, pozorišne predstave i humorističke večeri potisnule su gramofon. Priređujući izložbu o šabačkim muzičarima „Trag pesme“ 2007. godine jedva sam uspeo da obezbedim osam starih gramofona i izvestan broj ploča. Stare gramofonske ploče skoro su bile neupotrebljive. Većina korisnika gramofona sa 78 obrtaja nisu ispravno koristili gramofonske ploče.
U cilju zaštite ono malo sačuvanih ploča navešću neka korisna uputstva. Ploče su lako lomljive. Ručicu na gramofonu treba obrtati do kraja da se feder u mehanizmu dobro navije. Zvučnicu na kojoj se nalazi igla treba pažljivo spustiti na ivicu ploče tek kada se ploča bude okretala dovoljno brzo. Igla treba da naleže na ploču pod uglom od 45 stepeni (ne vertikalno). Igli postoji više vrsta i one nisu od čelika. Vrh igle je pravljen od materijala koji je mekši od gramofonske ploče. Taj vrh se troši i tako štiti ploču. Većina igli predviđena je za slušanje samo 1 do 2 ploče nakon čega se zamenjuje novom. Na svakom gramofonu postoji mesto za stare i nove igle. Igle za gramofone prodaju se po 100 komada u metalnim kutijama na kojima piše koliko puta može da se koristi. Zamenom stare igle produžava se vek gramofonske ploče. Nažalost većina korisnika to nije pročitala na omotu ploče i ta nepažnja je skupo plaćena.
Oko 1930. godine na svetsku medijsku scenu dolazi radio. Proizvodnja gramofona se znatno smanjuje kao i tiraži ploča. Za četrdeset godina koliko je vladao gramofon sa 78 obrtaja izdati su milioni ploča u skoro svim zemljama sveta. Od šabačkih muzičara Sofka je bila vodeća muzička zvezda. Postigla je svetsku slavu. Kapela Cicvarića svoje muzičko umeće nije znala da unovči ali su postali legende. Borislav Janjić sa svojom harmonikom proživeo je kako je on hteo. Milan Timotić koji je imao najveće muzičko obrazovanje od svih naših muzičara, ušao je u film ,,Maratonci trče počasni krug“, a Andolija je svoje muzičko bogatstvo podelio drugima i ostao siromašan. A ni mi Šapčani nismo se baš mnogo potrudili da sačuvamo ono što su naših deset muzičara stvorili. Možda ću o njima pisati pojedinačno. Dotle bar setimo ih se jer svirali su i pevali za nas. Svi su se deklarisali kao Šapčani. U odnosu na svoju veličinu Šabac je u Srbiji dao najviše muzičkih zvezda.
Od tada zvuci sa gramofona munjevito su počeli da se šire svetom. Stvorena je mehanička sprava koja je reprodukovala zvuk sa gramofonskih ploča koje su bile slične današnjim. Nakon foto aparata sa kojim se mogla snimati i sačuvati slika, gramofon je bio novo tehničko otkriće predviđeno za zabavu ljudi širom sveta. Počela je trka za zaradom, gramofoni su usavršavani i masovno proizvođeni. U isto vreme firme koje su proizvodile gramofone, morale su da uz njih nude i gramofonske ploče. Bez aktuelnih i interesantnih snimaka na gramofonskim pločama gramofoni su bili „neme“ mašine. Zato su tehničari počeli da putuju po svetu, osvajaju nova tržišta, noseći sa sobom tešku i glomaznu opremu za snimanje gramofonskih ploča. Oni su najčešće snimali nacionalnu muziku zemalja gde su se gramofoni i prodavali.
U Sarajevu je 1890. godine izvršeno demonstriranje gramofona, a tehničar Franz Hampe tražio je po hotelima i kafanama najbolje muzičare čiji je repertoar snimao. Snimci su beleženi na posebnim voštanim diskovima koji su se slali u Hanover gde su se sa njih snimci prenosili na gramofonske ploče predviđene za prodaju. Prilikom jedne svoje ekspedicije u Bosnu 1907. godine Franz Hampe je u kafani ,,Dariva“ pored reke Miljacke slušao pesme Vase Stankovića Andolije iz Šapca koji je imao dvanaestočlani orkestar.Tom prilikom snimljeno je 27 pesama Andolijinog orkestra koji je u to vreme bio veoma popularan u Bosni.
Interesantno je da je 1908. godine u Sarajevu snimljeno i muziciranje ciganskog orkestra iz sela Maovi kod Šapca. Orkestar je vodio Stanoje V. Todorović koji je došao u Sarajevo 1881. godine. Vreme i ratovi izbrisali su sve tragove o njegovom životu i radu. Ostale su samo gramofonske ploče koje su se kasnije slušale u Srbiji. Treba napomenuti da su tadašnji muzičari dobijali veoma skromne honorare prilikom snimanja. Šapčanin Dušan Mitrović, operski pevač, i Kapela Cicvarića 1909. godine snimili su veliki broj narodnih pesama.
Pored ovih muzičara iz Šapca, do početka Prvog svetskog rata, u Srbiji je napravljen veliki broj audio zapisa. Snimljene su izvedbe desetine muzičara iz Srbije, himna, dialozi glumaca tokom pozorišnih predstava, humoreske sve u cilju da se gramofoni što masovnije prodaju. Istovremeno se izdaju besplatni katalozi sniljenih gramofonskih ploča a u novinama se reklamiraju razni tipovi gramofona koji osvajaju Srbiju. Gramofon i gramofonske ploče postaju sredstvo za širenje i razmenu nacionalnih muzika širom sveta jer u to vreme radio program još nije postojao. Snimalo se akustično što znači da se sviralo i pevalo u veliku trubu koja je zvukovodima bila spojena sa mašinom za snimanje. Mikrofon kao i električno napajanje nisu postojali. Električno snimanje gramofonskih ploča nastalo je oko 1926. godin. Ti snimci bili su mnogo kvalitetniji.
U toku desetogodišnjeg istraživanja ove oblasti došao sam do sledećeg saznanja. Od 1907. do 1940. godine iz Šapca i Mačve gramofonske ploče su snimili: Vasa Stanković Andolija, Stanoje Todorović, Cicvarići, Dušan Mitrović, Sofka Nikolić, Šule Radosavljević, Bora Janić, Seka Mihajlović, Milan Timotić i Đokica Šapčanin. Cifra deset zaista je impozantna i govori da je Šabac bio grad muzike i muzičara od kojih su većina postigli veliku muzičku slavu. Prodaja gramofona i nihovo reklamiranje u šabačkoj štampi počelo je oko 1926. godine. Gramofoni su korišćeni u kafanama, kućama bogatijih Šapčana, na izletima i tokom prikazivanja nemih filmova.
U Šapcu nije bilo mnogo gramofona jer je bilo dosta žive muzike. Postojalo je nekoliko horova i orkestara. Brojne zabave, pozorišne predstave i humorističke večeri potisnule su gramofon. Priređujući izložbu o šabačkim muzičarima „Trag pesme“ 2007. godine jedva sam uspeo da obezbedim osam starih gramofona i izvestan broj ploča. Stare gramofonske ploče skoro su bile neupotrebljive. Većina korisnika gramofona sa 78 obrtaja nisu ispravno koristili gramofonske ploče.
U cilju zaštite ono malo sačuvanih ploča navešću neka korisna uputstva. Ploče su lako lomljive. Ručicu na gramofonu treba obrtati do kraja da se feder u mehanizmu dobro navije. Zvučnicu na kojoj se nalazi igla treba pažljivo spustiti na ivicu ploče tek kada se ploča bude okretala dovoljno brzo. Igla treba da naleže na ploču pod uglom od 45 stepeni (ne vertikalno). Igli postoji više vrsta i one nisu od čelika. Vrh igle je pravljen od materijala koji je mekši od gramofonske ploče. Taj vrh se troši i tako štiti ploču. Većina igli predviđena je za slušanje samo 1 do 2 ploče nakon čega se zamenjuje novom. Na svakom gramofonu postoji mesto za stare i nove igle. Igle za gramofone prodaju se po 100 komada u metalnim kutijama na kojima piše koliko puta može da se koristi. Zamenom stare igle produžava se vek gramofonske ploče. Nažalost većina korisnika to nije pročitala na omotu ploče i ta nepažnja je skupo plaćena.
Oko 1930. godine na svetsku medijsku scenu dolazi radio. Proizvodnja gramofona se znatno smanjuje kao i tiraži ploča. Za četrdeset godina koliko je vladao gramofon sa 78 obrtaja izdati su milioni ploča u skoro svim zemljama sveta. Od šabačkih muzičara Sofka je bila vodeća muzička zvezda. Postigla je svetsku slavu. Kapela Cicvarića svoje muzičko umeće nije znala da unovči ali su postali legende. Borislav Janjić sa svojom harmonikom proživeo je kako je on hteo. Milan Timotić koji je imao najveće muzičko obrazovanje od svih naših muzičara, ušao je u film ,,Maratonci trče počasni krug“, a Andolija je svoje muzičko bogatstvo podelio drugima i ostao siromašan. A ni mi Šapčani nismo se baš mnogo potrudili da sačuvamo ono što su naših deset muzičara stvorili. Možda ću o njima pisati pojedinačno. Dotle bar setimo ih se jer svirali su i pevali za nas. Svi su se deklarisali kao Šapčani. U odnosu na svoju veličinu Šabac je u Srbiji dao najviše muzičkih zvezda.
Najnoviji broj
25. april 2024.
